Tag: Jernej Lorenci

Neispitana mitska građa

51.Bitef: “Biblija, prvi pokušaj“, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana i „Carstvo nebesko“, koprodukcija Narodno pozorište u Beogradu i Bitef teatar, koncept i režija Jernej Lorenci

 

Ljubljanska predstava Biblija, prvi pokušaj“, prema konceptu i u režiji Jerneja Lorencija, ostvarena je kroz prepoznatljivo suptilni poetski rukopis ovog autora, mada nije među njegovim najboljim ostvarenjima. Prvi deo trosatne predstave nije dovoljno scenski razmaštan i uzbudljiv, zbog čega dolazi do padova u dinamici igre glumaca, odnosno u snazi doživljaja gledalaca. No, može se možda reći da je monotonija prvog dela predstave pripremni teren za izliv poezije i mašte u njenom drugom delu. Ona gradacijski dovodi do vrlo uzbudljivog finala, eksplozije minimalistički dizajniranih odblesaka misli o ljudskom postojanju.

Foto Bitef/Press

Lorenci na scenu postavlja nekoliko knjiga iz Starog Zaveta, od „Pesme nad pesmama“, preko „Knjige o Jovu“ i „Psalma“, do „Knjige Propovednikove“ (dramaturgija Matic Starina). Devet sjajnih glumaca, Janez Škof, Marko Mandić, Nina Ivanišin, Nataša Barbara Gračner, Gregor Zorc, Jernej Šugman, Pia Zemljič, Aljaž Jovanović i Tina Vrbnjak, postepeno porađaju dramu iz naracije. To lagano probijanje filozofske dramatike na scenu izaziva snažan poetski efekat. Teme ljubavi, neostvarene čežnje, patnje, vere, iskušenja, taštine, prodorno se nameću kroz vizualno i auditivno uzbudljive, elegantno svedene scenske kompozicije. Lorencijeva pozornica je funkcionalno asketski dizajnirana, definiše je ceremonijalna atmosfera u kojoj se tanano prepliću nežnost i surovost (scenografija Branko Hojnik, kostimografija Belinda Radulović).

Predstava počinje i završava se moćnim rečima iz trećeg poglavlja Knjige Propovednikove, mislima o cikličnosti ljudskog delanja i postojanja: „Što je bilo to je sada, i što će biti to je već bilo“. Kao u Fabrovoj predstavi, i ovde je važna tema  cikličnosti života, ali i scenske igre, kroz ritual, ceremoniju.

Ceremonijalnost određuje i ton druge Lorencijeve predstave na ovom Bitefu, premijerno izvedenog „Carstva nebeskog“. Ona je nažalost ostavila znatno slabiji utisak od ljubljanske produkcije. Prvo, u pogledu estetike scenskog jezika je daleko suvlja, ravnija, nedovoljno razigrana.

Nastala prema srpskoj epskoj poeziji koja tematizuje Kosovski boj, predstava je izgrađena na fragmentima sudbina Majke Jugovića, Kosovke Devojke, Miloša Obilića, Cara Lazara, Carice Milice, Vuka Brankovića. Olga Odanović, Nataša Ninković, Nada Šargin, Hana Selimović, Branko Jerinić, Nikola Vujović, Bojan Žirović, Milutin Milošević i Slaven Došlo, hrabro i nedvosmisleno posvećeno su doneli tumačenje našeg epskog nasleđa. U skladu sa osnovnom ceremonijalnošću nastupa, elegantno i svečano su obučeni (kostimografija Belinda Radulović). U prvom delu ove troiposatne predstave skoro sve vreme sede u nizu, dok su u drugom segmentu, sa suštinski nepotrebnim preseljenjem sa scene Narodnog pozorišta na scenu Bitef teatra, takođe statično grupisani u centru, okruženi gledaocima (scenografija Branko Hojnik). Povremeno neko ustane da otpeva ili odsvira nešto, bljesne poneki upečatljivi prizor, na primer scena horskog pevanja „Bože pomiluj“. Ali, u celini je premalo scenske živosti i dovitljivosti, estetika igre je bleda, nemoćna u održavanju pažnje gledalaca.

Foto Bitef/Press

Drugo, u značenjskom pogledu, predstava je takođe vrlo oskudna. U njenom prvom delu, nakon stihova iz „Smrti majke Jugovića“ koje sugestivno interpretira Odanovićeva, nižu se lične priče glumaca o njihovim prvim susretima sa našom epskom tradicijom. Niz započinje Jerinić, otkrivajući usmeno, generacijsko prenošenje epske baštine, kroz anegdote o njegovoj baki koja je napamet znala epsku poeziju. Nastavljaju ga Ninkovićeva, Došlo, Selimovićeva, Vujović, koji takođe prenose svoje lične doživljaje srpske epske poezije. Ovaj postupak načinje temu individualizovanog bavljenja mitom i herojstvom, postavlja ih u kontekst ličnih sećanja. No, smatramo da on u predstavi nije otišao dovoljno daleko. Mitologija ratnog stradanja, žrtvovanja radi otadžbine, vere i tradicije, o kojima ova predstava u najvećoj meri govori, nije postavljena u dovoljno široki značenjski kontekst. Očekivali smo njihovu dublju problematizaciju, temeljnije preispitivanje tradicije, izazovniji, višeznačniji odnos prema njoj. Korenitijeg sagledavanja problema herojstva i stradanja ovde nema, značajnija dekonstrukcija mita se nije dogodila, zbog čega je predstava nažalost ne samo estetski, već i idejno tanka.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.9.2017.

Etika je estetika?

Evroregionalni festival TESZT u Temišvaru

Od 22. do 29. maja u Temišvaru je održano deveto izdanje evregionalnog festivala „TESZT“, u organizaciji mađarskog rumunskog pozorišta „Čiki Gergelj“. Ovogodišnji festival, koji u regionu postaje sve značajniji, otvorila je premijera predstave „Mađar“ reditelja Andraša Urbana, koprodukcija teatara „Čiki Gergelj“ i subotičkog „Kostolanji Deže“. Osim ove Urbanove predstave, na festivalu je igrana i njegova „Kratka priča o Antihristu“, produkcija Bitef teatra, i još jedna srpska produkcija, „Dogvil“ Kokana Mladenovića, koja je obrala brojne uspehe u regionu. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na četiri predstave koje su formalno neobične, eksprimentalne, svaka na svoj način, a ta njihova formalna ekscentričnost je u funkciji istraživanja bitnih društveno-političkih pitanja.

 „Mađar“ je neverbalna, fizički i muzički snažna predstava, bazirana na jakim simboličkim prizorima koji problematizuju mađarski nacionalni identitet i istoriju,  poziciju mađarske manjine u Rumuniji,  kao i odnos Mađara prema Evropskoj Uniji. Glumci Borbelji Emilija, Čata Žolt, Eder Eniko, Lorinč Rita, Simo Emse, Čumbil Oršolja, Kiš Aniko, Kučov Boris, Imre Elek Mikeš i Nađaboni Emese  igraju skoro neverbalno, jedine reči koje se mogu čuti su na engleskom jeziku, pri čemu su bitno ironično konotirane. Par reči se takođe može čuti u songovima, ali vrlo svedeno, više u funkciji ritma, nego njihovih stvarnih značenja. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović je ovde posebno u funkciji buđenja iskonskog, arhetipskog, ritualnog, paganskog. Snažna je i često uznemirujuća na senzualnom planu, i u tom pogledu odgovarajuće prati upečatljive scenske slike. One su provokativne, brutalne, akteri se deru, vrište, dahću, pužu po zemlji, doživljavaju nasilje ili ga čine. Na početku akterima odsecaju jezike, pa ih lupaju i prepariraju na dasci za meso, kao da su za prehranu. Tako se simbolički sugestivno, i naravno urbanovski ironično, određuje smrt jezika. Ovaj intrigantni prizor tumačimo kao znak razračunavanja sa podelama koje stvaraju nacionalne razlike, gde je jezik temelj nacionalnog identita, što je jedna od glavnih ideja u predstavi. Izbor njene bazično neverbalne forme je, dakle, krajnje političan.

Scena iz predstave “Madjar”, foto TESZT

Na festivalu smo imali prilike da vidimo i mađarsku predstavu „Tvoje kraljevstvo“, prema pričama Šandora Tara, u režiji Čabe Horvata, a u koprodukciji budimpeštanskih uglednih institucija Forte i Trafo. Tar je jedna od kontroverznijih i tragičnijih figura mađarske književnosti, prevashodno zbog posledica uključivanja u službe bezbednosti. Tekst ove predstave je nastao na osnovu njegovih kratkih priča, tematski usmerenih na pitanja mentalne nestabilnosti i dezintergacije, kao i na sudbinu radničke klase. Likovi su u radničkim, plavim odelima, najčešće su kolektivno prisutni na sceni, kao članovi hora, ali i simboličkog radničkog kolektiva. Iz grupe se izdvajaju pojedinačne priče nezadovoljnika životom, karakteriše ih korenito siromaštvo, napeti porodični odnosi, neispunjena očekivanja.

Scenski prostor upečatljivo stvaraju delovi razbijenih zidova od pločica sugerišući da se radnja dešava u nekakvom javnom toaletu, okolo je takođe naslagana gomila plastičnih cevi, po kojima ponekada akteri akrobatski balansiraju. U vezi sa time, najzanimljiviji aspekat ove predstave je njen stil igre, veoma stilizovan splet pevanja, krutih telesnih pokreta, u koje su uključeni i elementi novog cirkusa. Horvatov osoben scenski jezik, teatralizacija pokreta aktera je njegov vid problematizacije društveno-političkih pitanja, bavljenja životima obespravljenih, ponižavanih i uvređenih o kojima je Tar detaljno pisao.

Scena iz predstave "Tvoje kraljevstvo", foto Kővágó Nagy Imre
Scena iz predstave “Tvoje kraljevstvo”, foto Kővágó Nagy Imre

Na devetom Testu smo imali prilike da vidimo još jednu predstavu vrlo stilizovanog izraza, teatralizovane, hinpnotičke igre glumaca. Reč je o slovenačkoj produkciji „Mrtvac dolazi po svoju dragu“, nastaloj prema tekstu Svetlane Makarovič, u režiji Jerneja Lorencija, a u produkciji Prešernovog Gledališča iz Kranja i Mestnog Gledališča Ptuj. Ovu poetsku dramu sa elementima melodrame, fantastike, mitologije i folklora, Lorenci je postavio u svom prepoznatljivom, lucidnom maniru artificijelne poetičnosti. Pod upaljenim svetlima, tokom većeg dela igre, glumci nastupaju u uglavnom fizički statičnim pozama, smešteni na stolicama u nizu, sa instrumentima, kombinujući dramsko sa muzičkim izvođenjem. Posebno je impresivna poetska dimenzija igre, rediteljeva raskošna maštovitost koja sjajno izražava bezgraničnost žrtvovanja i davanja u ljubavnim odnosima, ludilo i patnje ljubavnika, integrisane u arhetipske obrasce. Ovde je formalna ekskluzivnost način obrade tema i odnosa iz domena ličnog života, intimne sfere koja se može posmatrati i kao društveni mikro-plan. Lično je i političko, postupci žrtvovanja, časti i posvećenosti u emotivnim odnosima su i poželjni model društvenog delovanja.

Scena iz predstave "Mrtvac dolazi po svoju dragu", foto Mare Mutić
Scena iz predstave “Mrtvac dolazi po svoju dragu”, foto Mare Mutić

Bugarska „Država“ Aleksandra Manuilova je među ovim produkcijama svakako najizazovnija u pogledu inovativnosti forme i njene političnosti. Manuilova predstava je pedesetominutni performans publike, izvođački događaj koji tretira problem zajedničkog prostora i vremena. Aktivnost publike ovde postaje centar pažnje, gledaoci su primarni stvaraoci predstave otvorene strukture. Pedesetak nas sedi u krugu, u mraku. U centru se nalazi sto sa kutijom, ispod je kanta za đubre, odozgo visi mikrofon. U početku se ništa ne dešava, sedimo u mraku, dok se neko ne doseti da priđe stolu, otvori kutiju, i pročita prvo pismo iz kutije u mikrofon. Onda sledi ređanje gledalaca-glumaca koji čitaju pisma Plamena Goranovog, stvarne osobe koja se 2013. godine tokom političkih protesta u Varni samozapalio. Teme postavljene u njegovim pismima su političke, kao i forma njihovog plasmana čiji je učinak upadljivije politički od njihovog sadržaja, utoliko što ruši granice tradicionalnog teatra, menja uobičajenu pasivnost gledaoca. Taj transfer, sa bezbedne distance gledalaca, u domenog stvarnog delanja je politički trenutak, momenat kada etika postaje važnija od estetike. Ili, ako usvojimo onu Lenjinovu da je etika estetika budućnosti, ovaj performans je vrhunski estetski čin.

Scena sa izvodjenja predstave "Drzava", foto Bíró Márton
Scena sa izvodjenja predstave “Drzava”, foto Bíró Márton