Tag: Jasmina Reza

Zatvorenost u krugu banalnosti

Umesto pozorišne kritike

“Bela figura”, tekst Jasmina Reza, režija Tomas Ostermajer, Šaubine, Berlin

Foto Arno Declaire – Schaubuhne

Dramski tekst “Bela figura” Jasmine Reze naručen je od strane berlinskog pozorišta Šaubine, a Reza ga je namenski pisala za reditelja Tomasa Ostermajera koji ga je premijerno postavio na scenu 2015. godine. U pitanju je komična drama, stilski i značenjski prepoznatljiva u opusu ove popularne autorke, ali u celini nešto manje  snažna i vrcava, u poređenju sa njenim ranijim komadima “Art” i “Bog masakra”.  Ipak, i ovaj tekst nesporno predstavlja vrlo izazovan odraz savremenog evropskog života. U centru pažnje su sredovečni pripadnici više srednje klase, i njihovi mukotrpni pokušaji da popune šupljine u životima, da pronađu pravce kretanja u ispraznostima naraslog materijalizma.

Scenska radnja počinje u automobilu, postavljenom na rotacionu scenu, gde se nalaze Boris (Mark Vaške), biznismen pred bakrotom, i Andrea (Nina Hos), apotekarka i njegova četvorogodišnja ljubavnica. Na parkingu su fensi restorana koji nudi morske specijalitete, a veče koje je trebalo da bude posebno, na početku se već nazire kao katastrofično, zbog žustre rasprave povodom njenog nezadovoljstva statusom u toj vezi. Pred restoranom će oni zatim slučajno autom oboriti stariju gospođu Ivon (Lore Stefanek), majku Erika (Renato Šuš), verenika Fransoaz (Stefani Eid), prijateljice Borisove žene. Ova trojka je došla da proslavi Ivonin rođendan, a svi zajedno će zatim ući u restoran na piće, što će dovesti do napetog raspirivanja sukoba, razotkrivanja laži, skidanja maski.

Scenski prostor je fascinantno rešen, što je uvek slučaj sa Ostermajerovim predstavama. Na pozornici se smenjuju realistički prizori u automobilu, restoranu, toaletima, veoma elegantno i ambiciozno utvrđeni. Dizajn je jedan od sastavnih elemenata građenja markantne atmosfere, takođe uvek prisutne u Ostermajerovim režijama. Pored scenografije i izvanredne glume, dopunjuju je i estetizovane video projekcije koje povremeno asocijativno prate igru glumaca, a naročito su karakteristične između scena, kada se projektuju prizori nekakvog migoljenja odurnih insekata. Prati ih mračna, psihodelična muzika grupe “Can” koja pojačava osećanja nemoći, košmara. Stihovi njihove pesme “Vitamin C” se savršeno utapaju u smisao radnje, neprestano raskrinkavanje besperspektivnog materijalizma. Sveprožimajuće beznađe će se postepeno razotkrivati kroz odmotavanje događaja, bitno začinjeno humorom koji otkriva naličje njihovih frustracija, zavisnost od alkohola i raznoraznih hemijskih supstanci, komičnost bega od nepodnošljive težine postojanja.

Rotaciona scena ima važnu ulogu tokom cele predstave, u prizorima u automobilu, kasnije i u restoranu. Ona omogućava lagano i postojano okretanje cele postavke, svih likova, označavajući njihovu simboličku zarobljenost u postojanju, večito ponavljanje jednog te istog. Tu ideju će vrlo sugestivno verbalizovati Andrea, sa pomešanim osećanjima, o repetativnim mehanizmima svakodnevnice. Sa jedne strane priželjkuje stabilnost koju nema, jer je samohrana majka i Borisova “druga žena”, a sa druge se grozi ubistveno predvidive rutine koja nosi ravnodušnost. Tu suštinsku bezosećajnost savremenog sveta prepoznaje i Ivon, bolno tačnim zapažanjem da sve uvek teče utabanim stazama: “Kada umrem, sve će se brzo nastaviti, istim putem, samo bez mene.”  Svet se zaista uvek okreće u istom ritmu, uprkos svemu. Ta istina se u predstavi snažno nazire u pozadini, u čestoj tišini koju pune izražajni zvuci kreketanja žaba, zrikanja zrikavaca, zujanja komaraca, jer se u blizini nalazi jezerce. U tom paralelnom univerzumu omeđenom nebom i zvezdama padalicama, nazire se kosmički smisao van njihovog domašaja, koji popunjava pustoš materijalizma.

Kako je ovde reč o osvrtu na predstavu viđenu putem video snimka, puštenog onlajn tokom večeri 16. maja, na kraju ističemo i izuzetnu video režiju. Vešto korišćenje krupnih planova igre glumaca u dramatičnim momentima, naglašeni krupni planovi video projekcija između scena, kao i dinamična montaža različitih planova snimljenog materijala, obezbedili su onlajn gledaocima naročito jak doživljaj.

Zbog zatvorenosti pozorišta širom sveta, snimci predstava su preplavili internet, što je naravno izuzetno pohvalna, ali ne i potpuna zamena živom scenskom izvođenju. A kvaliteti puštanih snimaka su veoma različiti, i nažalost je bilo slučajeva vrlo loših snimaka. Ipak treba uzimati u obzir njihov kvalitet, i ne puštati baš sve. Među našim pozorištima je bilo primera izlaganja jedva gledljivih snimaka, urađenih amaterski, jednom kamerom, teško vidljivih i čujnih, ponekada i asinhronih. Sa druge strane, snimci predstava Nacionalnog pozorišta u Londonu su, na primer, vrhunski, dela su za sebe, što ne iznenađuje jer su oni i pravljeni da bi bili “lajv strimovani”, uz pažljivo i spretno zamišljenu i ostvarenu video režiju.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 24.5.2020. godine