Tag: Ivor Martinic

Ciklični tokovi istorije

„Sumrak bogova“, po motivima filma Lukina Viskontija, tekst Ivor Martinić, režija Jagoš Marković, Beogradsko dramsko pozorište

Nastao prema motivima Viskontijevog filma „Sumrak bogova“, dramski tekst Ivora Martinića prati krvoločnu borbu za vlast članova dijabolične porodice Ašenbek. Radnja se dešava tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, u vreme burnih društvenih promena, koje su pratile dolazak Hitlerove partije na vlast. Po dubinama tragičnosti i preciznog iscrtavanja opšte smrti morala, likovi i radnja podsećaju na mutnu trulež porodice Glembaj, ali i na velike antičke i elizabetanske porodično-političke tragedije, „Orestiju“, „Magbeta“, „Hamleta“, propuštene kroz filter savremene svesti, obojene apsurdom.

Polazeći od radnje koja je danas brutalno savremena, imajući u vidu globalni rast moći desnice, kao i društvenog nasilja, reditelj Jagoš Marković gradi jasnu, čistu, formalno svedenu predstavu, upečatljivog stila igre i naglašenih emocija. Članovi porodice Ašenbek okupljeni su za stolom, u okolnostima proslave rođendana Barona Joakima (Milan Lane Gutović), što podseća i na film i predstavu „Proslava“ Tomasa Vinterberga, koji takođe raskrinkavaju tamne vilajete patoloških porodičnih odnosa. Predstava počinje smeštanjem svih aktera za dugački sto. Poslednji među njima, Fon Ašenbek koga prodorno podmuklo predstavlja Pavle Pekić, zaključava vrata za sobom, konkretno i simbolički dajući na znanje da izlaza nema. Krčkanje u grotlu naopakosti je naša zapečaćena sudbina.

Foto BDP

Ton je ceremonijalan, likovi su lepo, svečano obučeni, pri čemu se iza te zategnute, napete formalnosti, naslućuje blizina bure (kostimografija Bojana Nikitović, scenografija Jagoš Marković). Igra ansambla je odmerena, blago stilizovana i apsurdna, zavodljivo hipnotična. Glumci dosledno grade svet ovih spodoba, bezumnih zombija koji su se odrekli ljudskosti zarad borbe za moć. Scena koja reprezentativno odražava njihov sunovratni silazak sa uma, kolektivno ludilo, prikazuje višeminutno bekeljenje, kidanje od smeha do iznemoglosti. Za odraz njihove kolektivne besvesti, važni su takođe prizori mehaničkog klicanja, na primer divljenje Martinovom izvođenju pesme Marlene Ditrih, kada se opipljivo bolno ukazuju kao neljudi, navijene lutke bez osećanja.

Branka Šelić je prodorna i odlučno hipnotička Sofi, udovica Baronovog sina, nemilosrdna dvojnica Lejdi Magbet koja gura svog ljubavnika Fridriha (Vladan Milić) uz stepenice piramide moći, uporna je bez kompromisa, jaka kada je on slab. Milica Zarić staloženo i ubedljivo igra Elizabetu, spremnu na sve, kako bi spasila svoju porodicu, muža Herberta (Milan Čučilović), Joakimovog nećaka, dok je Jovo Maksić takođe bezrezervno hladan i odlučan u predstavljanju Konstantina, drugog Joakimovog nećaka.  Izbor da najmlađe članove porodice, Martina i Gintera, igraju devojke, Isidora Simijonović i Vanja Nenadić, shvatamo kao naročito funkcionalan u pogledu kritike dubinske društvene travestije vrednosti. Ako je suštinsko biće dece okrenuto naopačke, ako ni oni nisu ono što jesu, svet zaista nema budućnost. Isidora Simijonović izvanredno zlokobno prikazuje ambicioznijeg i prodornijeg Martina, koji će se postepeno dokopati vlasti. Glumica ga igra blago distancirano, otuđeno, kao gnusnog dečka poremećenog uma. Nenadićeva suptilno oblikuje Gintera, slabijeg brata koji želi da se bavi umetnošću, nasuprot idejama njegovih roditelja. Nežan, proziran i preosetljiv, cvili kao ranjena životinja, ne uspevajući da izdrži težinu sveta, zbog čega će izlaz probati da pronađe u samoubistvu.

Od prvog ubistva Barona, koje je simbolički kolektivno izvršeno, scena postepeno postaje sve praznija, kao u Šekspirovim tragedijama. Jedan po jedan član ove paklene porodice odlazi u smrt, što je u predstavi upečatljivo, stilizovano prikazano, izlascima na zadnja vrata, uz zaslepljujuće jaka svetla reflektora. Sudbina ubica i pretendenata na vlast je poznata, istorija je neumoljivo ciklična. Iako likovi na sceni neprestano, kao neku opaku mantru, ponavljaju da novo vreme dolazi, znamo da ništa nije novo pod kapom nebeskom. Šekspir je u testamentarnoj „Buri“ još jednom ponovio više puta ispričanu priču o kružnim mehanizmima istorije, gde samo oni naivni, poput Mirande, veruju u nova vremena, izgovor za bezočne manipulacije vlasti. Ideologije se smenjuju, vođe presvlače odela i obećanja, dok se suštinski ništa ne menja. Mehanizmi osvajanja moći su uvek isti, kao i neiskorenjivost ljudske pohlepe.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9.10.2019. godine