Tag: Igor Vuk Torbica

Tragovi besmrtnosti

“Strah – jedna topla ljudska priča”, autorski projekat Igora Vuka Torbice, Narodno pozorište Pirot, premijerno gostovanje na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu

Tekst predstave “Strah-jedna topla ljudska priča”, autorskog projekta Igora Vuka Torbice, inspirisan je komadom “Strah i nada u Nemačkoj” (1984) nemačkog pisca Franca Ksavera Kreca, čija su dela ostavila dubok trag u savremenoj evropskoj dramaturgiji, zbog upečatljivo realističkog, ali i stilizovano-apsurdnog seciranja društvene margine. “Strah i nada u Nemačkoj” ima neobičnu strukturu, sastavljen je od devetnaest mono ili duodramskih minijatura, čiji su akteri ljudske olupine, žrtve surovosti kapitalizma koji ispumpava ljudski višak kao nekakav otpad, što su okolnosti koje su nam danas i ovde brutalno prepoznatljive.

Krecovi likovi i radnja su Igoru Vuku Torbici poslužili samo kao polazište za predstavu “Strah-jedna topla ljudska priča”, čiji akteri pripadaju našem vremenu i prostoru. Potpuna fragmentarnost Krecovog teksta u predstavi je pretočena u linearni narativ o zajednici, o uspostavljanju i menjaju međuljudskih odnosa, o dominaciji i manipulaciji. Radnja se odvija u hodniku jedne zgrade, zajedničkom prostoru stanara pet stanova, parova ili samaca. Oni se postepeno zbližavaju, na predlog Saleta (Aleksandar Radulović), novinara ophrvanog strahovima, usamljenošću i konsekventnom potrebom za ljudskom blizinom. Njihovi životi postaju sve bliskiji i isprepletaniji, dok se dinamika njihovih odnosa menja, vrtoglavo menjajući i žanr igre, od lagane komedije, preko grotesknog apsurda, do socijalne drame sa tragičnim dimenzijama. Životi likova, koji se pred nama polako razmotavaju, otkrivaju stvarnost u kojoj se danas i ovde surovo ogledamo. Oni žive na rubu siromaštva, zaposleni strahuju od otkaza i sloboda izražavanja, nezaposleni beznadežno traže neko uhlebljenje, dok penzioneri preživljavaju uz pomoć njihove dece.

Foto Andrej Jovanović-NP Pirot

Na planu scenske igre koja slikovito prikazuje odnos između pojedinca i grupe, naročito je zanimljiva situacija dolaska novog čoveka, Milana (Milan Nakov), momka Danijele (Danijela Ivanović), prema kome na početku svi gaje sumnju. Članovi grupe se tada fizički zbližavaju, grupišu, konkretno i simbolički se ujedinjuju protiv novajlije. Iz te intrigantne koreografije grupe curi osobeni apsurd, joneskovsko osećanje koje nosi grotesku. Ono je prisutno i u drugim prizorima, na primer, kada Danica (Danica Stanković) potresno otkriva da se njen kolega obesio. To dovodi do pomalo nušićevskih reakcija ostalih stanara, tužno-smešnih, što će eskalirati izletanjem jedne od stanarki u hodnik. Ona među njih upada kao furija, mlatarajući povećim nožem, i samouvereno objavljuje da je smrt deo života, što labavi, omekšava tragičnost situacije. Za oblikovanje ovakvih scenskih prizora, neophodna je veoma suptilna rediteljska ruka, koja će delikatno izvesti tanani apsurd svakodnevnice. Igor Vuk Torbica je to zaista vešto postigao, uspevajući pri tome da sakrije mane pirotskog ansambla i da istovremeno istakne njegove potencijale.

Ova predstava je upadljivo važna za repertoar Narodnog pozorišta u Pirotu, jer označava njegov estetski i žanrovski iskorak, slučaj podrške istraživačkom teatru i širenju vrhunske pozorišne kulture. Takođe, predstava je živi dokaz da je srpsko pozorište tragično izgubilo reditelja koji je mogao još mnogo toga da nam da, i da bitno uzdigne umetnički razvoj našeg teatra.

Prijem publike beogradske premijere predstave, na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta, bio je vidljivo emotivan, gledaoci su ansambl pozdravili dugim i iskrenim aplauzom. Imajući u vidu da je ovo poslednja režija Igora Vuka Torbice (premijera je bila u Pirotu prošlog februara), dirljiva recepcija se može tumačiti i kao posledica te činjenice. Može se razumeti kao specifičan oblik iznošenja društvenog bola zbog gubitka jedne vredne, mlade, vanserijski talentovane osobe. Taj bol ima još konkretnije uporište u činjenici da predstava, između ostalog, govori o ličnim demonima i suočavanjima sa njima, o nemiru i strahovima u duši, kao i o snažnim nastojanjima da se oni savladaju. U tom smislu, ova predstava se može posmatrati kao epitaf nastradalom reditelju, ali i kao opipljiv trag besmrtnosti, jer duh umetnika nastavlja da živi u njegovim delima.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 1. juna 2021. godine

Tartifi našeg vremena

„Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice, po motivima Molijerove drame, koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad i Narodnog pozorišta Sombor

Polazeći od Molijerove klasične komedije „Tartif“, koja bespoštedno razobličava društveno i religiozno licemerje, reditelj Igor Vuk Torbica je napravio zaista izuzetnu, čistu, ogoljenu, bolno savremenu predstavu. Govor likova je u najvećoj meri osavremenjen, u dobroj meri je napušten Molijerov dijalog u stihu koji bi u novim okolnostima tumačenja delovao anahrono, prepreka na putu do gledaoca. Činjenica da je Molijerov Tartif bogomoljac takođe je zanemarena, jer ta vrsta kritičkog fokusa na religioznim motivima u ovom trenutku u našem društvu nema tako upadljiv značaj. Sa ovim postupcima, intervencijama na originalnom tekstu, on nam je značenjski i stilski približen. Akcenat predstave je na kritici porodičnih odnosa, što ima jasan metaforički značaj. Ona jasno, ali istovremeno sasvim suptilno i estetizovano, donosi širu društvenu kritiku, kroz raskrinkavanje porodične truleži, jer je porodica osnovna ćelija društva. Predstava razobličava sve nas, naš popustljivi moral, pristajanje na neprihvatljive uslove života.

Igra počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, direktnim obraćanjem glumice Hane Selimović koja predstavlja Dorinu, ovde u ulozi neke vrste uvodnog naratora. Zahvaljuje nam se što smo došli i otkriva nam svoje slabosti, strahove, i sumnju u čestitost Tartifa koji je njihov dom okrenuo naglavačke, a zatim nam predstavlja i članove Orgonove porodice, od Elmire (Tijana Marković) i Kleanta (Marko Marković), pa nadalje. Njena igra je tu neposredna i delotvorna, svedeno komički atraktivna, delikatno zavodljiva i zabavna, ali istovremeno i surovo ogoljavajuća. Ona odmah uspostavlja direktnu komunikaciju sa nama gledaocima, ključno nas uvlači nas u igru, čini nas neodovojivim delom predstave, odgovornima za potpuno rasulo do kojeg će postepeno doći. Tokom cele predstave će se održavati taj živi odnos izvođača sa gledaocima, koji karakteriše izuzetna začudnost i slojevitost značenja, istovremena zabavna zavodljivost, ali i bezrezervno razotkrivanje maski.

Foto NP Sombor

Dizajn scene je sveden, blago stilizovan i savremen, u skladu sa značenjima predstave (scenografija Andreja Rondović, kostim Jelisaveta Tatić Čuturilo). Ceo ansambl je posvećen, igra je verodostojna i precizna, na poroznoj granici između ironije i tragedije. Saša Torlaković je izvanredan kao Tartif, prikriveni manipulant, lažov od poverenja, mefistofelovski sladak i dopadljiv. Na scenu stupa poput zvezde, dok ga zavedeni Orgon (Ninoslav Đorđević) najavljuje kao samoga Boga. Slova koja u pozadini svetlucaju ispisuju njegovo ime, podsećajući na površni glamur naše stvarnosti, na gradove koji svetle u mraku, nespretno pokušavajući da prikriju dubinsku trulež. Njegov dolazak na scenu prati aplauz, kao u rijalitijima, dok on, ne bez ironije, uzima mikrofon, kako bismo ga bolje čuli. Elementi ironičnog spekakla su sveprisutni. U kulminaciji horora Tartifovog mutnog opčinjavanja Orgonove porodice, što je Torbica u odnosu na Molijera brutalno rastegao, ispaljuju se konfete. One postaju snažna metaforička oznaka opšteg društvenog kiča, dekorativnog sjaja koji pokušava da sakrije činjenicu da su ljudi postali zombiji, što se na kraju u predstavi i doslovno prikazuje. Likovi su postali živi mrtvaci, ispumpane lutke, od Elmire, preko Gospođe Pernel (Biljana Keskenović) i Damisa (Marko Savić), do Marijane (Danica Grubački) i Valera (Dušan Vukašinović).

Somborski „Tartif“ odlučno razotkriva sveprisutne laži. Izuzetno je angažovan, ali u jednom promišljenom i visoko estetizovnom obliku. Predstava nenametljivo ukazuje na lice i naličje manipulacija, složenost odnosa između prevaranta i prevarenih, ali i na odgovornost koju svi dele. Ove ideje se naročito impresivno izražavaju u jednoj sugestivnoj, opojnoj, zavodljivoj (!) sceni, kada likovi horski pevaju pesmu Bitlsa „Let it Be“, predvođeni Tartifom. Ona ovde postaje nežna pesma poraza, prepuštanja dijaboličnom Tartifu, višeznačna himna unesrećenih koji dobrovoljno ulaze u nesreću, nemoćni da joj se odupru.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.2.2019. godine

Svetlucanje u tami

U Somboru je premijerno izvedena predstava „Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice. U pitanju je koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta Sombor.

Foto NP Sombor

Polazeći od Molijerove izvanredne komedije koja bezobzirno razobličava društveno licemerje, reditelj Igor Vuk Torbica je napravio zaista izuzetnu, preciznu, ogoljenu i bolno savremenu predstavu. Ona beskompromisno razobličava sve nas, naš labilni moral, neodgovornu lakovernost, pristajanje na neprihvatljive uslove života.

Igra počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, direktnim obraćanjem glumice Hane Selimović, u ulozi Dorine. Njen nastup je neposredan i komički delikatno atraktivan, ali istovremeno i nemilosrdno razotkrivajući. Ona na samom početku uspostavlja ključnu, direktnu komunikaciju sa gledaocima, koja će se održavati i razvijati do kraja. To nas čini neodovojivim delom predstave, simbolički odgovornima za potpuno rasulo do čega će postepeno doći.

Ceo ansambl je ubedljiv, igra je ogoljena i precizna, višeslojna i suptilna, na tankoj granici između ironije i tragedije. Saša Torlaković je izuzetan kao Tartif, prikriveni manipulant, blage naravi, mefistofelovski sladak i zavodljiv.

Dizajn scene je funkcionalno precizan, u skladu sa tonom igre. Događaji su smešteni u okvire spektakla, na površini blještavog, a u suštini dubinski trulog. Dolazak Tartifa na scenu podseća na pompezne rijalitije. Slova u pozadini ispisuju njegovo ime, svetleći kao gradovi u tami.

U kulminaciji horora Tartifovog mutnog opčinjavanja Orgonove porodice, što je Torbica u odnosu na Molijera brutalno rastegao, ispaljuju se konfete. One postaju jaka metaforička oznaka opšteg društvenog kiča, dekorativnog sjaja koji pokušava da sakrije činjenicu da su ljudi postali zombiji.

Somborski „Tartif“ suptilno razotkriva sveprisutne društvene laži. Izuzetno je angažovan, ali u jednom promišljenom i visoko estetizovnom obliku.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 11.2.2019.

Oda osvojenim slobodama

“Krvave svadbe“, prema drami  Federika Garsije Lorke, režija Igor Vuk Torbica, koprodukcija Grad teatar, Budva i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Foto Grad teatar

„Krvave svadbe“ (1933) su poetska drama ljubomore i osvete, dogovorenih i neželjenih brakova, sukoba strasti, časti i morala. Rejmond Vilijams je o njenoj formi pisao da ona ne predstavlja uobličenje radnje, već da jeste radnja, imajući u vidu nabujalu snagu prisutne poezije. Lorka je crpeo inspiraciju iz tradicije i naroda, i našao nove dramsko-poetske forme izražavanja, utemeljene u mitskom i arhetipskom. Uzimajući situaciju venčanja kao osnovu dramske radnje, ovaj španski poeta je istražio cikličnosti života i smrti, granice izbora u ljubavi, kao i odnos između društvenih obaveza i nesputanih osećanja.

Lorkina dramska poezija je danas priličan teatarski izazov, može se reći i klizav teren, prostor lakog posrtanja, koji naročito traži rediteljsku maštovitost, istinski talenat i delikatnu scensko-poetsku osećajnost. Igor Vuk Torbica je svojom režijom potvrdio da poseduje ove osobenosti. Njegovo tumačenje „Krvavih svadbi“ je  izuzetno, precizno, stilizovano, simbolički intenzivno i suptilno razigrano u svom osnovnom minimalizmu. Polazeći od poezije Lorkinih reči, Torbica je izgradio autentičnu scensku poeziju. Glumci nastupaju vrlo kompaktno, kolektivno, kao jedno telo, vešto preplićući govor i pesmu. Na sceni je stvorena posebna atmosfera, nalik oživljenom snu, ceremonijalna i iznutra napeta. Izlivena je u susretu hipnotičke vizuelnosti i muzike iz kojeg se rađaju nezadrživo jake emocije.

Na početku predstave, svi izvođači, elegantno obučeni, u dugoj, dostojanstvenoj tišini, izlaze na scenu i smeštaju se u dva niza stolica, okruženi mikrofonima koji funkcionalno teatralizuju njihov govor (kostimograf Jelisaveta Tatić Čuturilo, scenski govor Dejan Sredojević). Glasovi odjekuju kroz prostor, kao mehaničke sablasti. Predstavu otvaraju reči Oca (Miroslav Fabri), izmeštene iz sredine originalnog Lorkinog komada, čime se na početku ističe njegova poetska introspekcija. Radnja je tu vrlo statična, predstavlja zatišje pred buru koja se gradacijski gradi, kao i lirika koja se postepeno probija. Reči se lagano, isprva stidljivo, pretapaju u pesmu, individualnu, a zatim i horsku, sa uspavljivanjem Taštine (Ivana Mrvaljević) bebe. Izvođači repetativno i zavodljivo prosipaju po sceni reči nežne uspavanke, u toj drugoj slici prvog čina Lorkinog komada, kada dinamika počinje da se razbuktava.

Glumci proizvode sve zvuke sami, svojim glasovima, povremeno dopunjenim minimalističkim tonovima na gitari i klaviru (kompozitor Vladimir Pejković). Rastuće dramatična atmosfera doživljava kulminaciju na kraju drugog čina, nakon venčanja i bega ljubavnika, kada se scena spektakularno pretvara u šumu (scenografija Branko Hojnik). Naročito je spretno rešeno rušenje zadnjeg zida od dasaka, koje se posle uzdižu, postaju stabla. U tim opojnim scenografskim promenama stiže i ogroman mesec, kao neki fatalistički pratilac događaja, u trećem činu koji nosi strindbergovske elemente mistike. Odatle pratimo žestoku poteru, gde je naročito važno sudbinsko, iracionalno, izraženo i kroz personifikovane likove Meseca (Nenad Pećinar) i Smrti (Draginja Voganjac). Ovaj čin shvatamo i kao otelotvorenje romantičarskog pogleda na svet, nepomirljivog sukoba slobodoumnih pojedinaca sa društvenom rigidnošću. Dok ih krdo ganja, razjareno mržnjom zbog njihovog individualizma i hrabrosti, Verenica i Leonardo ne puštaju jedno drugo iz ekstaze ljubavi.

Milica Grujičić je u ulozi Verenice ubedljivo prikazala unutrašnji raspad zbog braka koji ne želi, i stihijsku snagu strasti koja bezobzirno ruši sva ograničenja tradicije i (lažnog) morala.  Komički diskretno i stilizovano je izražena beživotnost ljubavi između nje i Verenika (Vukašin Ranđelović), u prizorima u kojima je on trapavo ljubi, pokazujući tako njihovo odsustvo bliskosti. Sa druge strane, odnos između Leonarda (Pavle Popović) i Verenice, fizički je nabujao zbog njihove magnetske ljubavi, i uprkos postojanju Leonardove žene (Branka Stanić). To je zaista očaravajuće izraženo u scenama u kojima su njihova odbegla, isprepletana tela postala žive skulpture ljubavnog zanosa, procvetale strasti koja lomi sve prepreke na putu. Varja Đukić u ulozi Majke staloženo, a eksplozivno, oblikuje ženu ogrubelu od užasa iskušenih smrti bližnjih, posledica destruktivnosti patrijarhata.

Iako tragična u svojoj osnovi, Lorkina drama u ovoj magično estetizovanoj, vanserijskoj predstavi Igora Vuka Torbice proizvodi neobičnu vedrinu. Uprkos tragičnom raspletu, istinska ljubav je razbila neprirodno podignute zidove, označavajući trijumf slobode.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 19.8.2018. godine

Ogledala društva u tranziciji

31.  Grad teatar u Budvi

Regionalni pozorišni program: „Ožalošćena porodica“, „Balon“, „Dokle pogled seže“

Ovogodišnji, 31. po redu, festival „Grad teatar“, održava se u Budvi od 5. jula do 17. avgusta, pod motom „Za tri groša“, odabranom zbog posebno skromnih finansijskih okolnosti koje su pratile realizaciju festivala, usled nagomilanih dugova. Osim finansijskog aspekta značenja ovog mota, inspirisanog Brehtovom „Operom za tri groša“, skromnost sredstava znači i fokus na delima koja se zasnivaju na umetnički vrednom korišćenju svedenosti izraza. Povodom programske koncepcije festivala, v.d. direktora „Grad teatra“, Milena Lubarda Marojević za „Politiku“ je rekla: „Ove smo godine želeli da iskoristimo sopstveni trenutak rekonstrukcije za preispitivanje šireg umetničkog konteksta, pa smo birali programe koji dotiču aktuelna društvena pitanja. Program festivala pripremljen je za svega nekoliko meseci, zbog čega se na njemu više nisu mogli naći neki programi koje smo želeli. Ali mi se čini da poenta nije izostala. Jer bez glamura, bez fanfara i raskoši ove godine, festivalski programi se odvijaju u tišini, pred prepunim gledalištem, pred publikom koja učestvuje i razmišlja. A to je, nadamo se, dobar preduslov za jedan novi početak.“     

Pozorišni program 31. „Grada teatra“ takođe je specifičan po izraženoj regionalnosti. Predstave dobrim delom pokrivaju prostor bivše Jugoslavije, dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije. Budvanska publika je između ostalog imala prilike da vidi slovenačku „Ožalošćenu porodicu“, hrvatski „Balon“ i crnogorsku „Dokle pogled seže“. One su donele društveno i estetski vredne odraze života na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa posebnom pažnjom na izražajnosti glumačkih nastupa, u maštovito minimalističkom scenskom obliku, autori su otkrili sličnosti i razlike stvarnosti  danas nezavisnih država, republika bivše Jugoslavije.

Pozorišni program festivala koji se ove godine skoro u celini ostvaruje na sceni između crkava u Starom gradu, otvorila je „Ožalošćena porodica“ reditelja iz Srbije, Igora Vuka Torbice, a u koprodukciji dva slovenačka pozorišta, iz Celja i Kranja. Nastala prema Nušićevoj komediji, predstava je posebno zanimljiva zbog neobičnog spoja vrlo sočnog, često farsičnog i bizarnog Nušićevog humora, i slovenačkog tradicionalno umerenijeg stila igre. Slovenački glumci su tako doneli jednu elegantniju verziju Nušića. Rediteljsko tumačenje je u komičkom smislu često bazirano na maštovito razigranom slepstiku. Na primer, na početku predstave, u dugačkoj neverbalnoj sceni, situaciona komika izvire iz prosipanja pepela iz urne pokojnika, koji zatim ostali likovi usisavaju, dalje razigravajući snažne komičke potencijale ovog prizora. Scenografija Branka Hojnika takođe je upečatljiva. Prostor određuje beli, minimalistički dizajn, u kontrastu sa necivilizovanim ponašanjem likova, ali i u harmoniji sa suzbijanim, prigušivanim stilom komičke igre glumaca.

Foto Grad teatar

U Slovenačkom „Delu“ je objavljen razgovor sa rediteljem, povodom premijere ove predstave, gde je Torbica rekao da je sadržaj predstave veoma aktuelan u Sloveniji, ali da se Slovenci nikada ne bi ponašali kao likovi u drami, bar ne tako otvoreno. Takođe je rekao da je njegovo iskustvo da se glumci tamo plaše komičnog, i da ima razlika u mentalitetu. Uprkos razlikama u mentalitetu, suština predstave, otimanje tuđe svojine, prisutan je društveni problem u današnjoj Sloveniji, o čemu je „Delo“ takođe pisalo, zbog čega je ovaj naslov i uvršten na repertoar.

Budvanska publika je ove godine imala priliku da vidi i zagrebačku predstavu „Balon“ prema tekstu Mate Matišića, u režiji Mislava Brečića, a u izvođenju Teatra Exit. Mate Matišić je i u ovom komadu dokazao da je izvanredan dramski pisac, crnohmornog senzibiliteta bliskog popularnoj kulturi, i istovremeno vrlo oštar hroničar savremenog hrvatskog društva. U pogledu dramskog stila, može se reći da je Matišićev blizak Nušićevom, u smislu bujnih tragikomičkih osobenosti likova i radnje, odnosno zajedničke naklonosti ka iščašenom humoru.

Foto Grad teatar

U predstavi koju su na goloj sceni posebno vešto razigrali zagrebački glumci, upečatljivo se odražavaju brojne tenzije u savremenom hrvatskom društvu. Autori tragikomično tretiraju dubinsku društvenu korupciju i kriminalizaciju, nezaposlenost, nemoć pravosuđa, rašireni nacionalizam, kao i bazično nepoštenje u međuljudskim odnosima. Glavni lik je Glumac (Vili Matula) koga Komšija (Krešimir Mikić) moli da pomogne njegovoj Ženi (Branka Trlin), u depresiji nakon smrti njihovog sina Frana. To je plodno tlo nicanja situacija „teatra u teatru“, razmatranja teatarskog u svakodnevnom životu, preplitanja fikcije i stvarnosti. Na sceni se, između ostalog, gradi urnebesna pripovest o braći blizancima koje vešto igra Mikić. Jedan je staloženi inspektor, a drugi je surovi, sirovi i bahati kriminalac Šacko, čija je omiljena aktivnost betoniranje ljudi koji mu se nađu na putu.

Teme nezaposlenosti i društvene korupcije u vremenu takozvane društvene tranzicije, u blisko minimalističkoj formi, karakterišu i predstavu „Dokle pogled seže“ Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, u režiji Arpada Šilinga. Ovaj uvaženi mađarski reditelj avangardnog senzibiliteta radio je sa crnogorskim glumcima istražujući regionalno aktuelne teme. Šiling je povodom premijere za „Monitor“ govorio o sličnostima društvenih okolnosti u Mađarskoj i Crnoj Gori: „Imao sam neke teme koje sam doneo sa sobom iz Mađarske – korupcija, sve mutniji politični i ekonomski interesi, bekstvo mlađe generacije, nezaposlenost, i slična iskustva… Pokazalo se da se u brojnim pitanjima slažemo i da su nam slična iskustva. Osnova našeg teksta su te situacije u kojima smo se prepoznali.“

Tekst predstave sadrži osamnaest scena, nastalih u procesu rada sa glumcima, kroz improvizacije. Kako je uobičajen slučaj sa Šilingovim režijama, imena aktera na sceni podudaraju se sa imenima glumaca, izvođači se ne sakrivaju iza maski, iluzija. U skladu sa time, obučeni su kao u svakodnevnom životu, scenografije nema, igra je minimalistička.

Pred gledaocima se nižu fragmenti prizora iz savremenog crnogorskog društva. Oni su bolno bliski okolnostima u Srbiji, po pitanju nezaposlenosti, korupcije, bahatosti političara, nefunkcionisanja sistema. Na sceni su ovi društveni lomovi istovremeno reflektovani u privatnoj sferi, u slomu brakova, podivljale napetosti između roditelja i dece, sve učestalijoj emigraciji. Fragmenti likova koje glumci oblikuju su brutalno raskalašni, moći odani ministri (Dejan Đonović), njihove rasipne žene (Nada Vukčević), beskrupulozni investitori (Dušan Kovačević), surove direktorke preduzeća koje nemilosrdno daju otkaze (Varja), radnici koji ostaju bez posla (Srđan Grahovac), naivni mladi talenti koji se susreću sa korumpiranom realnošću (Aleksandar Gavranić), roditelji (Varja Đukić) i deca (Jelena Simić) gorko razočarani u sistem, pljačkaši banke, ljuti amateri koji su to postali iz očaja (Srđan Grahovac, Dušan Kovačević, Zoran Vujović).

Foto Grad teatar

Crnogorski glumci su potpuno posvećeno prihvatili Šilingov način rada, emotivno se ogoljavajući do kraja. U njihovoj igri je bitno prisutan gorki humor, snažno oslobađajući, imajući u vidu da se izliva iz surovo prepoznatljive stvarnosti, koju komički razobličava, donoseći rasterećenje. Ovaj tragikomičan pristup savremenom društvu je blizak predstavi „Balon“. U jednoj sceni fizičkog razračunavanja kriminalaca, konkurentno kršnih momaka, Dejana i Dušana, prvi drugom preti ljudskim betoniranjem, kao Šacko.

Pozorišni program „Grada teatra“ u Budvi, kao i programi drugih letnjih festivala, u Baru, Tivtu, Dubrovniku, otkriva da je na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko uspostavljen zajednički kulturni prostor. Pozorišni umetnici danas nezavisnih država, nekada jugoslovenskih republika, međusobno sarađuju u produkcijama. One se prikazuju na festivalima koji, uopšteno posmatrano, daju široki uvid u dela iz različitih država regiona. A publika ovih festivala je najveći profiter jer ima prilike da se suoči sa umetnički vrednim produkcijama, ali i da istovremeno katarzično otkriva sličnosti i razlike života u državama našeg regiona.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike 12.8.2017.

Surova drama strasti i zločina

“Carstvo mraka“, prema drami Lava Nikolajeviča Tolstoja, reditelj Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Tolstoj je “Carstvo mraka“ (1886) napisao po istinitoj priči o kojoj su novine izveštavale, kao što je bio slučaj sa Bihnerovim „Vojcekom“. Na toj dokumentarnoj osnovi je podignuta još surovija drama strasti i zločina, sa izmešanim sastojcima tragedije, komedije, groteske, melodrame, naturalizma, pa i moraliteta. Iscrtano je društvo rastrgnutih vrednosti, okolnosti bede ispletene sa požudom, koje aktere odvlače u provaliju zločina, odakle ih jedino može izbaviti ljubav, kod Tolstoja izjednačena sa Bogom.

Predstava Igora Vuka Torbice je brutalno precizna analiza pohlepe, strasti, odnosa novca i zločina u provincijskoj nedođiji. Rediteljski je izuzetno markantna zbog savremenog pristupa Tolstoju, bliskog jeziku teatra „krvi i sperme“. Pozornica je svedeno, stilizovano dizajnirana, sivkastih tonova, u stepenicama, sa krstom u pozadini. Od publike je odvojena providnim staklom koje uspostavlja posebnu atmosferu, određenu gotičkom likovnošću i sablasnom akustikom (scenograf Branko Hojnik). Funkcionalna je i upotreba svetla, naročito u scenama kada su likovi priljubljeni uz staklo, i poliveni tada uskim snopom svetlosti koji gradi upadljivo avetinjske prizore u preovlađujućem mraku. Njihov efekat dodatno pojačavaju uznemirujući zvuci škripe, tutnjave, zujanja (kompozitori Nenad i Alen Sinkauz).

Odvojenost scene staklom donosi i simboličku nadgradnju značenja, jer uspostavlja jedan odvojen svet koji se podvrgava analizi. Akteri kao da su u nekoj čudnoj, metaforičkoj laboratoriji, ili na farmi, pod prismotrom, dok su gledaoci u ulozi voajera. Možda smo i publika rijaliti šoua, što je značenje nametnuto projekcijama titlova, naslova predstave i naznaka o prolasku vremena, koji sugerišu estetiku novih medija.

Foto Marijana Janković

Glumci Ljubomir Bandović (Petar), Ivan Đorđević (Nikita), Nikola Vujović (Mitrić), Hana Selimović (Anisja), Vanja Ejdus (Akuljina), Anastasia Mandić (Kuma), Olga Odanović (Matrjona), Ivana Šćepanović (Marina) i drugi, igraju psihološki probojno, moćno, iako u sukobu sa stilizacijom vizualne postavke. Međusobno su skladni u oblikovanju nemilosrdnosti ovih ljudi iz blata, mada pojedinačno donose različito stilski obojene uloge, odgovarajuće žanrovskoj heterogenosti komada.

Četvrti čin je posebno makabričan, i kao takav priprema teren za kulminaciju užasa zločina. Nikita na scenu stupa pijan, neobuzdan, u vizualno upečatljivom prizoru vukljanja u bundi. U košmarnim okolnostima se materijalizuje ljubav sa Akuljinom, groteskno ovenčana pesmom „You Are My Sunshine“ koju oni pevaju u razorno ironičnom duetu. Sreća se ne rađa na tlu zločina. Vrhunac horora donosi kraj čina, napisan u duhu jakobinske tragedije osvete, Forda i Vebstera. U Torbicinoj predstavi nas asocira na prizore neojakobinskih dramatičara, odnosno „novih brutalista“, Kejnove, Barkera, Bonda. Posebno mučno je rešena scena čedomorstva, Nikitinim treskom bebe u odvajajuće staklo gde ostaje uznemirujuće krvav trag, što nas je podsetilo na slično šokantnu scenu zlostavljanja bebe u Bondovoj drami „Spaseni“.

Na ulazu u salu nas dočekuje miris tamjana koji unosi prisustvo sakralnog, duhovnog, neodvojivog od Tolstojevog pogleda na svet i umetnost. Zajedno sa krstom u pozadini, ono stvara kontratežu zločinima koji se pred nama odvijaju, diskretno namećući mogućnost drugog puta, pokajanja. U raspletu se pale svetla u auditorijumu, što simbolički shvatamo kao izraz ideje da smo na potezu. Do tada smo bili bezbedno odvojeni od scene tamom i staklom. Paljenje svetla razumemo kao znak neminovnosti akcije, reakcije na nagomilano zlo koje smo brutalno jasno videli na pozornici, ogledalu života.

Dramatizovani zločini imaju dokumentarnu osnovu, izviru iz stvarnosti koju umetnost zatim obrađuje i prosvetljuje, onda kada ispunjava svoju svrhu. U knjizi „Šta je umetnost“, Tolstoj je zapisao: „Svrha je umetnosti da iz područja razuma na područje osećaja prenese istinu o tome da je dobrobit ljudi u njihovom sjedinjavanju, i da postavi na mesto sada vladajućeg nasilja carstvo ljubavi koju smatramo najvišim ciljem života čovečanstva.“

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5.4.2017.

Antiratni krik iz utrobe

„Hinkeman“, prema drami Ernsta Tolera, dramaturgija Katarina Pejović, režija Igor Vuk Torbica, Zagrebačko kazalište mladih, gostovanje u Narodnom pozorištu u Beogradu

Predstava „Hinkeman“ Zagrebačkog kazališta mladih, u gostovanju na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ispraćena prezasluženim ovacijama, nesvakidašnje je umetničko delo koje se retko sreće u našem regionu, vrtoglavo obnavljajući veru u umetničku snagu pozorišta. Bestidno je maštovita, vizualno zavodljiva, spektakularna i istovremeno ironična prema sopstvenoj spektakularnosti. Zato je u celini inspirativno polemična i promišljeno opominjuća, u pogledu problematike ratova, odgovornosti i posledica njihovih raspirivanja, kao i pitanja postojanja stvarne slobode u nominalno demokratskim društvima.

Polazeći od Tolerove ekspresionističke, antiratne drame „Hinkeman“ (1923), reditelj Igor Vuk Torbica, u saradnji sa dramaturškinjom Katarinom Pejović, izgradio je strukturalno i značenjski vrlo slojevito i savremeno postdramsko delo, u opčinjavajućem sudaru fragmenata dramskog, fizičkog, kabaretskog, epskog teatra. Radnja je smeštena u kontekst izudarane i izmrcvarene Evrope, uklještene između ratova, društva spektakla koje se zabavlja do iznemoglosti, čak i (prevashodno) sopstvenim tragedijama.

Scena je pusta, u pozadini su postavljene velike makete slova koja ispisuju „Hinkemann“, namećući tako u vizualnom totalu izrazito ambivalentan odnos prema spektaklu (scenograf Branko Hojnik). Kao da je u pitanju šou, rijaliti o slučaju Hinkeman, pripovest za gledaoce željne krvi i patnje. Na taj način se postavljaju okviri razobličavanja našeg društva izgrađenog na premisi spektakla. Sve je šou i sve je na prodaju, čak i ljudske tragedije, to su stubovi ovog vremena. U funkciji građenja-razgrađivanja spektakularnosti se takođe često prosipaju po sceni šljašteće konfete, ili se pušta dim. Oni začinjavaju nicanje složenih, moćnih scenskih slika, izgrađenih na izazovnim kontrastima, istovremeno zavodljivih i uznemirujućih, neodoljivih i protestnih. U tom smislu je specifičan prizor koji vode tonovi melodične pesme „California Dreamin’“ grupe Mamas end Papas, one koja je ključno korišćena u antiratne svrhe u vreme vijetnamskog rata. Pomešani sa pretećim zvucima helikoptera, oni diriguju scenski ples smrti, nagomilavanje ljudskih tela u stravama rata. Slično je snažan kraj forumske scene o društvenoj inkluziji ratnih veterana, koju prekida košmarni stroboskop i pesma Bitlsa „Strawberry Fields Forever“, takođe jake pacifističke konotacije, iz vremena zenita vijetnamskog rata.

Foto Vicencio
Foto Vicencio

Publika se tokom predstave neprestano izaziva. Često se pale svetla u sali da bismo se aktivirali, glumci povremeno izlaze iz svojih uloga, ugrađujući u igru brehtovski angažovanu distancu, i stvaraju tako samoanalitičku situaciju „pozorišta u pozorištu“. Izvođači bezobrazno provociraju i pozorišni red, na primer u pogledu pauze, hoće li je ili neće biti, čime smo takođe aktivno uvučeni u igru. U punoj pažnji smo organski deo tkanja predstave, što je naročito važno, imajući u vidu njenu antiratnu tematiku, nažalost uvek aktuelnu u našem lako zapaljivom regionu.

Studiozne dramske scene otkrivaju intimne patnje Eugena Hinkemana (Rakan Rushaidat), nesigurnog, sluđenog povratnika iz rata, invalida koji je tamo izgubio genitalije. Uprkos tome je nepopustljiv u trudu da obezbedi dostojan život sebi i suprugi Greti (Mia Biondić) koju zavodi njihov nazovi prijatelj Paul (Frano Mašković). U prepoznatljivim okolnostima preplavljujuće društvene bede i nezaposlenosti, Eugen nalazi nimalo zavidan posao u cirkusu, gde sopstvenim zubima mora da kolje pacove u lokvi krvi. Snažno su metaforične te scene u cirkusu, gde je Hinkeman ponižavan kao Vojcek, njegov dramski prethodnik u patnji, šutirani gubitnik koga Majstor ceremonije, upravnik cirkusa, zagleda i pipka kao da je životinja, cirkusko čudo.

Ozren Grabarić igra Majstora apsolutno fascinantno, on je svemoćan tip, neuhvatljiv, prilagodljiv, sa više lica. Od gegave kreature čiji poluotvoreni ogrtač otkriva landarajuće genitalije (one koje je Hinkeman izgubio), preko šoumena koji će očaravajuće makabrično pevati Elvisovu pesmu „In The Ghetto“, do groteskno našminkanog, cerećeg stvora nalik superzlikovcu Džokeru, Betmenovom rivalu. Njegov cirkus je ovde metafora sveta, ljudi su klovnovi, marionete koje navijaju majstori ceremonija, držeći ih u šaci, sputane, poslušne, u getu.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 29.01.2017.