Tag: Igor Stiks

Hrabar repertoarski potez

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Zrenjanin“, prema drami Igora Štiksa, režija Boris Liješević, Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin

Dramski tekst „Zrenjanin“ Igora Štiksa bavi se društveno užareno važnom temom privatizacije društvene imovine. U nameri da zaustave stečaj fabrike, studenti organizuju pobunu protiv mufljuza, kupaca fabrika koji ih posle prodaju u bescenje, ne mareći za sudbinu radnika, ni društva u celini. Paralelno sa ovim društveno-političkim tokom događaja, u drami se plete i linija radnje koja problematizuje revoluciju na polju privatnih odnosa. Tako se (pre)jasno sugeriše da su promene na društvenom planu neodvojive od promena u sferi intime. Iako je u pogledu društveno-političke problematike uzavrelo bitan, za Štiksov tekst se takođe može reći da je pomalo naivan, razvoj događaja je uobličen predvidivo, konvencionalno.

Scena je dizajnirana svedeno, funkcionalno odražava promene mesta radnje, od prostora ispred fabrike, preko kafane i groblja, do kancelarije (scenografija Vladimir Savić). Režija Borisa Liješevića je prepoznatljivo delikatna, utvrđena u spoju psihološkog realizma i povremenog brehtovskog distanciranja. Ono se postiže kroz scensko odvajanje glumaca i likova, kada glumci sukcesivno predstavljaju likove i naratore, izlazeći privremeno iz uloge. To je, na primer, slučaj u sceni prijemnog ispita Male na Muzičkoj akademiji. Razbijanje psihološkog realizma je prisutno i u   uključivanju songova koje likovi izvode i usred dijaloga. Oni su izvor osećajnosti, prostor imaginacije, odraz nada i snova, nasuprot sumorno obeshrabrujućoj stvarnosti. Istovremeno su sredstvo uspostavljanja distance prema događajima, zbog prekida realističkog toka. Ovi brehtovski postupci su naročito važni zbog pomenute konvencionalnosti dramskog teksta, jer i prema njima grade blagi odmak.

Foto NP Zrenjanin

Zrenjaninski ansambl je korektno scenski otelotvorio ovu preaktuelnu dramsku pripovest, metaforične prizore društvene propasti. Koča (Milan Kolak) je tipičan revolucionar, lako zapaljivi idealista koji vatreno podstiče političke promene, radnički bunt protiv pljačkaških privatizacija. Akcentovanje činjenice da je on ministarski sin, buržoasko dete, na malo previše konvencionalan način odražava sukob generacija, bunt liberalne dece protiv konzervativnih roditelja, stubova sistema.  Mini (Jovan Torački) je vlasnik kafića i fabrike, prepoznatljiv tip bitange, derikože naših vremena, nemilosrdni profiter tranzicije, bandoglav, bahat i primitivno samouveren. Braneći svoju lešinarsku poziciju, u verbalnom sukobu sa Kočom, studentom filozofije, Mini tvrdi da filozofi ne treba da menjaju ovaj svet, već samo da ga tumače. U tom reakcionarnom stavu prepoznajemo i društveno pogubnu pasivnost (intelektualne) elite.

Zrenjanin Dejana Karlečika je konkretan lik, ali i personifikacija neophodnosti pobune. On je sin stradalog fabričkog radnika, žrtve privatizacije, neuspelog pokušaja njenog zaustavljanja. U ovom slučaju, sin nastavlja očevu borbu za pravdu, smatrajući da je neophodno i društveno odgovorno podići glas protiv ucenjivača i lopovluka. Njegova odlučna borbenost je probuđena nakon prevazilaženja ličnih ograničenja, prihvatanja svoje zaljubljenosti u transseksualnu osobu, Evu (Edit Tot Miškeljin). Eva je takođe metaforična figura borbe za slobodu, u ličnom i političkom smislu. I kroz njen lik je implicitno sugerisano značenje da se do političke slobode dolazi nakon osvajanja one lične, u skladu sa poznatom feminističkom mantrom –  privatno je političko. Sanja Radišić igra Malu, Kočinu ljubavnicu, kelnericu i pevačicu koja je izabrala put kojim se često ide. Minijevo obezbeđenje (Miljan Vuković, Stefan Juanin) nas je podsetilo na ubice Šekspirovog Ričarda III, i oni su donekle komični dripci, groteskni u svojoj tupavoj poslušnosti.

Iako se za predstavu „Zrenjanin“ može reći da je pomalo naivna u svojoj realizaciji, jer je takva priroda njenog dramskog teksta, tu naivnost joj opraštamo zbog izuzetne društvene važnosti teme, i hrabrosti da se o njoj direktno govori. Pozorište je ovde u svojoj najvrednijoj inkarnaciji, savest društva, njegova avangarda, prostor koji projektuje mogućnost pravednijeg sveta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.11.2017. godine