Tag: Hamlet

Hamleti u orahovoj ljusci

Umesto pozorišne kritike

Onlajn predstave u vremenu globalne izolacije: o  “Hamletima” Vuster  Grupe i Gloub teatra

Vuster grupa, jedna od najznačajnijih američkih neoavangardnih izvođačkih grupa, nastala na krhotinama Performans grupe Ričarda Šeknera, čiji je “Dionis 69” igran na trećem Bitefu, ovih dana je na Internetu pustila snimak predstave “Hamlet” u režiji Elizabet Lekompt. Predstava je premijerno izvedena 2007. godine u njujorškom Pablik teatru, i imala je izvanredno uspešan i raskošan festivalski život. Reč je o multimedijalnoj postavci koja je nastajala u mreži video projekcija i žive igre glumaca. Na pozornici se sreću dva Hamleta. Na velikom platnu u pozadini se projektuje brodvejska predstava “Hamlet” iz 1964. godine, u režiji Džona Gilguda i izvođenju Ričarda Bartona, dok fizički prisutnog Hamleta na sceni predstavlja glumac Skot Šepard. Za Gilgudovu predstavu je bilo naročito zanimljivo to što je snimana sa sedamnaest kamera, i ta snimljena verzija je naknadno prikazivana u bioskopima, pod imenom “teatrofilm”. Povodom tih projekcija je posle snimljena reklama za pozorište, u kojoj Ričard Barton kaže da se osećanje prisutnosti u pozorištu ni sa čime ne može zameniti. Snimci predstave su uništeni, ali su dve kopije preživele, i četrdesetak godina kasnije je Vuster grupa odlučila da napravi ovu predstavu na osnovama sačuvanih snimaka. Sve to nam Šepard na početku objašnjava, nazivajući ovo izvođenje “obrnutim teatrofilmom”.

Photo Wooster Group / Press

“Hamlet” Vuster grupe koji ima elemenata “predavanja-performansa”, postavlja pitanje odnosa između žive i medijatizovane igre, slaveći pozorišnu neposrednost. Takva postavka daje neobičnu mogućnost glumcima da se suoče sa duhovima prethodnih izvođenja, da na sceni pojure sablasti iz istorije pozorišta. Šepard postaje Bartonov imitator, ponekada lucidan i parodičan, a ponekada nesiguran i upitan. Virtuelni i materijalni glasovi i tela glumaca se udvajaju, pretvarajući se u simfoniju prošlosti i sadašnjosti. U video projekcije se uključuju i inserti iz drugih izvođenja “Hamleta”, a živu igru glumaca prate i direktni video prenosi nastupa na manjem ekranu. Ovaj formalni nivo predstave je vrlo razgranat i upečatljiv, čak previše upečatljiv, u meri da prebogata značenja Šekspirove tragedije gura u drugi plan, toliko da ona postaju manje katarzična.

Sa druge strane, “Hamlet” iz 2018. godine koji je Gloub teatar ovih dana takođe pustio premijerno onlajn, u režiji Federaja Holmsa i El Vajt, kao i većina produkcija Glouba, tehnički je veoma sveden, a fokusiran na ogoljenu snagu Šekspirove reči i vrhunsko glumačko umeće. Jer, današnji smisao Gloub teatra i njihovih predstava je u osnovi muzejski, oni oživljavaju elizabetanski duh i čuvaju Šekspirovu tradiciju, uz povremene iskorake u savremeni izraz i značenja. Tako ovaj “Hamlet” ima multietničku podelu, a specifična je i izmena rodnih uloga. Na primer, Hamleta igra Mišel Teri, glumica izuzetne veštine i prodornosti, što naglašava Hamletovu animu, njegove ženske principe, dok lik Ofelije stvara nežni glumac Šubam Saraf. Scena je dizajnirana u elizabetanskom duhu minimalizma, dok je kostim eklektičan, u rasponu od istorijski verodostojne raskoši odora Gertrude i Klaudija, do savremeno obučenih članova glumačke trupe, u majice i farmerke.

Photo Tristram Kenton / Globe Press

U ovom “Hamletu” je pojačan lakrdijski smisao, tragikomičnost radnje, itekako bliska Šekspirovoj srži. Kada se Hamlet ponovo pojavi u drugom činu, obučen je kao klovn, a sa prenaglašenom šminkom liči na Džokera. Takav Hamlet koji se ceri blizak je savremenom duhu apsurda. Podseća na Beketove misli iz “Kraja igre”, tvrdnju da ništa nije smešnije od nesreće, naročito kada kaže: “Ja sam samo jedan lakrdijaš. Šta bi čovek mogao bolje raditi nego da bude veseo?”. Ta veselost postaje Hamletov recept za borbu u rasklimatanom svetu, u apokaliptičnom prostoru koji je i Šekspirov, i Beketov, i naš. Ta veselost je takođe reakcija na svakodnevnicu koja je bolno fizički skučena, ali je u isto vreme i duhovno beskonačna, još bezgraničnija baš zbog materijalne ograničenosti. Kao što je Hamlet još rekao: “Ja bih se mogao zatvoriti u orahovu ljusku, a ipak se smatrati kraljem beskrajnog prostora.”

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 16. aprila 2020. godine

Hamlet na ruševinama Evrope

  1. Dubrovačke letnje igre: „Hamlet“, tekst Vilijam Šekspir, režija Paolo Mađeli, premijera na tvrđavi Lovrjenac
Foto Marko Ercegović

Svako vreme ima svog Hamleta. U njemu su različiti trenuci u istoriji nalazili svoje crte, ali je uvek jedno bilo važno, kako je pisao Jan Kot, da se preko Šekspirovog teksta dođe do savremenog isustva, do našeg nespokojstva i osetljivosti. Mađelijev Hamlet je politička i porodična tragedija, melodrama i crnohumorna farsa. Radnja se odvija u savremenom militarizovanom društvu gde su izbrisane granice između normalnosti i ludila. Ovo je, inače, četrnaesti „Hamlet“ u sedamdesetogodišnjoj istoriji Dubrovačkih letnjih igara. Trinaest je igrano na tvrđavi Lovrjenac, što je i ovaj put slučaj, dok je samo jedan izvođen na ostrvu Lokrum.

Hamlet Frana Maškovića je savremeni intelektualac lišen iluzija u svetu osvojenih sloboda, prema kojima ne zna kako da se odnosi. Živi u društvu utopljenom u zločin, korupciju, glad za vlašću, ne nalazeći način da mu se odupre. Ne vidi izlaz i zato priželjkuje smrt. Mađelijev Hamlet nije mladi, već zreliji pobunjenik, onaj koji ima veću odgovornost i svest o svojim delima. Mašković nastupa prodorno, vrlo izražajno, dok sama njegova fizička pojava donosi odgovarajuće hamletovsku prozirnost, nestabilnost. Tanak i lelujav, on tačno oblikuje Hamletove unutrašnje bure koje ga lome, dovodeći do nerazaznavanja granica između stvarnosti i imaginacije, normalnosti i ludila.

Na početku predstave, sa visokih bedema Lovrjenca, tog dubrovačkog Gloub teatra, kako se o njemu pisalo, od Klaudija (Milan Pleština) i Horacija (Ermin Bravo) saznajemo o Hamletovoj smrti i haosu u zemlji. Saznanje o smrti na početku, u izvesnom smislu dovodi do njenog obezvređivanja. Ne ide se ka njoj kao klimaksu, jer se ona već dogodila, što je relativizuje. Drugim rečima, nije smrt tragedija, tragedija je život u svetu ispalom iz zgloba (dramaturgija i adaptacija Željka Udovičić Pleština).

U predstavi je izražena komunikacija sa gledaocima, što je u punom duhu elizabetanskog pozorišta. Likovi grobara, Domagoj Janković, Matija Čigir, Bernard Tomić, Karlo Mrkša, Pavle Vrkljan, na samom početku nas dočekuju na ulazu, izražavajući nam saučešće (verovatno zbog stradanja naših života). Kasnije nam iz gajbica za voće i povrće nude lobanje, kako bismo se upoznali sa našom budućnošću, što ima i blag, apsurdno komičan, i svakako provokativan smisao. A likovi grobara su itekako šekspirovski, morbidno veseli, groteskni u svojoj srži. U tom smislu je tipična scena razdraganog pevanja vedrih pesmica o prolaznosti, dok zakopavaju mrtve, na vrhu Lovrjenca.  

Režiju karakteriše vizuelna impozantnost i ambijentalna razgranatost (kostimograf Leo Kulaš, scenograf Lorenco Banci). Radnja se multimedijalno prostire, često u veoma poetičnom ruhu, što je prepoznatljivo za Mađelijev autorski rad. Na sceni se suptilno i višenamenski koriste crno-beli snimci koji se projektuju na zidine tvrđave  (video Ivan Marušić Klif). Od jednostavnih prizora lobanja, do videa koji nam otkrivaju dešavanja izvan scene, važna za razumevanje psiholoških značenja likova. Od frustrirajuće neostvarenog odnosa između Ofelije (Anđela Ramljak) i Hamleta, preko Gertrudinog (Nina Violić) lutanja u sobi ogledala koje efektno izražava njenu izgubljenost, do prizora Ofelijne smrti. Naročito je poetski jak snimak Ofelijinog bezglavog tumaranja po dubrovačkim stenama i njenog utapanja u more, praćen svedenom klavirskom muzikom koja se uživo izvodi (kompozitor Ljupče Konstantinov). Nakon ovog filma, njeno telo na nosilima unose na scenu, da bi zatim grobari, sa vrha tvrđave, bacali zemlju lopatama, kao i lobanje koje se razbijaju u paramparčad. Ove scene donose posebnu scensku snagu, osećanje prolaznosti i metaforički odraz Hamletovog viđenja čoveka kao kvintesencije prašine.

Mađelijeva predstava je svevremena i savremena u značenjima. Originalni Šekspirov tekst je ispoštovan, ali su u njega uključeni i drugi tekstovi. Na primer, početak komada „Hamletmašina“ Hajnera Milera ubačen je u četvrom činu predstave, nakon Polonijevog (Nikša Butijer) ubistva. Milerov citat o bivšem Hamletu na ruševinama Evrope ovde je u funkciji odražavanja Hamletovog silaska sa uma, ali i dekonstrukcije Šekspirovog teksta kojom se direktnije stiže do duha našeg vremena. Miler je objavio da je „Hamletmašinu“ (1977) napisao kako bi ubio svoju opsesiju „Hamletom“. Ova Šekspirova tragedija koja je obeležila i istoriju Dubrovačkih letnjih igara, konstantna je opsesija u istoriji i sadšnjosti pozorišta, ali i kulture uopšte. Opsesija koju je očigledno nemoguće ubiti, jer ona ne prestaje da se iznova i uvek vraća.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.8.2019. godine