Tag: Grad teatar

Oda osvojenim slobodama

“Krvave svadbe“, prema drami  Federika Garsije Lorke, režija Igor Vuk Torbica, koprodukcija Grad teatar, Budva i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Foto Grad teatar

„Krvave svadbe“ (1933) su poetska drama ljubomore i osvete, dogovorenih i neželjenih brakova, sukoba strasti, časti i morala. Rejmond Vilijams je o njenoj formi pisao da ona ne predstavlja uobličenje radnje, već da jeste radnja, imajući u vidu nabujalu snagu prisutne poezije. Lorka je crpeo inspiraciju iz tradicije i naroda, i našao nove dramsko-poetske forme izražavanja, utemeljene u mitskom i arhetipskom. Uzimajući situaciju venčanja kao osnovu dramske radnje, ovaj španski poeta je istražio cikličnosti života i smrti, granice izbora u ljubavi, kao i odnos između društvenih obaveza i nesputanih osećanja.

Lorkina dramska poezija je danas priličan teatarski izazov, može se reći i klizav teren, prostor lakog posrtanja, koji naročito traži rediteljsku maštovitost, istinski talenat i delikatnu scensko-poetsku osećajnost. Igor Vuk Torbica je svojom režijom potvrdio da poseduje ove osobenosti. Njegovo tumačenje „Krvavih svadbi“ je  izuzetno, precizno, stilizovano, simbolički intenzivno i suptilno razigrano u svom osnovnom minimalizmu. Polazeći od poezije Lorkinih reči, Torbica je izgradio autentičnu scensku poeziju. Glumci nastupaju vrlo kompaktno, kolektivno, kao jedno telo, vešto preplićući govor i pesmu. Na sceni je stvorena posebna atmosfera, nalik oživljenom snu, ceremonijalna i iznutra napeta. Izlivena je u susretu hipnotičke vizuelnosti i muzike iz kojeg se rađaju nezadrživo jake emocije.

Na početku predstave, svi izvođači, elegantno obučeni, u dugoj, dostojanstvenoj tišini, izlaze na scenu i smeštaju se u dva niza stolica, okruženi mikrofonima koji funkcionalno teatralizuju njihov govor (kostimograf Jelisaveta Tatić Čuturilo, scenski govor Dejan Sredojević). Glasovi odjekuju kroz prostor, kao mehaničke sablasti. Predstavu otvaraju reči Oca (Miroslav Fabri), izmeštene iz sredine originalnog Lorkinog komada, čime se na početku ističe njegova poetska introspekcija. Radnja je tu vrlo statična, predstavlja zatišje pred buru koja se gradacijski gradi, kao i lirika koja se postepeno probija. Reči se lagano, isprva stidljivo, pretapaju u pesmu, individualnu, a zatim i horsku, sa uspavljivanjem Taštine (Ivana Mrvaljević) bebe. Izvođači repetativno i zavodljivo prosipaju po sceni reči nežne uspavanke, u toj drugoj slici prvog čina Lorkinog komada, kada dinamika počinje da se razbuktava.

Glumci proizvode sve zvuke sami, svojim glasovima, povremeno dopunjenim minimalističkim tonovima na gitari i klaviru (kompozitor Vladimir Pejković). Rastuće dramatična atmosfera doživljava kulminaciju na kraju drugog čina, nakon venčanja i bega ljubavnika, kada se scena spektakularno pretvara u šumu (scenografija Branko Hojnik). Naročito je spretno rešeno rušenje zadnjeg zida od dasaka, koje se posle uzdižu, postaju stabla. U tim opojnim scenografskim promenama stiže i ogroman mesec, kao neki fatalistički pratilac događaja, u trećem činu koji nosi strindbergovske elemente mistike. Odatle pratimo žestoku poteru, gde je naročito važno sudbinsko, iracionalno, izraženo i kroz personifikovane likove Meseca (Nenad Pećinar) i Smrti (Draginja Voganjac). Ovaj čin shvatamo i kao otelotvorenje romantičarskog pogleda na svet, nepomirljivog sukoba slobodoumnih pojedinaca sa društvenom rigidnošću. Dok ih krdo ganja, razjareno mržnjom zbog njihovog individualizma i hrabrosti, Verenica i Leonardo ne puštaju jedno drugo iz ekstaze ljubavi.

Milica Grujičić je u ulozi Verenice ubedljivo prikazala unutrašnji raspad zbog braka koji ne želi, i stihijsku snagu strasti koja bezobzirno ruši sva ograničenja tradicije i (lažnog) morala.  Komički diskretno i stilizovano je izražena beživotnost ljubavi između nje i Verenika (Vukašin Ranđelović), u prizorima u kojima je on trapavo ljubi, pokazujući tako njihovo odsustvo bliskosti. Sa druge strane, odnos između Leonarda (Pavle Popović) i Verenice, fizički je nabujao zbog njihove magnetske ljubavi, i uprkos postojanju Leonardove žene (Branka Stanić). To je zaista očaravajuće izraženo u scenama u kojima su njihova odbegla, isprepletana tela postala žive skulpture ljubavnog zanosa, procvetale strasti koja lomi sve prepreke na putu. Varja Đukić u ulozi Majke staloženo, a eksplozivno, oblikuje ženu ogrubelu od užasa iskušenih smrti bližnjih, posledica destruktivnosti patrijarhata.

Iako tragična u svojoj osnovi, Lorkina drama u ovoj magično estetizovanoj, vanserijskoj predstavi Igora Vuka Torbice proizvodi neobičnu vedrinu. Uprkos tragičnom raspletu, istinska ljubav je razbila neprirodno podignute zidove, označavajući trijumf slobode.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 19.8.2018. godine

Ogledala društva u tranziciji

31.  Grad teatar u Budvi

Regionalni pozorišni program: „Ožalošćena porodica“, „Balon“, „Dokle pogled seže“

Ovogodišnji, 31. po redu, festival „Grad teatar“, održava se u Budvi od 5. jula do 17. avgusta, pod motom „Za tri groša“, odabranom zbog posebno skromnih finansijskih okolnosti koje su pratile realizaciju festivala, usled nagomilanih dugova. Osim finansijskog aspekta značenja ovog mota, inspirisanog Brehtovom „Operom za tri groša“, skromnost sredstava znači i fokus na delima koja se zasnivaju na umetnički vrednom korišćenju svedenosti izraza. Povodom programske koncepcije festivala, v.d. direktora „Grad teatra“, Milena Lubarda Marojević za „Politiku“ je rekla: „Ove smo godine želeli da iskoristimo sopstveni trenutak rekonstrukcije za preispitivanje šireg umetničkog konteksta, pa smo birali programe koji dotiču aktuelna društvena pitanja. Program festivala pripremljen je za svega nekoliko meseci, zbog čega se na njemu više nisu mogli naći neki programi koje smo želeli. Ali mi se čini da poenta nije izostala. Jer bez glamura, bez fanfara i raskoši ove godine, festivalski programi se odvijaju u tišini, pred prepunim gledalištem, pred publikom koja učestvuje i razmišlja. A to je, nadamo se, dobar preduslov za jedan novi početak.“     

Pozorišni program 31. „Grada teatra“ takođe je specifičan po izraženoj regionalnosti. Predstave dobrim delom pokrivaju prostor bivše Jugoslavije, dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije. Budvanska publika je između ostalog imala prilike da vidi slovenačku „Ožalošćenu porodicu“, hrvatski „Balon“ i crnogorsku „Dokle pogled seže“. One su donele društveno i estetski vredne odraze života na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa posebnom pažnjom na izražajnosti glumačkih nastupa, u maštovito minimalističkom scenskom obliku, autori su otkrili sličnosti i razlike stvarnosti  danas nezavisnih država, republika bivše Jugoslavije.

Pozorišni program festivala koji se ove godine skoro u celini ostvaruje na sceni između crkava u Starom gradu, otvorila je „Ožalošćena porodica“ reditelja iz Srbije, Igora Vuka Torbice, a u koprodukciji dva slovenačka pozorišta, iz Celja i Kranja. Nastala prema Nušićevoj komediji, predstava je posebno zanimljiva zbog neobičnog spoja vrlo sočnog, često farsičnog i bizarnog Nušićevog humora, i slovenačkog tradicionalno umerenijeg stila igre. Slovenački glumci su tako doneli jednu elegantniju verziju Nušića. Rediteljsko tumačenje je u komičkom smislu često bazirano na maštovito razigranom slepstiku. Na primer, na početku predstave, u dugačkoj neverbalnoj sceni, situaciona komika izvire iz prosipanja pepela iz urne pokojnika, koji zatim ostali likovi usisavaju, dalje razigravajući snažne komičke potencijale ovog prizora. Scenografija Branka Hojnika takođe je upečatljiva. Prostor određuje beli, minimalistički dizajn, u kontrastu sa necivilizovanim ponašanjem likova, ali i u harmoniji sa suzbijanim, prigušivanim stilom komičke igre glumaca.

Foto Grad teatar

U Slovenačkom „Delu“ je objavljen razgovor sa rediteljem, povodom premijere ove predstave, gde je Torbica rekao da je sadržaj predstave veoma aktuelan u Sloveniji, ali da se Slovenci nikada ne bi ponašali kao likovi u drami, bar ne tako otvoreno. Takođe je rekao da je njegovo iskustvo da se glumci tamo plaše komičnog, i da ima razlika u mentalitetu. Uprkos razlikama u mentalitetu, suština predstave, otimanje tuđe svojine, prisutan je društveni problem u današnjoj Sloveniji, o čemu je „Delo“ takođe pisalo, zbog čega je ovaj naslov i uvršten na repertoar.

Budvanska publika je ove godine imala priliku da vidi i zagrebačku predstavu „Balon“ prema tekstu Mate Matišića, u režiji Mislava Brečića, a u izvođenju Teatra Exit. Mate Matišić je i u ovom komadu dokazao da je izvanredan dramski pisac, crnohmornog senzibiliteta bliskog popularnoj kulturi, i istovremeno vrlo oštar hroničar savremenog hrvatskog društva. U pogledu dramskog stila, može se reći da je Matišićev blizak Nušićevom, u smislu bujnih tragikomičkih osobenosti likova i radnje, odnosno zajedničke naklonosti ka iščašenom humoru.

Foto Grad teatar

U predstavi koju su na goloj sceni posebno vešto razigrali zagrebački glumci, upečatljivo se odražavaju brojne tenzije u savremenom hrvatskom društvu. Autori tragikomično tretiraju dubinsku društvenu korupciju i kriminalizaciju, nezaposlenost, nemoć pravosuđa, rašireni nacionalizam, kao i bazično nepoštenje u međuljudskim odnosima. Glavni lik je Glumac (Vili Matula) koga Komšija (Krešimir Mikić) moli da pomogne njegovoj Ženi (Branka Trlin), u depresiji nakon smrti njihovog sina Frana. To je plodno tlo nicanja situacija „teatra u teatru“, razmatranja teatarskog u svakodnevnom životu, preplitanja fikcije i stvarnosti. Na sceni se, između ostalog, gradi urnebesna pripovest o braći blizancima koje vešto igra Mikić. Jedan je staloženi inspektor, a drugi je surovi, sirovi i bahati kriminalac Šacko, čija je omiljena aktivnost betoniranje ljudi koji mu se nađu na putu.

Teme nezaposlenosti i društvene korupcije u vremenu takozvane društvene tranzicije, u blisko minimalističkoj formi, karakterišu i predstavu „Dokle pogled seže“ Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, u režiji Arpada Šilinga. Ovaj uvaženi mađarski reditelj avangardnog senzibiliteta radio je sa crnogorskim glumcima istražujući regionalno aktuelne teme. Šiling je povodom premijere za „Monitor“ govorio o sličnostima društvenih okolnosti u Mađarskoj i Crnoj Gori: „Imao sam neke teme koje sam doneo sa sobom iz Mađarske – korupcija, sve mutniji politični i ekonomski interesi, bekstvo mlađe generacije, nezaposlenost, i slična iskustva… Pokazalo se da se u brojnim pitanjima slažemo i da su nam slična iskustva. Osnova našeg teksta su te situacije u kojima smo se prepoznali.“

Tekst predstave sadrži osamnaest scena, nastalih u procesu rada sa glumcima, kroz improvizacije. Kako je uobičajen slučaj sa Šilingovim režijama, imena aktera na sceni podudaraju se sa imenima glumaca, izvođači se ne sakrivaju iza maski, iluzija. U skladu sa time, obučeni su kao u svakodnevnom životu, scenografije nema, igra je minimalistička.

Pred gledaocima se nižu fragmenti prizora iz savremenog crnogorskog društva. Oni su bolno bliski okolnostima u Srbiji, po pitanju nezaposlenosti, korupcije, bahatosti političara, nefunkcionisanja sistema. Na sceni su ovi društveni lomovi istovremeno reflektovani u privatnoj sferi, u slomu brakova, podivljale napetosti između roditelja i dece, sve učestalijoj emigraciji. Fragmenti likova koje glumci oblikuju su brutalno raskalašni, moći odani ministri (Dejan Đonović), njihove rasipne žene (Nada Vukčević), beskrupulozni investitori (Dušan Kovačević), surove direktorke preduzeća koje nemilosrdno daju otkaze (Varja), radnici koji ostaju bez posla (Srđan Grahovac), naivni mladi talenti koji se susreću sa korumpiranom realnošću (Aleksandar Gavranić), roditelji (Varja Đukić) i deca (Jelena Simić) gorko razočarani u sistem, pljačkaši banke, ljuti amateri koji su to postali iz očaja (Srđan Grahovac, Dušan Kovačević, Zoran Vujović).

Foto Grad teatar

Crnogorski glumci su potpuno posvećeno prihvatili Šilingov način rada, emotivno se ogoljavajući do kraja. U njihovoj igri je bitno prisutan gorki humor, snažno oslobađajući, imajući u vidu da se izliva iz surovo prepoznatljive stvarnosti, koju komički razobličava, donoseći rasterećenje. Ovaj tragikomičan pristup savremenom društvu je blizak predstavi „Balon“. U jednoj sceni fizičkog razračunavanja kriminalaca, konkurentno kršnih momaka, Dejana i Dušana, prvi drugom preti ljudskim betoniranjem, kao Šacko.

Pozorišni program „Grada teatra“ u Budvi, kao i programi drugih letnjih festivala, u Baru, Tivtu, Dubrovniku, otkriva da je na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko uspostavljen zajednički kulturni prostor. Pozorišni umetnici danas nezavisnih država, nekada jugoslovenskih republika, međusobno sarađuju u produkcijama. One se prikazuju na festivalima koji, uopšteno posmatrano, daju široki uvid u dela iz različitih država regiona. A publika ovih festivala je najveći profiter jer ima prilike da se suoči sa umetnički vrednim produkcijama, ali i da istovremeno katarzično otkriva sličnosti i razlike života u državama našeg regiona.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike 12.8.2017.

Padovi i usponi emigranata

„Pogled s mosta“ Artura Milera i Milana Karadžića na festivalu „Grad teatar“

Budva- U okviru dramskog programa 30. jubilarnog festivala „Grad teatar“, na pozornici smeštenoj između crkava u Starom Gradu je izvedena predstava „Pogled s mosta“, prema drami Artura Milera, u režiji Milana Karadžića, a u produkciji Gradskog pozorišta iz Podgorice. Ova predstava se može smatrati reprezentativnim primerom uspešnog mejnstrim teatra za čiji je kvalitet zaslužan spoj izuzetnog, svevremeno-savremenog dramskog teksta, posvećene glumačke igre i diskretne režije koja je obezbedila fini spoj dva ključna sastojka.

Foto Grad teatar Budva
Foto Grad teatar Budva

Milerova drama (1955) u čijim se likovima reflektuje i piščevo bolno suočavanje sa razvodom od njegove tadašnje žene Merlin Monro, u pogledu bavljenja razarajućim ljubavnim opsesijama, u snažnim zamasima dostiže dubine grčke tragedije. Protagonista Edi Karbone podseća na Edipa zbog incestuozne strasti koja ga odvlači u košmar autodestruktivnosti, uništavaju ga lične unutrašnje bure koje ne može da kontroliše. Mladen Nelević vrlo upečatljivo na sceni izražava složenost njegovog lika, pomalo i ibzenovskog, zbog te dubinski mračne psihološke stihije koju nosi. Zaljubljen je u svoju usvojenu ćerku Ketrin, i agresivno ljubomoran na Rodolfa, mladića koji je osvaja, a prema kojem ima i latentne homoseksualne želje. U svemu tome on bezrezervno gradi svoju verziju istine, ne prestajući da se samozavarava. Govori o časti, što je jalova argumentacija, fasada koja grčevito nastoji da prikrije niske strasti.

Ketrin (Marija Đurić) je nesvesna svoje seksualnosti, a to produbljuje problem, raspaljujući Edijevu vatru. Ivana Mrvaljević je dala takođe vrlo upečatljiv i čvrst lik Edijeve supruge Bitris, strpljive i odane, ali i odlučne u kriznim situacijama kada zadržava svoj identitet. Dolazak Bitrisinih rođaka Marka i Rodolfa menja okolnosti življenja porodice Karbone, zaoštrava ih, izbacuje na videlo Edijeve ukopavane strasti. Umesto da mu donesu slobodu, vode ga u još dublju i nepovratniju tragediju koja se može okončati samo smrću. To je veoma milerovski rasplet koji se može metaforički shvatiti – za Edija nema ispunjenja na ovom svetu. Odlučnijeg i strožijeg Marka igra Emir Ćatović, a mekšeg i sramežljivijeg Rodolfa posebno dopadljivo stvara Vule Marković.

Boro Stjepanović igra advokata Alfijerija, lika i naratora koji pripoveda Karboneovu priču, otkrivajući jad emigrantskog života na dokovima Njujorka, sa distance. Dok on u prvom planu plete priču, ostali likovi stoje u pozadini „zamrznuti“, nemi pod suptilno prigušenim svetlom, kao da su naslikani. To gradi tanani poetski utisak, akteri postaju metaforične figure, vanvremenski pioni u rukama sudbine. Kada ne pripoveda, Alfijeri sedi u desnom uglu scene, posmatrajući radnju, kao nemi svedok tragedije koja se odvija, nemoćan da promeni njen tok. U vezi sa pomenutom srodnošću sa starogrčkom tragedijom, možemo tumačiti da Alfijeri pomalo usvaja značenje antičkog hora, komentatora radnje na koju nema uticaja.

Foto Grad teatar Budva

U Karadžićevom čitanju Milerove drame u centru pažnje su teme složenih odnosa između roditelja i dece, bolnih posledica posesivnosti, ali i života ilegalnih emigranata (dramaturg Nebojša Bradić). Besperspektivne okolnosti egzistencije u domovini, nemogućnost rada i preživljavanja, koji guraju borbenije pojedince u emigraciju, nažalost su dobro poznate na našim prostorima.

Amerika koja je ovde odredište nije u stvarnosti uvek zemlja izobilja, ali jeste prostor nade da će to postati, za razliku od prvobitnih domovina emigranata, gde su nade rastrgnute, a sa njima i ljudskost. Sa druge strane, kako su nam podgorički glumci pokazali sa kompaktnom uigranošću, ljudskost opstaje u pokušajima da se stvari promene, u trudu da se ustane iz prašine i nastavi dalje.

Tekst je objavljen u Politici, 24. jula 2016.