Tag: Goran Milenkovic

Krug nalaženja istine

„Naši preci, jedite sa nama“, tekst Goran Milenković, režija Stevan Bodroža, koprodukcija Narodno pozorište Sterija, Vršac i Puls teatar, Lazarevac

Drama  „Naši preci, jedite sa nama“ Gorana Milenkovića intimno je, ispovedno i naglašeno poetsko delo koje predstavlja inspirativan scenski materijal, na više nivoa. U izvesnom smislu se nadovezuje na „Sabirni centar“ Dušana Kovačevića, u pogledu ukrštanja sudbina umrlih ljudi na nekom metafizičkom prostoru. Likovi različitih društvenih klasa, uverenja i ograničenja, sreću se na ovom mestu, otvarajući različite poglede na život i smrt. Postavljaju se pitanja o dobru i zlu, odnosu prema roditeljima i deci, manjinama, kao i predrasudama koje onemogućavaju razumevanje celine. Svako od njih se na ovom simboličkom prostoru suočava sa demonima zemaljskog života, rasplićući pred nama potresne pojedinačne sudbine.

Izražene poetske vrednosti Milenkovićeve drame dolaze do naročitog izražaja u svedenoj, elegantnoj i doslednoj praizvedbi Stevana Bodrože, jednoj od najuspešnijih režija u njegovom dosadašnjem radu. Ova produkcija nas je podsetila na njegovu raniju lazarevačku predstavu „Telo“, prema takođe inspirativnoj drami Branislave Ilić, zbog bliske vizuelne elegancije i dirljive iskrenosti odigranih drama.

Cela radnja Milenkovićevog komada je raspoređena oko jednog velikog belog stola, za kojim sedi i publika. Blizina gledalaca i izvođača dovodi do posebno jakog doživljaja, što istovremeno publiku čini neodvojivim delom izvođenja koje podseća na magijski ritual (scenografija Sofija Lučić). Takav koncept teme i izvođenja nas je u određenoj meri podsetio na ritualno-simbolistički teatar Tadeuša Kantora. Osobeno estetsko osećanje izazvano je zbog suptilnog prodora onostranog, susreta onog i ovog sveta, oživljenom prostoru transcendentalnog iskustva.

Foto NP Vršac i Puls teatar

Glumci lazarevačkog i vršačkog pozorišta su ujednačeno i dostojno, na polju stilizovanog realizma, izgradili likove prostitutki, homoseksualaca, bogomoljaca, ubica. Snažan emotivan doživljaj gledalaca izaziva intimno ispovedanje ovih ljudi o lomovima zbog nasilja u braku, društvene osude promiskuiteta i homosekualnosti, ali i beskompromisnosti u pogledu razotkrivanja političkih ujdurmi. Uglješa Spasojević je zlokobni Endi koji se od početka postavlja kao neki vođa ovog čudnog skupa ljudi, a čiji ćemo prethodni život na zemlji sa užasom postepeno otkrivati.  Milica Stefanović je tanano uobličila zavdljivu Dušu, odbačenu i prokaženu u licemernom društvu zbog otvorenih seksualnih apetita. Nedim Nezirović igra delikatnog Petra, homoseksualca koji je stradao zbog mržnje prema drugačijima, odbačen od porodice i ostatka okruženja. Aleksandar Trmčić je agresivno bogu pokoran Darko koji u tom fanatizmu krije nagomilane lične frustracije. Maja Jovanović je samouverena Saša, upadljivo drugačija od ostalih, samouverena novinarka koju je pojeo mrak zbog upornog izveštavanja o društveno-političkim nepravdama. Ivana Nedeljković predstavlja Danu malograđanskih shvatanja, punu predrasuda o poziciji žene, i žrtvu surovosti patrijarhata. Vanja Radošević je prikazala Ninu, stradalu zbog prekomernog činjenja dobra, kao i pogrešnih ličnih izbora koji su je doveli do krajnje, bolne usamljenosti.

Rediteljski postupci, utemeljeni u upečatljivom stilizovanom minimalizmu, na pravi način su izneli poetsku snagu drame, ali i njenu nenametljivu apsurdnu komiku.  Izdvojićemo nežnu zavodljivost pada kapi kiše, pojavu Anđela (Neda Grubiša) koji izlazi iz dubine stola, simboličkog Hada, kao i smene guste tišine i tihe hipnotičke muzike.

Pomenuti Kantor je težio „zatvorenom pozorištu“ koje opčinjava gledaoca zbog primoravanja da se potpuno usredsredi na radnju. On je želeo da se publika oseća kao u senci ogromne piramide, nepristupačne, ali sa izvanrednom metafizičkom snagom. Simbolička odvojenost takvog pozorišta je moćna jer otvara granične prostore, one koje vode do oslobađajuće istine. Krug u kome se ovde sve dešava je takođe jak višeznačni simbol, kosmosa, vremena, života. Bez početka i bez kraja, znak je besmrtnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 5.5.2019. godine