Tag: FIAT

Rituali društvenog oslobađanja

  1. FIAT: “Ljudska sramota“ Silvije Gribaudi i Matea Mafsenatija, Italija i „Kurlani“ Senke Bulić, Hrvatska

Podgorica – Na ovogodišnjem FIATu, 34. Festivalu internacionalnog alternativnog teatra koji važi za mlađeg brata Bitefa, a trajao je od 9. do 16. septembra, izvedeno je deset predstava, iz Italije, Nemačke, Poljske, Mađarske, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U tematskom fokusu programa su bila preispitivanja ugroženosti slobode savremenog čoveka, kao i akcenat na ličnim, ispovednim pitanjima. U tom smislu je tipična italijanska produkcija koja je otvorila festival, na sceni Kulturnog centra Budo Tomović, “Ljudska sramota” Silvije Gribaudi i Matea Mafsenatija. Pet izvođačica i izvođača različitih nacionalnosti (iz Italije, Japana, Makedonije), otkrivaju nam svoja sećanja o najvećim sramotama koje su doživeli, od sramote zbog nezgrapnosti sopstvenog tela, preko sramote gej iskustava i različitih neuspeha, do sramote zbog društvenih nakaznosti, trovanja pasa u Skoplju ili predrasuda na nacionalnim osnovama. Fragmentarno utvrđen, ovaj performans ima visok stepen interakcije sa publikom, dok je manje razvijena sama estetika scenskog jezika. U celini se zato može reći da je predstava više društveno nego estetski važna, pri čemu stepen njenog značaja varira u zavisnosti od sredine u kojoj se izvodi. Upadljivije je bitna u tradicionalnijim kontekstima, sa manje slobode (između ostalog smo saznali da je interesovanje za ovu predstavu i problem sramote naročito naglašeno u Japanu, gde nisu retki slučajevi samoubistava zbog različitih oblika srama).

Foto FIAT

Igra počinje i pre ulaska u salu, kada nam glumci dele krune “srećnog srama” koje stavljamo na glavu, i papire na kojima treba da napišemo od čega nas je sve sramota. Komunikacija između izvođača i gledalaca će se postojano nastaviti i u sali pozorišta, kada krene igra na pozornici. Akteri obučeni u stilizovane bunde nastupaju kao da su u klubu, između neonskih svetala i zaslepljujućeg lajt šoua, ekstatično plešu kao da će uskoro kraj sveta, uz pojačanu do daske muziku grupe The Black Keys. U takvim okolnostima pucaju granice i cure ispovesti, suočavanja sa ličnim i društvenim predrasudama. Predstava postepeno postaje svojevrstan ritual oslobađanja od demona sramote, izvođača kao i gledalaca, pretvarajući se u slavlje slobode, žurku raščerečenih zabluda.

Problem sramote je prisutan i u predstavi “Kurlani”, odigranoj drugo veče FIAT-a, nastaloj prema romanu “Trilogija o Kurlanima” Mirka Božića, u režiji Senke Bulić i produkciji zagrebačkog pozorišta “Hotel Bulić”. Za razliku od italijanske predstave, “Kurlani” su estetski veoma osobena predstava, pozorišno razgranata, bogatog scenskog jezika, prepoznatljivog za rad senke Bulić. Igra nastaje iz eruptivne pankerske sirovosti, izlivene senzualnosti, snažne poezije reči i artoovske telesne direktnosti bez rezervi. Na sceni se koriste simbolički izražajne maske životinja, dok povremeno naga izvođačka tela izazivaju svojom ogoljenošću, označavajući punu predanost glumaca, ali i ritualnu dimenziju izvođenja, takođe blisko italijanskoj predstavi. Artoovska teatarska brutalnost uvek ima smisao egzorcizma društvenih kuga.

Foto Kazalište Hotel Bulić

Na sceni se pripoveda složena, višeznačna pripovest o tri žene, Perke (Senka Bulić), Gare (Anđela Ramljak) i Anđelije (Lucija Šerbedžija). One na različite načine stradaju u patrijarhalnom okruženju koje nemilosrdno razapinje ženu i ženske principe. Radnja se dešava u zatvorenoj seoskoj zajednici Dalmatinske zagore, sredinom prošlog veka, otrovanoj mržnjama, nasiljem, zlobom, religioznim ograničenjima. Sve tri žene pokušavaju da iskorače iz tog pakla malograđanštine i nametnutih sramota, rušeći postavljene društvene tabue. Nagon za osvajanjem slobode i dosezanjem ljubavi se ukazuje kao nezadrživ, iskristalisan u mreži neobuzdanog erosa, nasilja i tame ženskog bola. Iako ove žene stradaju, sam čin njihove pobune predstavlja svetlucanje u tami, zbog odlučnosti sprovođenja drugačijih izbora. Uronjeni u dim i opštu tešku atmosferu, zloslutnu i mračnu, glumci izražajno i posvećeno predstavljaju tragične posledice patrijarhalnog primitivizma (u predstavi igraju i Frano Mašković, Jure Radnić i Paško Vukasović). Posebno je naglašena i apsurdnost tog sveta, naročito u scenama u kojima likovi uz svadbenu muziku jednolično plešu u kolu kao nekakvi klovnovi. Šljokičaste kapice od njih prave egzistencijalističke pajace, smešno-tužne figure beketovskog tipa u tragikomediji života.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 7.10.2019. godine

Ljudsko meso za poneti

  1. FIAT: “Ciganski odrezak“, prema tekstovima Stefana Horvata i Elfride Jelinek, režija i dramaturgija Nada Kokotović, Pozorište TKO, Keln

Podgorica- Polazište građenja predstave „Ciganski odrezak“ rediteljke Nade Kokotović su stvarni događaji tragične smrti četvorice muškaraca romske nacionalnosti, 1995. godine u austrijskom gradu Obervartu. Oni su stradali od nagaznih mina, kada su probali da skinu uvredljivu tablu sa natpisom „Romi, nazad u Indiju“, na ulazu u njihov dom. Ovi događaji su polazište za inspirativna poetsko-filozofska istraživanja problema mrcvarenja manjina, odnosa društva i zajednice prema njima, ali i situacije podnošenja patnje, mogućnosti nastavka života sa nagomilanim bolom.

Scenski narativ čine fragmenti tekstova Elfride Jelinek i Stefana Horvata o ovim događajima (dramaturgija Nada Kokotović). Jelinek je napisala komad neposredno posle tragedije, koji uspostavlja žestoki kritički ton prema bezobzirnoj hladnoći medijskog tretmana događaja, nastojeći da mu udahne ljudsku dimenziju koja naročito ojačava njegov kritički smisao. Takođe, Jelinek ga smešta u širi kontekst, na liniju kontinuita stradanja Jevreja u nacističkim logorima, dajući mu istorijske i filozofske slojeve značenja. Sa druge strane, tekst Stefana Horvata, inače oca jednog od poginulih mladića, napisan nedavno, donosi ličniji odnos prema problemu, kroz suočavanje sa bolom ličnog gubitka. Susret ova dva teksta u predstavi obezbeđuje bogat spoj ličnog i društvenog, emotivnog i analitičkog, filozofskog i poetskog, u upečatljivoj predstavi asocijativnih značenja, sugestivne vizuelnosti i razorno jakih emocija.

Foto FIAT

Glavna akterka na sceni koju sa lakoćom i upadljivom razdraganošću igra Katarina Valdau, stilizovane je pojave, svečano je obučena, u crni sako i raskošnu, ceremonijalnu crveno-crnu haljinu. Ona izvodi reči Elfride Jelinek, označavajući neku vrstu blazirane naratorke, ili voditeljke, predstavnice bezličnih medija, a tokom cele predstave priprema obed, u naturalističkom maniru, u improvizovanoj kuhinjici na sceni. Secka povrće i lupa šnicle, dok plastično govori o stravama ljudske destruktivnosti, pretvarajući ih u nekakvu običnu nesreću. Do kraja predstave će se sve jače osećati miris pečenog mesa, štipajući nos u sve toplijoj sali „Kolektora“, alternativnog umetničkog prostora, gde je predstava igrana. Na kraju će nam glumica, sa veselim tonom, na tanjiru ponuditi spremljeni „ciganski odrezak“. Razumemo ga kao ljudski odrezak, koji nas podseća na kanibalističku gozbu u Šekpirovom „Titu Androniku“. Taj jezivi kanibalistički čin tumačimo kao radikalizaciju ljudske bezobzirnosti, ali i proizvod mržnje prema drugačijima, rođene iz slabosti i straha. Manjine postaju pretnja poretku, tempirana bomba koja služi vođama da prave društvene razdore, i na taj način perfidno održavaju kontrolu i vlast.

Glumac Neđo Osman koji govori Horvatov tekst na nemačkom jeziku, kao i svoju poeziju na srpskom jeziku, sve vreme je na sceni. Njegovo prisustvo je na početku nemo, statično, on označava neku vrstu tihog svedoka tragedije i istovremeni suštinski nemar za nju. Njegov nastup je izuzetno upečatljiv i naročito emotivno obojen, u izražavanju dubinske ranjivosti zbog odnosa sredine prema Romima, ali i apsurdnog ništavila života u okolnostima nemilosrdnog društvenog terora. Tokom cele predstave, treći izvođač sa bradom i kapuljačom na glavi nepomično leži među velikim kesama za đubre, konkretno i metaforički odražavajući život i smrt na đubrištu. Njegovo scensko prisustvo je takođe veoma izražajno, iako je statično i neverbalno. On postaje neka vrsta eksponata, instalacije, statuete mraka ljudske ravnodušnosti koja banalizuje smrt u svetu spektakla.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 18.9.2019. godine

Istraživački duh ne posustaje

Podgorica– Tokom deset dana trajanja dvadesetog izdanja FIAT-a, pozorišnog festivala koji se na eks-jugoslovenskom prostoru smatrao Bitefovim mlađim bratom, od 8. do 17. septembra je izvedeno dvadesetak predstava iz devet zemalja. Program je bio formalno i tematski šarolik, eksperimentalnost predstava se prostirala u više pravaca.

Petar Pejaković i Dušan Murić su autori dokumentarne predstave „Kapital – Deca“ (Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje). Ona je rezultat istraživačkih dramskih radionica koje su trajale godinu i po dana, sa dvadesetoro dece sa Cetinja, uzrasta od deset do petnaest godina. Iz njih je nastao scenski tekst koji se bavi temama vlasništva, kapitalizma, klasne podeljenosti, ali i društvene korupcije, emigracije. Na goloj pozornici se nižu fragmentarni prizori koji donose dečje interpretacije života na Cetinju, obavijene nesputanim šarmom.

Posebno su upečatljivi delovi u kojima deca blago teatralno igraju svoje roditelje, nalik Vedekindovom „Buđenju proleća“. Jak doživljaj ovih scena je rezultat raskorka između nevinosti dece i sumornosti situacija koje oni predstavljaju, odraza poražavajuće disfunkcionalnosti društva. One takođe otkrivaju tužno preuranjenu zrelost dece. Sa druge strane, neodoljivo je dopadljiva scena u kojoj mladi akteri pokazuju svoje umetničke talente, jedan od pravih društvenih kapitala koje predstava istražuje. Tu izvođači zalaze u auditorijum, pokazuju nam svoje crteže, dok za to vreme jedna devojčica osvajajuće peva „Rolling In The Deep“ od Adel. Zanimljivo je još pomenuti da su radionički, dokumentaristički i tragikomični pristup, kao i teme ove predstave veoma bliske nešto starijoj produkciji Zetskog doma, sjajnoj „Dokle pogled seže“ Arpada Šilinga, takođe prikazanoj na ovogodišnjem FIAT-u (o njoj smo ranije pisali u „Politici“). Nameće se zaključak da generacija dece ima srodan pogled na svet sa odraslima, što je u vezi sa tezom o njihovom preranom sazrevanju.

Predstava „Plaža Lampeduze“ hrvatske kompanije „Hotel Bulić“ nastala je prema tekstu italijanske spisateljice Line Prose, ispovesti Afrikanke Šaube o brodolomu izbeglica na putu do Lampeduze. Polazeći od tragičnih okolnosti, Prosa u vrtoglavo snažnoj poetskoj ispovesti problematizuje sudbinu ilegalnih migranata, kao i licemerne politike zapadnih društava, konzumerizam i kapitalizam, poziciju žene u društvu muških principa.

Scenska estetika rediteljke Senke Bulić je artoovski mračna, ritualna, opipljivo senzualna, telesna. Scena amfiteatra kod knjižare „Karver“, gde je predstava odigrana, prekrivena je peskom, i povremeno zalivana pljuskovima vode koji ga pretvaraju u gnjecavo blato. U pozadini se nalazi eksponat preparirane, mrtve ribe u staklenoj vitrini, na koju protagonistkinja referira. On podseća na provokativni rad Demijana Hersta, i odgovarajuće se uklapa u gusto tamnu, uznemirujuću atmosferu.

Igra glumice Nine Violić je fizički i emotivno razorno izražajna, između dramske igre i performansa, zbog predanog i postojanog ogoljavanja. Njena Afrikanka Šauba je na početku obučena u zlatnu haljinicu, koju shvatamo ironično, kao znak odsutnog glamura koji ne svetluca na nebu tragedije. U jednoj od najuzbudljivijih scena predstave se snažno produbljuje taj ironičan smisao. Uz lepršavo nežne mehure od sapunice i pratnju elektronske plesne muzike, glumica moduliranim glasom govori o strahu zbog blizine smrti, kao i užasnoj politici nemara zapadnog sveta. Paralelno sa tamnom poezijom reči se uspostavlja i mračna, uznemirujuća poezija telesnih pokreta, epileptičnih grčeva. Kontekst konzumerizma i zabave koji stvara klupska atmosfera pojačava apokaliptična značenja, kroz kontrast. Gradi se značenje spektakla patnje, bolno karakteristično za nemilosrdni kapitalizam.

Foto Hotel Bulic

Iako je na sceni jedna glumica, spoj njene ekspresivne fizičke igre i sjajno izražajnih vizualnih i muzičkih elemenata, stvorio je totalno pozorište koje se lepi za sva čula (scenograf i kompozitor Tomislav Ćurković, kostimograf Oliver Jularić). Scenska radnja je začinjena finim aromama koje je efektno upotpunjuju, na primer, diskretno košmarnim zvucima disanja, pojačanim mikrofonom i preliveni dimom koji lebdi nad blatnjavim tlom. Režiju karakterišu i eksperimenti sa glasom akterke, koji se mehanički pojačava, transformiše, gubi. Taj postupak shvatamo i metaforički. Migrantima su oduzeta prava glasa, njihov govor više nije njihov, on postaje nepoznat, čudovišni, životinjski zvuk.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 24.09.2017.

Fizička i metafizička prekoračenja

Francuski novi cirkus na FIAT-u

Podgorica- Program ovogodišnjeg FIAT-a, koji traje od 8. do 17. septembra, razgranat je i bogat, na planu forme, kao i sadržaja predstava. Podeljen je u nekoliko tematskih blokova – takmičarski deo, program slovenačkog savremenog plesa, francuskog uličnog teatra, kao i selekciju koprodukcija i pojačanja. Ovogodišnja novina je programska mobilnost, francuske predstave su prikazane u Podgorici, na Cetinju i u Kotoru.

Selekciju francuskog uličnog teatra su činile tri žanrovski različite predstave koje se mogu podvesti u grupu novog cirkusa, hibridnu formu koja objedinjuje akrobatiku, plesni i dramski teatar, performans, lutkarsko pozorište (selekcija Florijan Baber). Ona je već godinama u fokusu pažnje na polju savremenih izvođačkih umetnosti, pri čemu je u Francuskoj nedvosmisleno najrazvijenija. Prva prikazana produkcija je akrobatski spektakl „Skakači na štulama“ izvođača iz Bordoa, Kristofera Kurnaua i Tomasa Romea. Oni su na pneumatskim štulama doneli spoj plesa, teatra i akrobacija, tipičan za novi cirkus, u pogledu širenja granica telesnih mogućnosti performera. Ono obično podrazumeva i metafizičko značenje prekoračenja ljudskih granica, osvajanje novih prostora, sloboda.

Grupa “Fluo” iz Nanta izvela je naročito zanimljivu predstavu “Fosil”, koja je zbog loših vremenskih uslova izvedena u sali biblioteke Radosav Ljumović, umesto da bude igrana na platou ispred nje. To se pokazalo kao efektniji izbor, zbog jačeg, zgusnutijeg doživljaja, koji na otvorenom gradskom prostoru ne bi u toj meri bio moguć. Predstava je intimna i napeta, izvođači Benoa Kanteto i Selin Šale igraju delikatno, bezlično i kruto, delujući kao da su kiborzi. Takav utisak stvara i audio pratnja, metalni, kakofonični zvuci i glas koji je hladan, mehanički, kao neki eho Orvelovog Velikog brata. Tekstovi koji se u predstavi upotrebljavaju nastali su tehnikom “isecanja” koju je koristio Vilijam Berous, oblik rekomponovanja različitih tekstova. Novi tekstovi, nastali od fragmenata Šekspira, Kamija, Bodlera, Beketa, Keruaka i drugih pisaca, emituju se preko audio zapisa, ili ih Šale čita preko mikrofona, pojačavajući njihov mehanički, futuristički efekat. Kantetove pokrete vodi ritam i poezija izgovorenih reči, dok on nastupa u partnerstvu sa knjigama, naređanih po celoj sceni. Pomeranje i premeštanje knjiga i akrobacije sa njima razumemo kao fizički odraz tehnike “isecanja”.

Foto FIAT (Duško Miljanić)

U par navrata Kantetove akrobacije postaju rizične, na primer, kada sedi na stolici postavljenoj na kulama knjiga, praćen poetskim tekstovima. Tu se prepoznaje intrigantnost novog cirkusa, izgrađenog na tradicionalnom cirkusu, koji zatim problematizuje, idejno usložnjava. U tom smislu je tipično razrešenje scene visokog rizika, kada Kanteto dramatično pada sa stolice rušeći knjige. Akrobate u novom cirkusu ponekada namerno ne uspevaju da ispune postavljene zadatke. Dok je u tradicionalnom cirkusu nesupeh tabu, ovde je prisutan kao vid subverzije. Takođe je metaforički znak života kao beskrajnog niza suočavanja sa izazovima, rizicima, neuspesima. Uprkos posrtanjima i padovima, akrobate ne posustaju, dižu se iz prašine i nastavljaju dalje.

Treća francuska produkcija predstavljena na FIAT-u su bile “Bračne svađe” kompanije “Frišti koncept” iz Pariza, koreografa Brendana le Deliua. Zbog poboljšanja vremenskih prilika u Podgorici, “Bračne svađe” su bile jedine iz francuskog programa uličnog pozorišta zaista izvedene na otvorenom prostoru, ispred Dvorca Petrovića na Kruševcu. Ova plesno-pantomimska predstava žovijalnog duha donela je eho teatralnog, delarteovsko-čaplinovskog stila igre, vođenog rascvetalom francuskom muzikom i odgovarajućom koreografijom izvođačkog para. Oni šarmantno prikazuju različite faze muško-ženskih odnosa, od naelektrisanih svađa do magnetske ljubavi, u okvirirma polazne situacije čišćenja fleke.

Tokom trajanja predstave, broj gledalaca je rastao, slučajni prolaznici su postajali deo izvođenja, proširujući pozorišne granice. Ova situacija je posebno značajna u kontekstu društvene funkcije FIAT-a, ideje animiranja grada. U vezi sa time, plesači su nas uvlačili u igru, flertovali su sa nama, molili nas da im popravimo odeću itd. Tako su konkretno i simbolički izbrisali granice između nas i njih, gledalaca i izvođača, života i umetnosti. “Frišti koncept” su oživeli srednjovekovnu tradiciju teatra kao rituala, zajedničkog iskustva, tačke društvene kohezije, animacije i participacije, poklapajući se istovremeno sa misijom “fiatizacije” društva.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 15.9.2017.

 

“Pusi Rajot” nastupili na FIAT-u u Podgorici

Pank (ni)je mrtav

Podgorica- Na FIAT-u, Festivalu internacionalnog alternativnog teatra koji se ove godine održava od 8. do 17. septembra, u subotu je na sceni KIC-a “Budo Tomović” nastupila kontroverzna moskovska pank performans grupa “Pusi Rajot” (Pussy Riot). Da podsetimo, pre pet godina su izveli subverzivni performans “Pank molitva” u jednoj moskovskoj crkvi. Nakon toga su članice uhapšene, pa osuđene na dve godine zatvora zbog “huliganizma motivisanim verskom mržnjom”. Polazni motiv performansa je bio oštar kritički stav prema podršci pravoslavne crkve Putinovoj kampanji. Tom prilikom su iskazale bunt protiv uticaja koji crkva ima na javno mnjenje, kao i protiv uvezanosti moći religije i politike. Šire posmatrano, “Pusi Rajot” su snažno kritički usmerene prema Putinovoj vlasti, bore se protiv društvenog konformizma, a za LGBT prava, feminizam, slobodu govora i mišljenja. Njihovo hapšenje je izazvalo ogromnu medijsku pažnju, reakcije uticajnih ljudi iz sveta politike i šou biznisa, kao i proteste humanitarnih organizacija.

Predstavu “Dani pobune”, prikazanu u Podgorici, režirao je Juri Muravicki, dobitnik “Zlatne maske”, prestižne pozorišne nagrade u Rusiji. Ovaj spoj teatra, performansa, video arta i rok koncerta oživljava i analizira provokativni moskovski performans, njegove uzroke i posledice. Scenski tekst je nastao prema istoimenom autobiografskom romanu Marije Aljohine-Maše, jedne od članica “Pusi Rajot” i glavne akterke predstave. Kroz fragmentarnu strukturu se nižu prizori iz nedavne istorije aktivnosti ove grupe, protesti zbog Putinove “diktature”, kao i posledična skrivanja, hapšenja i boravak u zatvoru. Mašine ispovesti o dramatičnim događajima na sceni se plasiraju vrlo energično, žestoko, uz pratnju dokumentarnih video snimaka sa moskovskih ulica i iz zatvora, i sugestivne pank-rok muzike. Pored Maše, na sceni su muzičari i izvođači Kiril Mašeka, Anastasija Ašitkova i Maksim Ionov, koji u celini upečaljivo grade eksplozivan performans. Ono što ovu dokumentarnu pank ispovest čini autentičnom jeste izraz neposrednog iskustva. Na pozornici imamo specifičan slučaj verbatim performansa koji izvodi njegov subjekat i objekat, izvođač i lik su jedno.

Foto FIAT (Duško Miljanić)

Problematika političkog otpora i slobode postavlja se u širi značenjski kontekst, citatima Debora, Bukovskog, Kastra. Paralelno se na sceni izražavaju i lični uvidi o ovim temama, vredni jer su rezultat Mašinih proživljenih zapisa iz podzemlja. Na primer, upečatljiva je misao da sloboda ne postoji ako se za nju ne borimo svakog dana, komentar na njeno otpuštanje iz zatvora i objavu da je “slobodna”.

Uprkos nespornoj scensko-muzičkoj snazi koju predstava “Dani pobune” nosi, ne možemo se oteti utisku o upadljivom komercijalnom aspektu njenog značenja, odnosno šire, o komercijalnoj eksploataciji društvene pobune. Nakon Podgorice, ekipa predstave ide u London, gde će Maša takođe promovisati, prodavati i potpisivati svoju autobiografsku knjigu, što je organizovano i u Podgorici, nakon predstave.

Taj utisak je povezan sa važnim problemom političnosti pop kulture, koji u teoriji kulture izaziva žustre rasprave, a vrlo je prisutan u ocenama vrednosti delovanja “Pusi Rajot”. Na jednoj strani su postmodernistički cinici, na liniji razmišljanja teoretičara Frankfurtske škole, Adorna i Horkhajmera, između ostalih Mišel Fuko. U tom korpusu misli se bunt rok muzičara tumači kao konzumeristički trik, kao pobuna koja se dobro unovčava i služi za učvršćivanje moći, ne i za njeno odbacivanje. Na drugoj strani su odlučni apologeti popularne kulture, poput  Grosberga, Hebidža, Nehringa. Oni u rokendrol otporu prepoznaju politički značaj, smatraju da on predstavlja stvarnu pretnju društvenom statusu kvo, put promene.

Naše vreme je posebno obeleženo kontradikcijama, ambivalentnim značenjima, izmicanjem mogućnosti jednoznačnih pogleda na svet. Činjenica da su “Pusi Rajot” postale pop zvezde i da se njihova pobuna dobro prodaje ne isključuje društvenu važnost njihovih aktivnosti, naprotiv. Dok na svetu postoji i samo jedna osoba kojoj će njihov nastup promeniti pogled na život, a skoro sigurno je to slučaj, njihov politički značaj je nesumnjiv.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 12.9.2017.

O ljudima (i) svinjama

Podgorica – Na sceni kulturnog centra „Budo Tomović“, u okviru programa FIAT-a, na engleskom jeziku je odigrana i stilski neobična kiparska predstava „Industrija straha“, dramaturga i reditelja Ahima Vilanda. Bizarna, pomalo nadrealistička, farsična, izrazito teatralna, fragmentarne strukture i hibridne, muzičko-dramske forme, ovo je predstava koja tematizuje strahove u današnjim društvima. Od opasnih insekata i prenosivih bolesti, preko starosti, do strahova od provale emigranata i terorizma. Predstava uključuje sastojke opere, maskiranih kič spektakala, kao i stend-ap komedije, a izvode je dva dramska glumca, Marijos Ionau i Elena Kaliniku, i mecosopran Marijana Piereti. Ona nestvarno nežno peva arije Šumana, Pursela, Volfa, u kontrastu prema društvenim nakaradnostima prikazivanim u prvom planu. Likovi se u jednoj sceni transformišu u životinje, ljudski govor se pretapa u lajanje, što slikovito označava gubitak ljudskosti u svetu koji vode korumpirani mediji, u Vilandovoj predstavi karikirano predstavljeni. „Demokratija znači da možeš da budeš na televizijskom šou“, ironično se kaže.

Demokratija je iluzija zapadnih društava koja se, između ostalog, održavaju na strahovima. Uterivanje strahova posledično proizvodi ljudsku poslušnost, a sa time i kontrolu. To je idejna pozadina ove konceptualno zanimljive kritičke predstave o „malim ljudima“, u značenju Vilhelma Rajha, koji se na smrt plaše života i ni od čega ne beže toliko koliko od sebe samih. A u tom begu se grozničavo drže pojmova poput „demokratije“ ili „nacionalnih interesa“, od kojih im curi vodi na usta, kako piše Rajh, kao psu kada vidi kost.

Idejno i stilski srodna kiparskoj predstavi je „Danzen“, koprodukcija FIAT-a i Crnogorskog narodnog pozorišta, premijerno izvedena u završnici FIAT-a. Nastala je prema retko izvođenom Brehtovom kratkom komadu, snažnoj političkoj alegoriji (1939). Po svom uvrnutom stilu, zategnute, prigušene napetosti, tekst podseća na kasnije komade Edvarda Bonda, kao i na apsurdnu, stilizovanu enigmatičnost dramskog pristupa Harolda Pintera.

Režiju mladog Damjana Pejanovića karakteriše izuzetna likovnost, noarovska, trilerska atmosfera, sa mnoštvom jakih likovnih rešenja, na primer na kraju, kada Danzen ostaje poražen i jadan, šćućuren u kanti u fetus položaju. Dim se, kao i na Vilandovoj sceni, često koristi, zaliva prikaze pojačavajući uzbudljivost atmosfere, ali ga razumemo i kao ironičnu oznaku današnjih društava izgrađenih na spektaklu. U sceni Danzenove prodaje prasića Strancu, dim koji ih prati shvatamo kao ironično razobličavanje logike tržišne spektakularnosti, sveprisutne u našem konzumeristički oblikovanom društvu. Neobičnoj atmosferi igre doprinosi prisustvo nekoliko živih prasadi koji skiče i grokću na sceni u ogromnoj hali nekadašnje fabrike „Radoje Dakić“. Zbog izvanredne akustike ovog prostora, to mučno dranje prasića ima posebno hipnotički efekat. Pored grokćućih prasića koji su  namerni rediteljski postupak, tokom predstave se čulo i slučajno lajanje okolnih pasa lutalica, što je dodatno pojačalo snažnu ambijentalnost igre. Uključene su i video projekcije koje osnažuju napetost, kao i kratki filmovi u duhu filma noara, trilersko tmurne osećajnosti – događaji prikazani na filmu otkrivaju sekundarne linije radnje, povezane sa glavnim tokom (video Gojko Berkuljan).

Foto FIAT
Foto FIAT

Dejan Ivanić vrlo markantno, sa mešavinom naivne pravdoljubivosti i čvrstog ponosa igra Danzena, uzgajivača svinja u provincijskoj nedođiji. Utvrđen je stilizovano, metaforički, tip je malog, izrabljivanog čoveka bez prevelikih ambicija. Vizualno je oblikovan kao klovn, pomalo nalik Tužnom Pjeru, ofarbanog lica, zarozan i golonog (kostim Lina Leković). Mutnog Stranca igra Marko Todorović, on je pohlepan i bezobziran preduzimač, kriminalac, takođe izrazito metaforička figura našeg vremena, zlokobni investitor u društvenu propast, tip koji uvećava lično bogatstvo, lomeći malog čoveka. Kao u Vilandovoj „Industriji straha“, i ovde je fokus na položaju malog čoveka koji možda uopšte i ne želi preko crte, da parafrazimo pesmu Šarla Akrobate.

U vodi i limunovom soku

Podgorica – Devetnaesto izdanje FIAT-a, internacionalnog alternativnog pozorišnog festivala, otvoreno je 8. septembra, na prostoru bivše fabrike „Radoje Dakić“, predstavom „Na dnu“ reditelja Dejana Projkovskog, a u izvođenju makedonskog Narodnog teatra iz Štipa. FIAT koji se na eks-jugoslovenskom prostoru smatrao Bitefovim mlađim bratom, ove godine je prešao treću deceniju postojanja, ali je dolazilo do prekida u njegovom kontinuitetu (čak je četiri puta obnavljan). Osnovan je kao FJAT, Festival jugoslovenskog alternativnog teatra, koji se 1991. sa gašenjem Jugoslavije i sam ugasio, da bi 1996. godine oživeo kao FIAT. Od tada se opet prekidao i obnavljao, a 2013. godine se ustoličio u današnjem obliku, pod upravom rediteljke Ane Vukotić.

Dvoipočasovna predstava “Na dnu” igrana je na idealnoj lokaciji za ovu poetsko-realističko-filozofsku dramu o ljudskom postojanju, niklu na iskidanim životima likova koje je Gorki živopisno izgradio. U ofucanoj, memljivoj i ogromnoj hali napuštene fabrike „Radoje Dakić“, utvrđen je scenski prostor dobrim delom poplavljen vodom. Po njemu akteri, izubijani životom, gacaju, sapliću se i teturaju, prečesto pometeni ozbiljnim količinama popijenog alkohola. Oko centralnog prostora potopljenog vodom, načičkani su aparati za domaćinstvo, na primer izanđali šporet odakle često kulja dim, izlupane stolice i kreveti, ali i kavezi sa živim ptičurinama. One izvode svoj performans, često se međusobno ćuškaju, kidaju jedne drugoj perje, što bitno doprinosi verodostojnosti atmosfere predstave koja se stilski može odrediti kao stilizovano naturalistička.

Foto FIAT
Foto FIAT

Na tematskom nivou su naglašene rasprave o Bogu, veri u osvajanje dostojanstvenijih života, neuništivoj težnji ljudskog bića ka nečem višem. Šta je čovek, često se pitaju likovi slomljeni bedom. Biće osuđeno na patnju u kojoj treba da razume smisao sebe, ako prihvatimo ideje Gorkog i Projkovskog. U takvim tokovima misli, sećamo se reči Anatola Fransa koji je pisao da je u životu nažalost tako, trnje dobijaju živi, a ruže mrtvi.

Igra makedonskog ansambla je veoma fizički naglašena i istovremeno veoma zahtevna, kolektivna, međusobno saglasna. Glumci se totalno ogoljavaju, telesno i emotivno, ponekada začinjavajući nastupe grotesknim aromama koje povremeno vodi razgaljujuća muzika, u kontrastu sa preovlađujućim čemerom besperspektivnosti. Može se reći da je taj kontrast odraz autorskog pogleda na svet. Uprkos stalnom grcanju u mulju, mora se živeti, odnosno (metaforički) plivati, kako akteri slikovito prikazuju u upečatljivoj finalnoj sceni ove izuzetne predstave koja je eksplozivno otvorila FIAT, što je publika pozdravila dugim stojećim ovacijama.

Foto FIAT

Drugo veče festivala je u prostorijama knjižare “Karver” igrana “Bitka na Neretvi” zagrebačke umetničke grupe “Bacači sjenki”, odlično poznate Bitefovoj publici. Nastala prema konceptu i u režiji Borisa Bakala, predstava ima sastojke predavanja-performansa koji su utkani u gusto, složeno scensko tkivo. Polazeći od razgovora o produkcijskim detaljima iz Bulajićevog filma “Bitka na Neretvi”, izvođači Boris Bakal i Leo Vukelić rasklapaju i sklapaju kockice privatne i javne istorije. Čeprkaju po prašnjavim sećanjima na Jugoslaviju, Titove pionire, himnu “Hej Sloveni”, uspehe jugoslovenskih sportista. U mreži fikcije i stvarnosti, istina i laži, predavanja i napete dramske igre, audio i video snimaka, uglavljeni između stolova, knjiga i redova gledalaca koji ih opkoljavaju, autori otvaraju mnoštvo društveno-politički vrućih tema.

Foto Bacaci sjenki
Foto Bacaci sjenki

Igra je autorefleksivna i forumska, ponekada ima oblik probe, a ponekada usvaja formu performansa izrazite fizičke zahtevnosti. Na primer, na početku i na kraju akteri cede u svoje oči limunov sok koji im prosipa suze, izlažu se stvarnoj telesnoj patnji, simbolički se oslepljavaju, možda zato da ne bi videli ovaj svet, u ruševinama ljudskosti. Ili je osujećenje materijalnog vida šamanski put do duhovne spoznaje, nalik kralju Liru koji istinski progleda tek kada fizički oslepi. Kao u ranijoj predstavi “Bacača sjenki”, “Ex-pozicija, igranoj na 41. Bitefu, i ovde je inspirativno metaforički postavljen odnos između metafizičkog i fizičkog, u potrazi za dubinskim razumevanjem našeg sveta.

Tekst je objavljen u Politici 12. septembra 2016.