Tag: Edvard Olbi

Život je san

Umesto pozorišne kritike, o predstavi “Zoološka priča” Narodnog  pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke, koja je prikazana onlajn

“Zoološka priča” je prva drama američkog avangardnog autora Edvarda Olbija, jednočinka napisana 1958. godine, u vremenu krajnje društvene nesigurnosti, globalne posleratne krize duha, koja je u Evropi iznedrila teatar apsurda, tekstove Beketa, Joneska, Pintera, Adamova, dok je u Americi bila plodno tlo nicanja Olbijevih dela. Prvi komad pisca koji je kasnije stvorio dramu “Ko se boji Virdžinije Vulf”, sadrži ključne karakteristike Olbijeve poetike koja će ostaviti dubok trag u istoriji drame: naglašena simbolika, osobena smeša tragičnog i komičnog izraza, diskretna kritika materijalizma, otuđenja i usamljenosti. Teoretičar američke drame Kristofer Bigzbi definiše Olbijev rad kao “post-nuklearan”, jer apokalipsa neprestano lebdi u vazduhu. To je osećanje koje nam je danas bolno poznato, i zbog čega se gledalac jasno ogleda u ovoj pripovesti.

U postavljanju ove duodrame na scenu Narodnog  pozorišta Republike Srpske u Banja Luci, reditelj i autor adaptacije Nikola Pejaković, radnju je iz njujorškog Centralnog parka izmestio u savremenu Banja Luku, u pozorište (predstava je premijerno izvedena 2016. godine). Tu se sreću Petar (Željko Stjepanović) i Đorđe (Aleksandar Stojković), među sedištima pozorišne sale, gde su došli da gledaju predstavu “Zoološka priča”, čiji početak kasni jer se tonac napio. Petar i Đorđe  pripadaju potpuno različitim svetovima, a kako radnja odmiče, saznajemo da je Petar savetnik ministra u vladi, da ima porodicu, ženu, ćerke i kućne ljubimce. Đorđe je ratni veteran, sa nadimkom Džeri koji je dobio na ratištu, izbeglica iz Ključa koji živi sam samcat, u iznajmljenoj, skučenoj sobi. Đorđe je aktivna strana u ovom odnosu, on podstiče komunikaciju zbog očigledne usamljenosti, dok Petar veći deo vremena skoro da ne podiže pogled sa ekrana njegovog mobilnog telefona. Njihova igra je veoma vešta, elementi slepstika i detalji lokalizovane radnje su delotvorni izvori komike, koju presecaju tragična saznanja o životu Đorđa, gubitku članova porodice, i posledičnoj samoći.

Foto Narodno pozorište Republike Srpske – promo

Najveća vrednost ove drame i predstave su simbolička značenja, smisao koji se nazire iza radnje na povšini, u parabolama koje Đorđe priča Petru, kao i u raspletu. Na primer, neočekivano razrešenje radnje, zbog te neočekivanosti nameće simbolička tumačenja, značenje nasilja moći i, sa druge strane, smisao razuma sadržanog u asketizmu. Drugim rečima, stvari nisu onakve kakvima se čine, već su često u suprotnosti sa svojom pojavnošću. Džeri, u svojoj samoći i patnji koju je iskusio, zapravo je pobednik, na kraju simbolički oslobođen, dok je Petar, onaj koji uživa u materijalnom blagostanju i moći, suštinski gubitnik, on ostaje da živi sa grehom, nesvestan sebe, savesti, duha.

Lik Petra se može shvatiti kao odraz nesvesnog čoveka, o kome je T.S. Eliot, koji je uticao na Olbija, pisao da “prolazi kroz život kao kroz san, da se nikaka ne budi u košmaru, i da bi za takvog čoveka život bio nepodnošljiv, u slučaju buđenja iz sna.” Kroz tu suptilnu kritiku lika ili tipa Petra se oblikuje osnovno značenje predstave. Inspirisan esejima T.S. Eliota, Olbi je smatrao da je smisao umetnosti u osvešćivanju: ona nas podstiče da postanemo svesni sebe i da na taj način unesemo neki red u haos postojanja. A Prust, koji je snažno inspirisao Beketa, čiji je rad takođe direktno uticao na Olbija, patnju je smatrao vrstom blagoslova jer ona otvara prozor ka stvarnosti, razvija snagu uma, podstiče to samoosvešćivanje. Zato je svako doba naglašene patnje vreme za suočavanje i pronalaženje sebe, za odbacivanje nepotrebnog i novi početak.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 6. aprila 2020. godine