“Cement Beograd”, Milan Ramšak Marković / Sebastijan Horvat i “Baal”, Bertold Breht / Diego de Brea, Beogradsko dramsko pozorište
Dvodelna predstava “Cement Beograd”,nastala prema tekstu Milana Markovića Ramšaka, inspirisanom komadom “Cement” Hajnera Milera, u tumačenju slovenačkog reditelja Sebastijana Horvata, tematizuje revolucije, mogućnosti društvenih promena, nezadrživi, iskonski mladalački bunt, herojstvo i njegovu transformaciju. Prvi deo izvanredno energično izvode mladi glumci Ivan Zablaćanski, Emir Ćatović, Nedim Nezirović, Isidora Simijonović, Marija Pikić i Bojana Stojković, obučeni u Adidas/Puma trenerke, na stilizovanoj, hladnoj sceni, oivičenoj srebrnkastim zidovima na koje se povremeno projektuju video snimci (scenografija i video Igor Vasiljev). Kao da su na nekom protestu, ili rejvu bez granica, u ekstazi preplavljujućeg apetita za zajedništvom, ali i promenama, oni neobuzdano plešu, skaču, viču, gladni života i žedni Erosa, turbulencija, oslobođenja, novog sveta (koreografija Ana Dubljević). Ovaj deo predstave otkriva ogromnu snagu mladih izvođača i burno odražava beskompromisnu mladost i revolucionarni duh, ali predugo traje (preko sat vremena). Zbog toga se doživljaj eruptivne igre postepeno troši, namećući utisak da bi ona bila efektnija da je bitno kraća.
Po završetku njihovog izvođenja, na scenu stupaju scenski radnici, menjaju pred publikom scenografiju, i od metalnog, sajber prostora, pozornica postaje vrlo realistički uređen dom jednog starog bračnog para, koje veoma upečatljivo i emotivno igraju Milena Zupančič i Miodrag Miki Krstović. Neodoljivo nalik Beketovim dezorijentisanim lutalicama u životu, tužnim ljudima koje je život pregazio, oni bolno prikazuju muke starosti, patnje potrošenog tela i nevolje sa oslabljenim umom, izudaranim demencijom, napadima zaborava. Glumački i rediteljski je ovaj deo predstave izvrstan, poetičan, osećajan, nežan.
Ali, predstavi kao celini fali koherencije, stilske i dramaturške. Na nivou značenja se ta potpuna stilska različitost, i odvojenost delova, može pravdati, u smislu prikaza nepomirljivog konflikta dva sveta, razuzdane mladosti i dotučene starosti. Ipak, nedostaje vidljivije veze između ta dva sveta, neki vid njihovog konkretnijeg scenskog spoja.
Problemima buntovništva, gladi za društvenim promenama, ali i drskom, neizbrušenom, sirovom mladošću, bavi se i predstava “Baal”, nastala prema prvoj Brehtovoj drami, u tumačenju takođe slovenačkog reditelja, Diega de Bree. Ovaj komad karakteriše naglašena, nabujala poezija, silovito izlivena iz imaginacije protagoniste Baala, pesnika i nasilnog buntovnika, koji (auto)destruktivno luta svetom, vapeći za promenama njegovog ustrojstva.
Diego de Brea, reditelj istinski prepoznatljive, autentične i dirljive poetike, Brehtovu dramu postavlja na stilizovanu, ogoljenu, tamnu scenu, na koju smešta nekoliko mikrofona, stolica i čiviluka sa kostimom, ceremonijalno rasplićući radnju (scenograf de Brea, kostimi Blagoj Micevski). Glumci Miloš Biković, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Maja Ranđić, Miloš Petrović Trojpec, Milan Čučilović, Milan Zarić, Miodrag Radonjić i Stefan Radonjić, obučeni u elegantne, crno-bele kostime, nastupaju delikatno, izvan okvira realizma, tražeći izraz na polju hipnotične poezije. Baal (Biković) je svojeglavi genije i društveni otpadnik koji pokušava da nađe smisao u poeziji, kao i u zadovoljavanju požude, brutalno povređujući prijatelje i brojne ljubavnice, pri čemu najviše zapravo povređuje sebe.
Najveća vrednost ove stilski suptilne predstave je, bez sumnje, režija Diega de Bree, koja donekle podseća na rad Jerneja Lorencija. U vezi sa tim, treba posebno napomenuti da je za umetnički razvoj srpskog pozorišta izuzetno značajan njegov dolazak i rad, kao i rad Horvata, na sceni BDP-a. Režija je izvanredna jer je od nedovoljno vrednog tekstualnog predloška uspela da izgradi niz zaista fascinantnih scenskih prizora koji ostavljaju gledaoca bez daha, izazivajući jak estetski doživljaj. Kroz pažljivo promišljen spoj igre glumaca, muzike, osobeno simboličnih vizuelnih rešenja, reditelj uspeva da stvori opipljivu pozorišnu poeziju i magiju.
Mračna Brehtova drama se može razumeti kao odraz savremenog sveta, natopljenog očajem i osećanjima nemoći, koji se globalno ispoljavaju u učestalim ispadima nasilja, ogledalom vapaja za individualnim i društvenim promenama. A Baalov tragičan put dokazuje da (auto)destrukcija i jalova požuda, iz koje je iščupana ljubav, nisu odgovarajući izlazi iz beznađa.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici, 27. aprila 2021. godine
anasttasic.wordpress.com 