Tag: Desire

Svako pozorište je političko, i ono koje to poriče

Festival Desire u Subotici: “History of Motherfuckers”, autorski projekat Andraša Urbana, prema Šekspirovom “Koriolanu”, Narodno pozorište iz Bitolja i “Mefisto”, prema istoimenom romanu Klausa Mana, režija Andraš Urban, Kulturna brigada – Atrijum, Budimpešta

Nastao prema motivima Šekspirove tragedije “Koriolan”, scenski tekst predstave “History of Motherfuckers” prepoznatljivo je urbanovski, fragmentaran je i otvoren, u strukturi i značenjima (dramaturg Vedrana Božinović). Odgovarajuća je osnova za žanrovski heterogenu predstavu, niklu u okrilju avangardne tradicije, na spojevima dramskog i muzičkog pozorišta, stend-ap komedije, multimedijalnog performansa. Ona se nastavlja na niz Urbanovih poslednjih dela, takođe postavljenih kao pozorište u pozorištu, između ostalih na “Vitezove lake male”, “Dogvil” i “Fakultet za pozorišnog gledaoca”, koje bitno problematizuju funkcije pozorišta. Glumci Ivan Jerčič, Sonja Mihajlova, Viktorija Stepanovska-Jankulovska, Sandra Gribovska i Nikola Projčevski, pod svojim imenima i prezimenima, ne krijući se iza maski fiktivnih likova, razmatraju smisao bavljenja teatrom, i u vremenu pandemije koja je dovela do neočekivanih otkrića o životu u zajednici.

Foto Edvard Molnar

Na praznoj sceni, oni fizički izražajno predstavljaju sebe, a zatim i likove Šekspirove tragedije, namerno ne dajući mogućnost da se uspostavi scenska iluzija. U tom napetom, značenjski produktivnom odnosu između glumca i lika, i gledalac stvara svoja značenja, gradi brehtovski aktivan dijalog sa složenom scenskom radnjom.

Igru glumaca gotovo neprestano prate video projekcije u pozadini, koje imaju ulogu komentara, značenjske nadgradnje događaja. Koriolanova tragedija buke i besa, gordosti i nerazumevanja naroda koji vodi, dovodi se u vezu sa vođama u novijoj istoriji, putem video snimaka političkih govora, od Hitlera, preko Tita i Zorana Đinđića, do Donalda Trampa. Na taj način se efektno stavlja do znanja ideja o istorijskom kontinuitetu mehanizama vlasti, odnosno o večnom ponavljanju istog, krahova pokušaja demokratije i uvođenja rigidne vlasti. U tim prizorima je naročito važan motiv odgovornosti naroda, jer, narod ipak bira tu vlast, pa ima vođe kakve zaslužuje, što je upečatljivo prikazano i kroz žestoke songove koji se uživo izvode. Horski se pevaju i svojevrsne himne konzumerizma, naših životnih navika izgrađenih na dražima potrošnje, dražima zaborava, kojima hrlimo u supermarketima ili estradnim rijalitijima, što takođe ima naglašen kritički, politički smisao (kompozitor Irena Popović Dragović).

U pogledu multimedijalnosti, posebno je izazovno rešenje emitovanja prizora ratnih video igrica na bimu, što se može tumačiti kao oznaka nedoraslosti onih koji vode ratove, odnosno njihovog nerazumevanja dimenzija tragičnosti vojnih akcija. Za one koji pokreću i vode ratove, krvave borbe su igrice, što se može shvatiti i kao znak tragičnog raskoraka između pogleda vođa i naroda, onih koji ratove vode iz daljine, i onih koji stradaju u realnosti boja.

Uzimajući za osnovu roman Klausa Mana “Mefisto” (1936) o životu glumca Hendrika Hefgena, istorijske ličnosti koja je prodala dušu nacističkom đavolu, poput Fausta, kako bi osetila zavodljive ukuse slave, Urban je sa saradnicima napisao novi scenski tekst koji takođe ključno istražuje odnos između pozorišta i politike. Takođe fragmentarna radnja je postavljena na golu, kabaretsku scenu, čiju pozadinu određuje šljkokičasto zlatna zavesa, ironično označavajući raskorak između stvarnosti obeležene užasima rata, mržnjom i diskriminacijom, i umetnosti koja uživa u samodovoljnosti eskapističke zabave. I ova produkcija ima elemente stend-ap komedije, naročito na početku, sa komičnim monološkim nastupom protagoniste Hefgena koji zabavlja publiku pričajući uvredljive viceve o Jevrejima. Nakon niza neumesnih šala, Hefgen kaže: “Šta me gledaš, ja sam samo glumac!”. Ova izjava sa indikativnom nonšalantnošću odražava sunovrat umetnosti, odnosno kvazi-umetnosti, bestidno lojalne destruktivnim vladajućim politikama. Pozorište u turbulentnim vremenima, koja šutiraju ljudskost na marginu, na deponiju, treba da funkcioniše kao savest, prostor otpora protiv nesvesnih piona vlasti. Ako umetnost ne čuva izopštene ljudske vrline, u društvu ugaženom zlokobnim politikama, ono nema nekog izgleda za oporavak.

Foto Edvard Molnar

Nakon ovog žestoko otrežnjujućeg početka koji vešto nosi glumac Robert Alfeldi, slojevito prikazujući složenost Hefgenovog karaktera, njegovu dijaboličnu prisutnost, pohlepne ambicije i gnusnu smirenost, u fragmentima se nižu monološke ispovesti, zavodljivi songovi natopljeni ironijom, kao i scene iz pozorišne svakodnevnice, obeležene seksualnim promiskuitetom i ucenama. Takođe superiorni glumci Petra Hartai, Juljia Huzela, Emeše Nađabonji, Bori Peterfi i Ildiko Tornji, suptilno ironično igraju likove iz Hefgenovoog okruženja, razvijajući ideje o funkcijama pozorišta, od veličanja nacionalnih mitova i pripovesti o herojima i idealima, do kritičkog sagledavanja okruženja. U tom smislu, može se reći da je ova predstava anticipirala “Vitezove lake male”, koja se značenjski nadovezuje na “Mefista”, ali je radikalnija u formi i sadržaju.

Višestruko koristeći mogućnosti pozorišta u pozorištu, kroz Hefgenove uloge, “Mefisto” gradi i intenzivan dijalog sa teatarskom tradicijom, dokazujući svevremenost značenja klasika, “Fausta” i “Hamleta”. Ukazuje se da istorija pozorišta, kao samosvesnije ogledalo istorije društva, nosi večne istine o svetu, obrasce ponašanja koji se neprestano vrte u krug.  Hamlet je, između ostalog, lice borbe između delanja i nedelanja, koja traži mišljenje i preispitivanje, što je osnova produbljivanja znanja i svesti, i stizanja do (neizrecive) suštine života.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 14. decembra 2021. godine

Poruke o revoluciji

„Oblak u pantalonama“, po motivima poeme Vladimira Majakovskog, reditelj Kokan Mladenović,

Pozorište Kostolanji Deže, Subotica

Foto Edvard Molnar

Inspirisan poemom „Oblak u pantalonama“ (1914) Vladimira Majakovskog koja se tretira kao noseći stub ruske futurističke poezije, reditelj Kokan Mladenović je izgradio multižanrovsku, multimedijalnu, interaktivnu predstavu savremene tematike (dramaturg Kornelija Goli). Polazeći od peoezije u kojoj se ogledaju teme ljubavi, umetnosti i revolucije, Mladenović je načinio delo fragmentarne strukture, izvođački i vizualno vrlo upečatljivo. U mreži pank kabarea, pantomime, video performansa, razoružavajuće vešti izvođači Aniko Kiš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš i Marta Bereš, grade svet koji vrišti za promenama (scenograf  Marija Kalabić, kostimograf Marina Sremac, pokret Aniko Kiš). Komunikacija između izvođača i gledalaca je posebno izražena, što je naročito važno imajući u vidu temu predstave, njen alarmanatan poziv na društvene promene. Gledaoci se simbolički i konkretno čine aktivnim, političkim bićima. Glumci prodiru u prostor publike koji takođe postaje scena, polje vapaja za promenama. Dele nam letke sa porukama Majakovskog o revoluciji, koje postaju lajtmotiv igre. Glumci ih ponavljaju kao mantru, urlaju na mikrofone, uz žestoku muzičku pratnju (kompozitor Irena Popović). Takođe nam svima daju i ružičaste naočare, ironično sugerišući ružičastu perspektivu posmatranja sveta koja nam se u društvu nameće. Ružičastu sliku sveta potom ruše grubi pank zvuci, tonovi revolucionarnih pesama, gromoglasni bubnjevi koji vode igru aktera maskiranih šarenim fantomkama. Na toj dinamici, građenja i rušenja ružičaste slike sveta, podignuta je ova izvođački virtuozna i rediteljski maštovita predstava.

U dokumentaristički postavljenim scenama, pod svojim imenima i prezimenima, glumci otkrivaju nezadovoljavajuće uslove profesionalnog delovanja. Saopštavaju nam brojeve radnih knjižica, kao i statistike umetničkog rada. Ističu činjenicu smanjenja plata, ironično se zahvaljujući nadležnim vlastima za mogućnost rada. Sa time je na početku postavljeno jedno od centralnih pitanja predstave, pozicija umetnika u savremenom društu.

Odgovori nam se zatim bacaju pred oči u maštovitim fragmentima, obojenim ironijom, infantilnošću, povremeno i teatralnom surovošću. Upečatljivi su prizori ode buđavom hlebu, scene idiličnog plesa sa hlebom i cvećem u kosi. Razumemo ih kao duhovite dekonstrukcije koncepta umetnika kao kreatora lažne sreće, neistinite, eskapističke, neupitane slike sveta. U tom smislu je u predstavi važna metafora klovna. Prešareno, infantilno, uniformisano obučeni, u haljine i helanke, izvođači se u par navrata kao pajaci cerekaju do iznemoglosti. Ove prizore tumačimo kao ironičan komentar na društvena očekivanja od umetnika, zahtev za zabavom i lakrdijom, ne za kritičkim promišljanjem sveta.

U jednoj sceni je glumica Marta Bereš sređena kao vrhunski elegantna zabavljačica, šoumenka. Saopštava nam da je revlucionarno pozorište danas laž jer je nemoguće biti revolucionaran u okvirima sistema. Okolnosti u kojima takozvani revolucionarni umetnici dižu glas pobune protiv društva koje ih finansira, paradoksalne su. Ova izazovna ideja se na različite načine odražava u predstavi. Između ostalog u prizoru kolektivnog trčanja u mestu koji takođe shvatamo metaforički, kao provokativnu ideju, mogućnost da trka ne vodi nikuda. Akteri su na putu za nigde, zakopani u mestu.

Ipak, promene ne treba čekati, kaže Marta Bereš kasnije, snimajući sebe kamerom koja projektuje direktan video prenos njenog nastupa u pozadini. Ovaj postupak obogaćuje formalni nivo igre, a istovremeno je u funkciji problematizacije današenjeg uticaja medija koji proizvode spektakle stvarnosti, stvarnije od same stvarnosti.

Možda je trka aktera osuđena na zarobljenost u mestu, ali je ipak trka, pokušaj da se nešto promeni, odbijanje mogućnosti pasivnosti. Prema rečima Majakovskog, neophodno je menjati svet u kome moralni zakon ne postoji, dok se pisani zakoni primenjuju samo na sirotinji. Ljudska je obaveza menjati društvo u kojem narod služi vlastima, a ne vlast narodu.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

(tekst je objavljen u Politici, 3. januara 2018.)

 

 

Ljubav i drugi demoni

Festival „Dezire“: predstave „Ljubav i ekonomija“ Boruta Šeparovića, „Otelo-nezakonita liturgija“ Zlatka Pakovića i „Moja fabrika“ Selme Spahić

Subotica – Podstaknut mogućnošću ponovnog uvođenja zabrane abortusa u Hrvatskoj, Borut Šeparović je napravio predstavu, dokumentarno-edukativno- predavanje-performans „Ljubav i ekonomija“ (produkcija Montažstroj, Zagreb). Izvedena u bioskopskoj sali Otvorenog univerziteta, ova multimedijalna predstava u prvom delu prikazuje istoriju zabrane abortusa u Hrvatskoj. U spletu naratorkinog izlaganja (Nataša Mihoci), dokumentarnih fotografija, filmova, audio zapisa i brehtovskih songova diskretno ironičnog tona, pratimo istoriju jezivih posledica ilegalnih pobačaja. Drugi deo predstave je interaktivan, stvaraju ga gledaoci koji se javljaju da komentarišu ovaj problem, izuzetno važan u političkom, etičkom, psihološkom smislu. Na širem planu, zabrana abortusa vodi zabrani slobodnog mišljenja i izražavanja, zbog čega je tema naročito društveno bitna. Pored toga, Šeparovićev performans je zanimljiv i zbog nenametljive problematizacije pozorišnih granica. Postavljanjem ovakve scenske forme, izgrađene na razorenoj dramskoj strukturi i pomeranju ka narativnom, participativnom i forumskom izrazu, dubinski se provocira razmišljanje o suštini pozorišta.

Tradicionalna dramska forma je rastočena i u predstavi „Otelo-nezakonita liturgija“ reditelja Zlatka Pakovića, koja takođe ima sastojke predavanja-performansa i važnu participativnu komponentu. Ova produkcija Teatra Verdi iz Zadra nalazi se na prepoznatljivoj liniji Pakovićevog rada. Između konferencije, Brehtovog epskog pozorišta otuđenja i songova, i dramskih prizora, Paković dekomponuje Šekspirovog „Otela“. Reditelj je i akter, narator koji u mesarskoj pregači simbolički kasapi uobičajena, romantizovana tumačenja ove tragedije. „Otelo“ je na zadarskoj sceni pročitan u kontekstu aktuelne problematike dolaska migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu, gde se dočekuju ogradama od žilet žica. Otelo (Juraj Aras) ovde žudi da bude ljubomoran kako se ne bi suočio sa istinom da je u službi divljačkog imperijalizma, da je konvertit, Musliman koji je postao Hrišćanin iz čistog koristoljublja.

Foto Desire festival/Edvard Molnar

Publika okružuje scenski prostor, izvođači nam se obraćaju direktno, granica između nas nema. Narator na samom početku uspostavlja vezu sa nama, kolektivnim Jagom, pruža nam da dodirnemo krv na njegovoj mesarskoj pregači. Ne dozvoljava nam da ostanemo na prostoru bezbedne distance, već nas simbolički čini odgovornima za događaje koji se odvijaju na sceni, ogledalu života, pozornici mržnje prema drugačijima. Pakovićev neobično provokativan „Otelo“ je klanica laži uvijenih u tobožnje istine, prostor demistifikacije neoliberalnih intelektualaca koji se iz svojih lagodnih pozicija samo prividno bore protiv neljudskog sistema, dok ga zapravo održavaju.

I u predstavi „Moja fabrika“, čiji je tekst nastao prema istoimenoj knjizi  Selvedina Avdića, ima narativnih i dokumentarno-istorijskih crta, ali su one deo teatralnije, estetizovanije celine. Ova produkcija Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, u režiji Selme Spahić, tematizuje tesnu vezanost Željezare u Zenici sa životom u ovom gradu. Na sceni pratimo istoriju Željezare, od njenog osnivanja do danas, u multimedijalnoj formi. Ispletena je mreža fotografija i filmova koji se projektuju na platno u obliku fabrike, zatim dokumentaristički utemeljenih sećanja, kao i songova i markantne koreografije koja odražava radničke živote. Na preovlađujuće praznoj sceni, zenički ansambl posvećeno i sugestivno oblikuje kolektivno radničko telo, mozaik društvenog zajedništva, ogledalo političkih tokova.

Foto Press / Muhamed Tunović Badi

U istoriji Željezare se poetski i dramski upečatljivo prelama istorija Jugoslavije i Bosne dvadesetog i dvadeset prvog veka, ratne traume, ali i nekadašnje radosti života u stabilnom sistemu. Projekcije delova filma „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića čija se radnja dešava u Zenici, ili Titovih govora, grade nostalgičan odnos prema prošlosti. Lirska značenja pojačavaju fini poetski začini, od stilizovanih visećih lubenica do nežnog padanja snega. Snaga osećajnosti igre postaje naročito probojna na kraju, sa saznanjem o zatvaranju Željezare, posledice zverske društvene tranzicije. Predstavu efektno zaokružuju apokaliptične slike aktera u oklopnim odelima protiv radijacije. Oni se gube u dimu, nestaju kao što je nestala Željezara, i prošlost punijih života.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 25.12.2017.

Svi naši egzili

Deveti  međunarodni  festival  savremenog pozorišta „Dezire“ održan je u Subotici od 25. novembra do 3. decembra. Izvedeno je sedamnaest predstava iz Francuske, Mađarske, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i Srbije.

Festival Dezire je ove godine bio izuzetno kvalitetan, na nivou najboljih izdanja Bitefa. Sa jedne strane su ga obeležile politički provokativne predstave Sebastijana Horvata, Andraša Urbana i Olivera Frljića. One istražuju smisao umetnosti u vremenu neoliberalnog kapitalizma i političke represije. Na festivalu su takođe prikazana i visoko-estetizovana dela Dominika Abuzija i Jožefa Nađa, utemeljena u vizualnoj poeziji i jakim simboličkim prizorima. Ona bude arhetipska značenja koja su duboko utisnuta u nama, ali istovremeno potisnuta haotičnošću savremenog života.

Dezire je trijumfalno zatvorilo gostovanje predstave Olivera Frljića, „Drugi Egzil“, Nacionalnog pozorišta u Manhajmu. Blisko njegovoj ranijoj predstavi „Mrzim istinu“, Frljić i ovde autoironično istražuje lični položaj u svetu. Autor polazi od posledica bavljenja političkim pozorištem, u predstavama „Aleksandra Zec“ i „Naše nasilje i vaše nasilje“. Zbog izazivajućeg odnosa prema vladajućoj politici u Hrvatskoj, Frljić je nakon ovih predstava proglašen državnim neprijateljem. Prećeno mu je smrću, i zabranjeno da radi u Hrvatskoj. Tako je nastala ova predstava, u Nemačkoj. Njeni tematski okviri su prošireni i na posledice izbeglištva na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina, ali i na aktuelnu migrantsku krizu u Evropi.

Foto Christian Kleiner (press)

Nemački, bosanski i hrvatski glumci na engleskom i nemačkom jeziku izvode ovu izvanrednu predstavu dokumentarističke osnove. Oni igraju Frljića, ali i same sebe, otkivajući lične traume. Na sceni se efektno mešaju agresivnost i nežnost. Idilična muzika šezdesetih prati brutalne scene porodičnog nasilja, lutkama se izražavaju strašni oblici društvenih represija. To sve stvara snažan dramski efekat i ukazuje na neophodnost zaustavljanja društvene mržnje.

Glavno pitanje koje Frljić ovde postavlja je smisao stvaranja pozorišta. Da li ono može da promeni društvo? Može, jer menja pogled na njega, a to vodi menjanju njega samog.

Kritika je objavljena u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 6.12. 2017  (9.min)