Tag: Damjan Kecojević

Priče spasavaju svet

“Dečak sa koferom”, prema tekstu Majka Kenija, režija Damjan Kecojević, Malo pozorište “Duško Radović”, Večernja scena

Foto Jelena Janković

Komad “Dečak sa koferom” Majka Kenija ima epsku, pripovedačku formu u koju su uključeni dramski delovi, čiji je glavni lik Naz, dvanaestogodišnji dečak, prinuđen da napusti ratom opustošenu rodnu zemlju i krene put Londona, gde živi njegov stariji brat, koji je tamo ranije izbegao. Pripovest počinje u njihovoj rodnoj zemlji, kada otac požuruje Naza na zajednički put, u jeku rata. Kada im krijumčar ljudi kaže cenu za njegove usluge, otac odlučuje da Naz mora da ide sam.

Kenijev tekst je izazovan za scensko izvođenje zbog upečatljivih poetskih slojeva koji se prepliću sa epskim, kao i zbog dirljivog, nevinog, bajkovitog i vedrog, dečjeg pogleda na svet. Ove kvalitete komada je reditelj Damjan Kecojević na sceni maštovito transponovao, nadograđujući njegove poetske mogućnosti. Pozornica je preovlađujuće pusta, ali je oživljavaju priče likova, transformacije njihovih identiteta, i povremeni rekviziti koji dopunjuju verbalne, muzičke i koreografske izraze (scenograf Zorana Petrov, kostimograf Maja Mirković, kompozitor Vladimir Pejković). Glumci Mladen Lero, Jelena Ilić, Jovana Cvetković, Jelena Ćuruvija Đurica, Dubravka Kovjanić i Nedim Nezirović, ujednačeno stilizovano predstavljaju naratore i likove. Identiteti se smenjuju i mešaju, oblikujući naročito teatralizovanu igru, koja ima brehtovski smisao uspostavljanja gledaočevog “otuđenja” od likova i radnje, u funkciji izoštravanja njegove kritičke percepcije. Taj princip se uvodi na samom početku, kada se svi glumci predstavljaju publici kao Naz. Osim što to ima brehtovski smisao, takođe se može tumačiti i kao izraz ideje da svi (mi) možemo da postanemo Naz, da se svima može dogoditi sudbina neophodnosti napuštanja doma.

Radnja se dalje dosledno epski i poetski stilizovano raspliće. Upotrebljavaju se mikrofoni, u funkciji naglašavanja pripovedačke stilizacije, na primer, u sceni kada glumica Jelena Ćuruvija Đurica, u ulozi Nazove majke i naratora, oponaša zvuke pretećih metaka, od kojih moraju da beže. Upadljivo su prisutna i efektna poetska rešenja, važna zbog suptilne osećajnosti, na primer, kada ventilator raspršava (veštački) sneg, oblikujući beskrajno dragocene komadiće lepote u okeanu bolnih, tmurnih stvari.

Likovi koje glumci predstavljaju su promenljivi i nestabilni, što se može tumačiti kao deo linije značenja uspostavljenog na početku – sudbine (svih nas) su nepostojane. Jelena Ilić igra mutnog i grubog krijumčara ljudi, prekrivenog kapuljačom, čime se takođe naglašava teatralnost igre, distanca, začudnost koja upadljivije vodi u sferu imaginacije, epskog. Ilićeva kasnije igra Krisju, devojčicu koja postaje Nazov kompanjon i uteha na putu ka “obećanoj zemlji”, nenametljivo ponavljajući ideju o lakoći promena uloga (na pozornici života). Ta misao, gorko aktuelizovana u našem vremenu prepunom izazova, zaokružuje se i na kraju predstave, kada glumci izgovaraju niz različitih imena, različitih osoba koje mogu da se nađu u Nazovoj koži. Na taj način se sudbina izbeglištva izliva sa polja “onog drugog”, izlazi iz sfere nekog dalekog, udaljenog sveta,  ulivajući se u našu blizinu, u našu stvarnost. Posledica toga je jačanje humanističke svesti, kroz strah za sopstvenu egzistenciju.

Tokom razvoja radnje, Nazove borbe se postojano ogledaju u pripovesti o Sinbadu moreplovcu, njegovim uzbudljivim pustolovinama, o kojima je Naz slušao od oca. U vihorima iskušenja na putu, dečak se seća Sinbadovih avantura, identifikujući se u izvesnom smislu sa njima, što mu daje snagu da ide dalje, bez osvrtanja nazad. Priče postaju sredstvo u žilavoj bitki za preživljavanje, način spasavanja sveta, odnosno čoveka, jer grade njegov oklop, štit od udaraca stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 13. decembra 2020. godine