Tag: Borut Separovic

Praznina rađa nasilje

  1. BITEF: „Mladež bez boga“, autorski projekat Boruta Šeparovića, koprodukcija Zagrebačko kazalište mladih i Montažstroj, Hrvatska

Ukrštajući teme romana Edena fon Horvata „Mladež bez boga“ (1938) i knjige „Heroji: Masovne ubice i samoubice“ Franka „Bifa“ Berardija (2015), reditelj Borut Šeparović stvara predstavu upadljive društveno-političke bitnosti. Na sceni se istražuju uzroci i posledice apokaliptičnosti našeg sveta, razlozi za globalno razbuktavanje nasilja, razgoropađeni terorizam, metastaziranu mržnju. Jedan od proizvoda takvih okolnosti je potpuna dezorijentisanost današnjih tinejdžera, koja je osnovni predmet istraživanja ove predstave. Mladi glumci Boris Barukčić, Lucija Dujmović, Ivana Gulin, Ugo Korani, Ivan Pašalić i Bernard Tomić, izvanredno posvećeno,  sa ogromnom energijom, grade likove ovih mladih ljudi u svetu izgubljenih iluzija. Zarobljeni su u očaju, odsustvu smisla, perspektive i nade, dok su istovremeno uglavljeni u virtuelne živote na društvenim mrežama koje su, bodrijarovski, uveliko već postale stvarnije od stvarnog života. Njihov svet je svet spektakla, šerovanja, lajkovanja i agresivne samopromocije, nasilnih video-igara i avatara koji su značajniji od realnog sopstva, iščezlog u maglama digitalnih prostora.

Scena je određena prisustvom ekrana povezanih sa smart-telefonima izvođača, koje oni koriste za dokumentovanje svakodnevnice, od pravljenja selfija do snimanja terora nad drugima. „Koreografiju“ ispuštenih života često prati preglasna elektronska muzika koja udara ritmove njihovoj razumljivo očajničkoj potrazi za smislom u svetu besmisla. Dramski sukob gradi njihova virtuelna komunikacija sa profesorom (Rakan Rušhaidat) koji ih je učio liberalnim vrednostima. On nije prisutan na sceni, što ima i simbolički smisao, a obraća im se putem smart-telefona, šaljući video poruke koje se direktno prenose i na većim ekranima.

Foto Marko Ercegovic

Šeparović dubinski istražuje posledice življenja u sistemu neoliberalnog kapitalizma, u savremenoj evropskoj demokratiji koja je sa jedne strane obezbedila slobode izražavanja, dok je na drugoj nametnula ekstremnu političku korektnost, što je, između ostalog, dovelo do potrebe mladih za konzervativnom revolucijom. Akteri na sceni tako odlučno i glasno ponavljaju, iz dubine utrobe, da mrze jednakost i slobodu, preziru globalizam i multikulturalizam. Rešenje za njih je nasilje i radikalna desnica, krajnji nacionalizam koji bi ugušio liberalnu demokratiju. U izražavanju ovih uverenja, akteri su zastrašujuće nepokolebljivi, i brutalni do iznemoglosti. U pravljenju planova akcija za koje veruju da će promeniti liberalno ustrojstvo sveta, oni postaju nalik nacistima, što se potvrđuje i dokumentarnim video snimcima Hitlerovih političkih mitinga koji se preteće prikazuju na ekranima.

Na značenjskom planu, predstava je veoma podsticajna, i možemo reći da bitnost tog plana pokriva scenske slabosti, nedovoljnu razvijenost pozorišnog jezika, i dinamike radnje koja povremeno šlajfuje, izazivajući monotoniju. Sećamo se Šeparovićeve zaista izvanredne predstave „A gde je revolucija, stoko“, koja je 2014. godine otvorila 48. Bitef, znatno razgranatije i bogatije u pozorišnom smislu, složenije strukture scenskog jezika. Odnos video-materijala sa živom igrom na sceni je tamo bio višeslojniji, što nam je, na primer, ovde falilo. Uprkos ovim manama, društveno-politički značaj predstave „Mladež bez boga“ ostaje izuzetan. Ona nas vraća na korenita preispitivanja ljudske prirode i društvenih nakaznosti. Podsećamo se „Anatomije ljudske destruktivnosti“ Eriha Froma, koji je napisao da je nasilje rezultat osećanja bespomoćnosti stvorene psihičkom oskudicom, prazninom duše.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 22.9.2019.

Ljubav i drugi demoni

Festival „Dezire“: predstave „Ljubav i ekonomija“ Boruta Šeparovića, „Otelo-nezakonita liturgija“ Zlatka Pakovića i „Moja fabrika“ Selme Spahić

Subotica – Podstaknut mogućnošću ponovnog uvođenja zabrane abortusa u Hrvatskoj, Borut Šeparović je napravio predstavu, dokumentarno-edukativno- predavanje-performans „Ljubav i ekonomija“ (produkcija Montažstroj, Zagreb). Izvedena u bioskopskoj sali Otvorenog univerziteta, ova multimedijalna predstava u prvom delu prikazuje istoriju zabrane abortusa u Hrvatskoj. U spletu naratorkinog izlaganja (Nataša Mihoci), dokumentarnih fotografija, filmova, audio zapisa i brehtovskih songova diskretno ironičnog tona, pratimo istoriju jezivih posledica ilegalnih pobačaja. Drugi deo predstave je interaktivan, stvaraju ga gledaoci koji se javljaju da komentarišu ovaj problem, izuzetno važan u političkom, etičkom, psihološkom smislu. Na širem planu, zabrana abortusa vodi zabrani slobodnog mišljenja i izražavanja, zbog čega je tema naročito društveno bitna. Pored toga, Šeparovićev performans je zanimljiv i zbog nenametljive problematizacije pozorišnih granica. Postavljanjem ovakve scenske forme, izgrađene na razorenoj dramskoj strukturi i pomeranju ka narativnom, participativnom i forumskom izrazu, dubinski se provocira razmišljanje o suštini pozorišta.

Tradicionalna dramska forma je rastočena i u predstavi „Otelo-nezakonita liturgija“ reditelja Zlatka Pakovića, koja takođe ima sastojke predavanja-performansa i važnu participativnu komponentu. Ova produkcija Teatra Verdi iz Zadra nalazi se na prepoznatljivoj liniji Pakovićevog rada. Između konferencije, Brehtovog epskog pozorišta otuđenja i songova, i dramskih prizora, Paković dekomponuje Šekspirovog „Otela“. Reditelj je i akter, narator koji u mesarskoj pregači simbolički kasapi uobičajena, romantizovana tumačenja ove tragedije. „Otelo“ je na zadarskoj sceni pročitan u kontekstu aktuelne problematike dolaska migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu, gde se dočekuju ogradama od žilet žica. Otelo (Juraj Aras) ovde žudi da bude ljubomoran kako se ne bi suočio sa istinom da je u službi divljačkog imperijalizma, da je konvertit, Musliman koji je postao Hrišćanin iz čistog koristoljublja.

Foto Desire festival/Edvard Molnar

Publika okružuje scenski prostor, izvođači nam se obraćaju direktno, granica između nas nema. Narator na samom početku uspostavlja vezu sa nama, kolektivnim Jagom, pruža nam da dodirnemo krv na njegovoj mesarskoj pregači. Ne dozvoljava nam da ostanemo na prostoru bezbedne distance, već nas simbolički čini odgovornima za događaje koji se odvijaju na sceni, ogledalu života, pozornici mržnje prema drugačijima. Pakovićev neobično provokativan „Otelo“ je klanica laži uvijenih u tobožnje istine, prostor demistifikacije neoliberalnih intelektualaca koji se iz svojih lagodnih pozicija samo prividno bore protiv neljudskog sistema, dok ga zapravo održavaju.

I u predstavi „Moja fabrika“, čiji je tekst nastao prema istoimenoj knjizi  Selvedina Avdića, ima narativnih i dokumentarno-istorijskih crta, ali su one deo teatralnije, estetizovanije celine. Ova produkcija Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, u režiji Selme Spahić, tematizuje tesnu vezanost Željezare u Zenici sa životom u ovom gradu. Na sceni pratimo istoriju Željezare, od njenog osnivanja do danas, u multimedijalnoj formi. Ispletena je mreža fotografija i filmova koji se projektuju na platno u obliku fabrike, zatim dokumentaristički utemeljenih sećanja, kao i songova i markantne koreografije koja odražava radničke živote. Na preovlađujuće praznoj sceni, zenički ansambl posvećeno i sugestivno oblikuje kolektivno radničko telo, mozaik društvenog zajedništva, ogledalo političkih tokova.

Foto Press / Muhamed Tunović Badi

U istoriji Željezare se poetski i dramski upečatljivo prelama istorija Jugoslavije i Bosne dvadesetog i dvadeset prvog veka, ratne traume, ali i nekadašnje radosti života u stabilnom sistemu. Projekcije delova filma „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića čija se radnja dešava u Zenici, ili Titovih govora, grade nostalgičan odnos prema prošlosti. Lirska značenja pojačavaju fini poetski začini, od stilizovanih visećih lubenica do nežnog padanja snega. Snaga osećajnosti igre postaje naročito probojna na kraju, sa saznanjem o zatvaranju Željezare, posledice zverske društvene tranzicije. Predstavu efektno zaokružuju apokaliptične slike aktera u oklopnim odelima protiv radijacije. Oni se gube u dimu, nestaju kao što je nestala Željezara, i prošlost punijih života.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 25.12.2017.