Tag: Bora Stankovic

Začarani krug patnje

“Nečista krv”, prema romanu Borisava Stankovića, dramatizacija Tijana Grumić, režija Jug Đorđević, Pozorište “Bora Stanković”, Vranje

Foto Goran Mitić

Scenski tekst “Nečista krv” Tijane Grumić ima prepoznatljivi rukopis ove autorke, u pogledu poetskog stila koji grade stihovi naglašene emocionalnosti. Dramatizacija poetsko-naturalističkog romana Bore Stankovića koji je izvanredno ukrstio sociološka i psihološka tumačenja života više generacija jedne porodice, izgrađena je kroz spoj epike i dramatike, književnog jezika i vranjskog dijalekta. Na značenjskom planu je izoštrena ibzenovska tematika nasleđenih grehova, neobuzdanog Erosa, kao i bezizlazne zavezanosti u  krugu patnje. Režija Juga Đorđevića takođe nosi prepoznatljivu poetiku mladog i talentovanog stvaraoca, uobličenu u savremenom, stilizovanom izrazu, domišljatim rešenjima i funkcionalnoj vizuelnosti. U celini posmatrano, ovaj autorski tim je doneo uspešno novo čitanje “Nečiste krvi” kome se može zameriti samo preterana raspričanost. Ona je nepotrebno produžila igru na tri sata, bez pauze, koja je ovde bila vrlo potrebna. A predstava bi sigurno bila efektnija da je naracija prečišćenija i sažetija, na primer, nije bilo neophodno pričati tako dugu istoriju Sofkinih predaka.

Svi izvođači su svečano, glamurozno obučeni, što se može razumeti kao nametanje sklada forme, isticanje uređenosti fasade života ove porodice, dok suštinu čini trulež, sakrivena iza privida sjaja. Takve kostime možemo tumačiti i kao znak ceremonijalnosti, ritualnosti, činjenice izvođenja, ponavljanja, neprestane repetativnosti  patnje (kostim Velimirka Damjanović). Predstava počinje pripovestima para naratora, takođe svečano obučenima, sa leptir mašnama, pomalo nalik Bopčinskom i Dopčinskom iz “Revizora”. Oni kreću da odmotavaju klupko istorije porodice, od Sofkinih čukundeda i prababa, imajući pri tome i neobično zabavljački karakter, usklađen sa teatralnošću postavke. Oni takođe uspostavljaju sistem višeglasja koji se proteže kroz ceo tok radnje. Različite glumice se smenjuju u predstavljanju Sofke, kako se Sofka menja i prolazi kroz različite faze (Anđela Vlajković, Anica Petrović, Jelena Filipović, Kristina Janjić, Žetica Dejanović, Milena Stošić, Radmila Đorđević). U pojedinim scenama Sofku istovremeno igraju dve glumice, kao dva različita lica jedne iste osobe, jedno je racionalno, dok je drugo iracionalno. Tako duplirana Sofka ima opravdanje u tekstu, u njenom monologu, artikulaciji osećanja podeljenosti. U par scena se javlja i specifičan hor, u vidu Sofkine pratnje, koju možemo shvatiti kao znak ženske solidarnosti, potrebe za ujedinjenjem u brutalnom patrijarhatu. Hor žena ima naročiti metafizički smisao kada predstavlja živi zid između podivljalog Tomčeta (Marko Petričević) i nemoćne Sofke. Zanimljiv iskorak u odnosu na Stankovićev tekst je i lik mutavog Vanka (Bojan Jovanović) koji ovde metafizički progovara, u nizu upečatljivih monologa, izraza jakih i iskrenih osećanja prema Sofki.

Posebnost režije Juga Đorđevića je prisustvo autentičnih stilizovanih rešenja koja sprečavaju pad u patetiku, što je realna pretnja u tumačenju Stankovićeve burne osećajnosti. Na primer, izuzetna je scena koja prati udaju ili prodaju Sofke, odraz njene razderane duše, kada ona stoji ukočeno, kao živi mrtvac, dok je ona dva naratora sa početka ceremonijalno uvijaju u plastičnu kesu, kao robu. Zatim je glumica koja postaje nova Sofka davi, simbolički označavajući smrt i početak nove, bolnije životne faze. Tako “ubijenu” Sofku odvlače sa scene, kao tovar za đubrište. Iz tog prizora kulja simbolička i poetska snaga koja ga podiže na estetski veoma vredan nivo.

Scenski prostor je takođe veoma pažljivo osmišljen (scenograf Andreja Rondović). Posebnu vizuelnu moć imaju slike raskoši koje se u prvom delu predstave odvijaju iza prozirne zavese. One se prostiru posle Hadži-Trifunove smrti, noseći jednu finu maglovitost, smisao nestvarnosti bogatstva, koje će se postepeno kruniti. Sa sve dubljim osipanjem sjaja, zavesa se srozava, kada na scenu stupa gazda Marko (Dragan Živković), Sofkin kupac, otkrivajući realnost direktno, u bolnoj opipljivosti. Sa njegovim dolaskom se otvara novi (sudbinski) krug nasledne patnje, svirepo komadajući Sofkine snove o sreći.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 28. januara 2020. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

 

Izgubljeno u prevodu

”Božji ljudi“, prema zbirci pripovedaka Bore Stankovića, dramaturg Milica Kostić, režija Nataša Radulović, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Polazeći od zbirke pripovedaka „Božji ljudi“ Bore Stankovića, dramaturškinja Milica Kostić je uobličila scenski tekst fragmentarne strukture, čiji su glavni likovi prosjaci koji žive od milostinje na groblju, luzeri izbljunuti na deponiju života. Radnju čine upletene pripovesti  o posrnulim brakovima, iskasapljenim ljubavima, neispunjenim čežnjama, prožetim vranjskim dertom, vriscima izmučenih duša zglavljenih u besperspektivne svetove. Iako povremeno izazove empatiju zbog odraza nasukanih života, i poetska osećanja zbog prepoznavanja univerzalnosti ljudske patnje, ovaj scenski tekst preovlađujuće karakterišu stereotipne postavke likova, i slabo produbljene skice tragičnosti sirotinjskih egzistencija. Stankovićevi nadahnuti prizori vranjskih razvalina, lepota lirskih opisa periferije života, pritajena mistika ovih živih mrtvaca, nisu verodostojno preneseni u scenskom tekstu.

Foto Pozoriste Bora Stankovic

Rediteljka Nataša Radulović nažalost nije mnogo pomogla prikrivanju slabosti dramatizacije, naprotiv, one su se izlile u prvi plan. Scenska igra je uglavnom gruba, povišenog tona, pojačanog registra glume. Režiju u velikoj meri određuju upadljive muzičke pratnje i inteludiji (kompozitor Ana Krstajić), uključivanje različitih songova i instrumentalnih partija koje izvode sami glumci, često nedovoljno spretno. Pored sviranja par instrumenata, glumci definišu ritam i udarcima nogu i pljeskanjem ruku, što čine neosetljivo, gušeći radnju. Utisak o neodgovarajućoj krutosti, ali i nespretnosti igre, pojačava galama koju izvođači, bilo namerno ili nenamerno, prave svojim hodom po sceni. To njihovo lupanje koje proizvodi bučno silaženje niz padinu groblja dodatno odvlači pažnju od doživljaja tragične osećajnosti događaja. Muzika ponekada vodi i teatralizovanu fizičku radnju glumaca, kao što je nametljivo istresanje čaršava, što je takođe u neskladu sa suptilnom suštinom pripovesti o životu na društvenoj margini. U celini posmatrano, u predstavi je suviše spoljne radnje, površinskih postupaka, umesto da su se tražili diskretniji načini izražavanja životnih nedaća. Zbog toga se gledalac udaljava od mogućnosti autentičnog doživljaja nesrećnih sudbina Stankovićevih likova, zbog čega se rađa i utisak o tromosti igre.

Radnja se odigrava na padini groblja, metaforičkom putu nizbrdo (scenograf Nataša Radulović), glumci su odgovarajuće realistički obučeni u prosjačke rite, odnosno crninu ožalošćenih lica (kostimograf Ivana Mladenović). Na planu glume, izdvojićemo upečatljivu igru Jelene Filipović, u ulozi Naze koja je suptilnijim izrazom uspela da dočara tragične dimenzije devojke koja odbija „nepristojnu ponudu“ nadobudnog, siledžijskog gazde Mitra (Marko Petričević), birajući radije čast i posledičnu jad prosjačenja. Odmereno je uobličeno rađanje ljubavi između Naze i Ljube (Bojan Jovanović), dostojanstvenog, ali i pasivnog prosjaka, nezainteresovanog da promeni način života. Manje su uverljivo, zbog nategnutosti igre, oblikovani odnosi između Zore (Tamara Stošić) i Petra (Nenad Nedeljković), njihovog sukoba oko rađanja još nerođene bebe, kao i Vejke (Milena Stošić) i Taje (Marko Petričević), definisano njenim razočarenjem u supruga koji je upao u bespovratnu provaliju alkoholizma. Zbog nenametljivo markantnog prisustva je uspešna epizodna pojava Žene (Radmila Đorđević), koja unosi odgovarajući, elegantan  ton igre, koji je trebalo da bude dominantan u predstavi. Njena završna, elegična pesma o neispunjenoj mladalačkoj ljubavi je retko uspešno uobličena osećajnost u ovoj predstavi koja je trebalo da bude lirski snažna oda poniženima i uvređenima, oda životu, uprkos okolnostima neživota. Umesto toga smo gledali bledunjavi odraz svakodnevnice na rubovima društva koji ne iznosi punokrvnu snagu Stankovićevih likova.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 11.2.2019. godine