Tag: Bojan Djordjev

Krah pozorišnih i ljubavnih iluzija

“Iluzije”, prema komediji Pjera Korneja, režija Nikola Zavišić i “Orlando”, prema    romanu Virdžinije Vulf, dramatizacija Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev, Narodno pozorište u Beogradu, scena “Raša Plaović”

Strukturalno i stilski veoma složena komedija “Pozorišne iluzije” (1636) Pjera Korneja, jedno je od prvih metateatralnih dela u istoriji drame, koje je u prvi plan postavilo situaciju pozorišta u pozorištu. U predstavi “Iluzije” reditelja Nikole Zavišića, u punom centru pažnje je upravo ta metateatralnost, igra sama, proces nastajanja predstave i status glumaca u savremenom pozorištu (dramaturgija Hristina Mitić). Ostale nivoe značenja Kornejevog komada u predstavi je teško pratiti: složeni tok radnje vodi Pridaman (Zoran Ćosić), u potrazi za nestalim sinom Klendorom (Nikola Vujović), u ljubavi sa Izabelom (Sena Đorović), koju takođe voli Adrast (Nemanja Stamatović), dok je istovremeno Izabelina sluškinja Liza (Anastasia Mandić) takođe zaljubljena u Klendora, a tu je i Matamor (Miloš Đorđević), Klendorov pratilac i razulareni ljubavnik. Zbog usmerenosti na prikaz procesa proba i brojnih tenzija koje on nosi, što u predstavi podrazumeva neprestane izlaske glumaca iz likova, Kornejeve upetljane ljubavne zavrzlame je gotovo nemoguće ispratiti. Zato se njena značenja više-manje svode na tok proba, pri čemu je glavni utisak da su one nedovoljno kontrolisane i neprecizno osmišljene.

Foto Željko Jovanović- Narodno pozorište u Beogradu

Najveća vrednost predstave su spretni nastupi većine glumaca, njihovo nadahnuto izvođenje farsičnih situacija, koje povremeno imaju komičkog dejstva. Igra je interaktivna, Nikola Vujović, u ulozi naratora, obraća se na početku publici, uvodi nas u predstavu objašnjavajući Kornejev značaj u istoriji pozorišta, i traži naše učešće. Ove situacije imaju komički smisao zbog nepredvidivosti reakcija gledalaca koji se uključuju, dobacujući komentare. Predstava je vizuelno atraktivna, naročito kostimi koji su upečatljivo oslikani (Bojana Nikitović i Suna Kažić), dok je scenografija funkcionalna u stilizovanoj svedenosti.

Teme ljubavnih zanosa i patnji, kao i odnosa između iluzija i stvarnosti, prisutne su i u drugoj premijeri izvedenoj na sceni “Raša Plaović”, predstavi “Orlando”, nastaloj prema romanu Virdžinije Vulf (dramatizacija Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev). U središtu ove produkcije, koja iscrtava put dorijangrejovskog protagoniste Orlanda kroz vreme, od elizabetanske Engleske do naših dana, jesu pitanja rodnog identiteta, nestalnosti ljubavi, slobode, kao i kolonijalizma i odnosa između Istoka i Zapada. Orlando koga tumači androgeno uobličeni mladi glumac Dragan Sekulić, na putu kroz vreme sreće neobične saputnike i iskušava različite ljubavne prilike, od Kraljice Elizabete (Aleksandra Nikolić), preko ruske princeze Saše (Kalina Kovačević), pesnika Grina (Nikola Vujović), rumunskog nadvojvode (Zoran Ćosić), turskog ljubavnika (Pavle Jerinić), Ciganina Rustema (Miloš Đorđević), Madam di Defand (Vanja Ejdus), do prostitutke Neli i Kraljice Viktorije (Sena Đorović). Na ovom metaforičkom putu se otkriva važnost slobode u ljubavi, neophodnost odbacivanja svih ograničenja, uključujući rod, godine, etničku pripadnost.

Foto Narodno pozorište u Beogradu

Scenski tekst, takođe formalno složen, ima poetske i idejne vrednosti, ali je mogao da bude kompaktniji i sažetiji. U njegovom postavljanju je prisutan veliki raskorak između verbalnog i neverbalnog izraza, odnosno, ta razilaženja bi bila manje drastična da je tekst svedeniji, da je višak verbalnog manje primetan. Takođe, nije bilo neophodno uvoditi epilog, dopisani monolog Gorana Ferčeca, koji sam po sebi ima vrednosti, ali u kontekstu predstave dodatno komplikuje već isuviše komplikovanu, i konfuznu, naraciju. Režija nije odgovarajuća, jer scenski jezik ne iznosi adekvatno ključne elemente poezije i fantastike u narativu. Scenskom izrazu fali magije, začudnosti, bujnije mašte koja bi dolično prevela verbalnu poeziju, bitno prisutnu u komadu. Najviše mašte na vizuelnom planu je izvesno prisutno u sjajnim, raskošnim kostimima Maje Mirković, dok scenografija ne prati taj vatromet ideja, nedorečena je u poređenju sa kostimom (Siniša Ilić). Glumci igraju posvećeno, ali sa različitim kvalitetom i snagom izraza, pri čemu je najveća mana povišen, deklamativan, neprirodan način glume, koji oduzima uverljivost pojedinim likovima. 

Uprkos zaista nespornom trudu autora i izvođača dve nove predstave Narodnog pozorišta, nažalost se ne može reći da je reč o uspešnim produkcijama.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8. aprila 2021. godine

Traganje za (izgubljenim) utopijama

“Utopija”, dramaturgija Tijana Grumić, režija Ivan Baletić, Malo pozorište “Duško Radović” i “Seks-umetnost-komunizam”, tekstovi Tamara Antonijević, Bojan Đorđev, Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev, Bitef teatar

Scenski tekst “Utopija” koji je uobličila dramaturškinja Tijana Grumić, ima dokumentarističku osnovu, jer je nastao kroz radionice sa petnaestoro tinejdžera i tinejdžerki koji su i izvođači predstave (Dunja Dedaucić, Iskra Dilkić, Jana Dimitrijević, Lazar Đurić, Iva Žeravica, Žana Jelovac, Petra Lukić Jović, Ina Nikolić, Inda Novak, Dimitrije Pantić, Dunja Smiljanić, Maša Stanković, Dragan Subotić, Mia Trifunović i Maša Cvrkotić). Oni su razmatrali društveno važne teme – mogućnosti i granica utopije, ekonomske raslojenosti, porodičnih razdora, odlaska mladih ljudi iz naše zemlje,  kao i ogromnog uticaja novih medija i društvenih mreža.

Foto Belkisa Abdulović – Malo pozorište “Duško Radović”

Multimedijalna režija Ivana Baletića odgovarajuća je u pogledu izražavanja snage dokumentarnih materijala, direktna je i ogoljena, emotivno probojna. Igra mladih izvođača je žustra i otvorena, odiše istinskom snagom i skoro opipljivom potrebom za tom vrstom uobličavanja iskustva. Na sceni se smenjuju ispovedne scene, monodramski iskazi, kao i igrani prizori koji reprodukuju porodičnu i društvenu stvarnost. Radnja povremeno uzima parodičnu formu koja komički izobličava društvene devijacije, otkrivajući kroz oslobađajući humor zabrinutost zbog korupcije, propadajućeg zdravstva, inferiornog društvenog položaja žena, vladavine novca (“ko ima para, ima i ljudska prava”). Uključeni su hipnotički songovi i muzička pratnja uživo, a igra i počinje magičnim prizorom izvođenja pesme “Mi smo jako daleko” iza prozirne zavese, na koju se elegantno projektuju siluete tela izvođača (kompozitor Srđan Marković, autor video programa Goran Balaban, scenski pokret Anđelko Beroš). Predstava “Utopija” je vredna zbog neodoljivo iskrene igre mladih izvođača koja isijava upadljivu potrebu za scenskim izražavanjem, što se prenosi i na publiku, istinski dirnutu oslobođenom istinom.

Bliska zbog društveno značajne tematike, ali i istraživačke forme, produkcija “Seks-umetnost-komunizam”, nastala prema tekstovima Tamare Antonijević, Bojana Đorđeva i Tanje Šljivar, takođe se, između ostalog, bavi mogućnostima i projekcijama pravednijeg  društva. U centru pažnje je nasleđe dvadesetog veka i tri revolucije koje su ga definisale – seksualna, komunistička i revolucija umetničke avangarde. Ova problematika se razmotava kroz dela i živote tri umetnika, Oskara Daviča, Margerit Diras i Pjera Paola Pazolinija. Ne može se reći da su oni dramski likovi jer u predstavi ne postoji klasična dramska radnja, niti se razvijaju odnosi među njima, oni su više kao neki scenski tipovi, ili figure koje otkrivaju različite ideje, iz sfera politike, estetike, seksualnosti.

Foto Aleksandar Danguzov-Bitef teatar

Oni se nalaze na istom prostoru, a predstavljaju ih naratori, koji im povremeno postavljaju i pitanja, stvarajući utisak da se svi nalaze u nekoj debatnoj televizijskoj emisiji. Glumci Miloš Timotijević (Pazolini), Slaven Došlo (Davičo),  Vladislava Đorđević (Diras), Tamara Pjević i Đorđe Galić, igraju umetnike i naratore, i zaista su izvanredni u ekspresiji, ubedljivi u otkrivanju provokativnih teorija. Predstava povremeno donosi inspirativne teze, na primer one koje otkriva Pazolini, buntovnički okrenut prema konformizmu i malograđanstvu. Naročito je markantna njegova kritika konzumerističke vlasti i sistema, koji ljudima daju iluziju da su slobodni, dok je istina upravo suprotna – čovek je danas itekako zavezan i zapetljan u košmarnom ropstvu potrošnje.

Iako nesporno sadrži podsticajne misli, predstava je u celini dramaturški rasplinuta, nezaokružena i razvodnjena. Nakalemljeno je previše različitih tokova, koji u celini predugo traju. U poslednjem delu predstave, ona postaje pomalo zbunjujuće ogledalo globalne tragedije migranata sa Bliskog istoka. A kako je scenska igra u najvećoj meri svedena na verbalni izraz, te raznorodne bujice reči, bez maštovitijih vizuelnih rešenja, na kraju i potope pažnju gledaoca. Doduše, u zadnjem delu pozornice, glumci stvaraju sliku tokom skoro cele radnje, nanoseći boje na platno. No, taj postupak baš i ne doprinosi bitno dinamici ili bogaćenju jezika igre, više je neki odvojeni, samodovoljni ukras koji nam ne opravdava potpuno svoje postojanje.

Ana Tasić

Kritika je obavljena u Politici, 21. marta 2021. godine

Borbe u ljudskom zverinjaku

„Testirano na ljudima“, tekst Maja Pelević, reditelj Bojan Đorđev, Atelje 212

Radnja predstave „Testirano na ljudima“, nastale prema novom tekstu Maje Pelević, odvija se u okvirima rijalitija, gde je osam likova bezizlazno uglavljeno u prostor nekakvog ljudsko-zoološkog vrta. Izloženi su neprestanim pogledima, privatnost je ukinuta, dok se oni bore za pažnju, potvrđujući teze Kristofera Laša da živimo u vremenu narcističke kulture, okruženi ogledalima, na pozornici sopstvenih života. Komad je tematski i stilski prepoznatljiv za rad Maje Pelević, u pogledu interesovanja za savremeni svet i potrošačku kulturu, kao i zbog krajnje parodičnog odnosa prema tržišnoj logici. Likovi žestoko komički izvrću sveprisutnu želju za slavom, bogatstvom, lepotom tela. Kao i u „Pomorandžinoj kori“, oni nemaju konkretna imena, već su tipovi, označeni kao Romantičarka (Aleksandra Janković), Realizatorka (Ana Mandić), Mentorka (Sofija Juričan), Diplomata (Ivan Mihailović), Avanturista (Ivan Jevtović), Perfekcionista (Dejan Dedić), Posmatrač (Aleksandar Đinđić) i Nova (Isidora Simijonović). Ta odluka se može razumeti kao znak brisanja individualnosti, uniformisanosti savremenog čoveka koji se utapa u krdo bezličnih potrošača, ili obezljuđenih avatara u virtuelnom prostoru Interneta.

Ova komična drama je zanimljiva utoliko što se bavi savremenim fenomenima koji nas se bolno tiču, digitalnim prostorima koji sve više prodiru u sferu stvarnog, bodrijarovski postajući stvarniji od stvarnog. Sa druge strane, ona nema krupnije vrednosti, jer ne nudi osobeniji, dramski produbljeniji odnos prema našoj realnosti, ne prikazuje razgranatije, intrigantnije odnose između likova. Ne donosi nekakvu podsticajniju nadgradnju, stilski ili idejno izazovnije tumačenje, već plitak odraz koji nije baš mnogo inspirativan. Povremeno su uključene komički ili dramski efektne epizode, na primer ispovest Posmatrača o privučenosti patuljcima u trećoj sceni, ili Romantičarkina priča o praćenju terminalno bolesnih ljudi na netu u šestoj sceni, ali je celina nažalost bleda, zbog čega ne otvara mogućnosti građenja naročito vredne predstave.

Foto Boško Đorđević

Reditelj Bojan Đorđev likove i radnju smešta u „analognu stvarnost“, ne odlučuje se za digitalni scenski prostor, ističući na taj način njihovu ljudsku srž, opipljivo materijalno postojanje, u kontrastu za suštinom rijalitija. Dizajn scene je vizuelno upečatljiv, stilizovan, pozadinu definiše slika u maniru apstraktnog ekspresionizma, sa kojom se delimično slažu kostimografska rešenja (scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković). Ta slika sugeriše raspad sveta, kao i kauči na kojima likovi sede, kauči rascepane kože, možda oni iz psihoterapeutskih soba, sa asocijativnim značenjima  rascepanih mogućnosti sastavljanja urušene psihe. Scene se smenuju u fragmentima, i u parodičnoj formi otkrivaju slabosti, strahove i strasti likova. Oni se obraćaju javnosti, ne izbegavaju da otkriju najdublju intimu, praveći spektakle od sopstvenih života.

Pomenute slabosti dramskog teksta, reditelj je nastojao da nadomesti uvođenjem atraktivnih muzičko-koreografskih segmenata, koji povremeno uspešno podižu dinamiku igre, gradeći i utisak o ritualnosti radnje, pokušaja da se plesom zajednica ujedini (koreografkinja Isidora Stanišić, scenski pokret Čarni Đerić, kompozitor Luka Papić). Uprkos nedvosmislenom trudu cele autorske ekipe, predvođene glumcima koji su posvećeno uobličili likove koji se bore za preživljavanje u ljudskom zverinjaku, predstava ne uspeva da bitnije dotakne gledaoca, zbog polazne nemoći dramskog teksta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19.12.2019. godine

Trnoviti putevi ljubavi

„Kod Šejtana ili jedna dobra žena“, Sanja Savić / Stevan Bodroža, UK VUK i „Režim ljubavi“, Tanja Šljivar / Bojan Đorđev, Atelje 212

Protagonistkinja drame „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ Sanje Savić, nedavno praizvedene na sceni UK VUK, je četrdesetpetogodišnja Božana, izbeglica iz Like. Ona je zarobljena u turobnom životu sa mužem Veljkom koji je verbalno i fizički zlostavlja. Privremen beg iz te čamotinje nalazi u aferi sa Ljubomirom, takođe zguranog u braku bez ljubavi, što nadoknađuje svakodnevnim dolascima u Veljkovu kafanu „Kod Šejtana“, gde se radnja dešava. U prošlosti, kada je ostala trudna, Božana je prestala da se bavi pevanjem, napuštajući svoje snove. U sadašnjem toku drame, ona odlučuje da ih ostvari, bezobzirno gazeći malograđanske standarde ponašanja. Savremena, brutalizovana verzija Ibzenove „Nore“, sa začinima čehovljevskih osećanja ispuštenosti života, drama Sanje Savić je drama o promenama i hrabrosti u njihovom ostvarivanju.

Foto UK VUK

Reditelj Stevan Bodroža je stilizovano realistički pristupio komadu, uspešno na sceni otelotvorujući snagu njegove osećajnosti. Emotivno najjače scene su rešene suptilno stilizovano. To je uspostavilo delimičnu brehtovsku distancu prema identifikaciji gledalaca, i istovremeno je ojačalo univerzalna, metaforička značenja. Na primer, u sceni Veljkovog maltretiranja Božane, nasilje se ne odvija fizički, već o njemu saznajemo verbalno, posredno. U tom ključu je rešen i tragičan rasplet, u suptilnom spletu reči, zvukova i okamenjeno bolnih izraza lica aktera. Upečatljivu atmosferu tupog ništavila grade i prizori nagomilanih praznih stolica, u spoju sa setnim tonovima narodne muzike koju povremeno čujemo na starinskom kasetofonu  (scenografija Milan Miladinović).

Igra glumaca je kvalitativno neujednačena, ali su u celini uspešno dočarane sudbine marginalnih likova, ljudskih olupina, žrtava svojih slabosti, kao i nemogućnosti da se odupru nazadnim duštvenim očekivanjima. Psihološki najverodostojnije igraju Jasmina Večanski, u ulozi pobunjene Božane, i Mihailo Laptošević, u ulozi Veljka, njenog agresivnog muža, frustriranog siledžije. Upečatljiv je i nastup Ivane Nedeljković, koja predstavlja Bobu, Božaninu sestru koja je ranije emigrirala u Kanadu. Ona na scenu unosi živahnu komičnost, razgaljujući osnovno osećanje promašenosti, teskobu života koji su iscureli, vremena koje je uzaludno potrošeno.

Pitanja ljubavi i muško-ženskih odnosa nalaze se u osnovi komične drame „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, koja je takođe nedavno doživela praizvedbu, na sceni Ateljea 212. Radnju gradi pet likova, čiji se odnosi tokom radnje menjaju, ukrštaju, prepliću, napuštajući tradicionalne, monogamne i heteroseksualne, koncepte ljubavi. Komad na razobličavajuće duhovit i ležerno inteligentan način tretira problem krize emotivno-seksualnih odnosa u savremenom društvu, koja stvara nove oblike partnerstava.

Foto Atelje 212

Reditelj Bojan Đorđev na sceni gradi stilizovan, elegantan, čvrsto utegnut, ceremonijalan svet. Radnja se dešava na i oko jednog velikog kreveta, centralnog mesta radnje. On stilizovano predstavlja i deo nagog ljudskog tela, seksualno amorfnog (scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković). Glumci precizno i energično predstavljaju puteve i stranputice likova, u potrazi za ljubavlju u našem svetu skršenih tradicionalnih vrednosti. Stilizacija gradi metaforički smisao, prostor vanvremenskog, univerzalnog, ritualnog. Publika okružuje scenu, glumci ponekada igraju među gledaocima, što takođe stvara utisak o ritualnosti.

Miloš Timotijević je sugestivan kao Miša, uspešni biznismen sumnjivog porekla kapitala. Na početku predstave je u monogamnoj vezi sa Hanom koja ga simbolički i komički efektno drži na konopcu. Hanu (Sofija Juričan) razara strah od samoće, dok Mišom upravlja potreba za slobodom, koju će probati da pronađe u poligamiji, kroz niz afera sa ženama, ali i sa muškarcem. Taj muškarac je nonšalantni Boba (Dejan Dedić), partner Branke (Aleksandra Janković). Branka nam uznemireno otkriva njen dug put razočaranja u Bobu, bolan proces komadanja iluzija o postojanju romantične ljubavi. Pojava Nje (Jelena Ilić) radikalno dovodi u pitanje smisao njihove potrage za ljubavlju i idealnim partnerom. Ona se hladno, kruto, gotovo bezizražajno, zalaže za celibat, uverena da ljubav donosi jad, patnju i poniženje. To su, naravno, zamaskirani odrazi njenih strahova od prepuštanja ljubavi, metastazirani u našem svetu podivljalih posledica osvojenih sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.5.2018.