Tag: Andrej Žoldak

Rituali izgubljenih duša

Premijera „Ivanova“ Andreja Žoldaka u Crnogorskom narodnom pozorištu

Podgorica- U Crnogorskom narodnom pozorištu za početak sezone je premijerno izveden „Ivanov“ u režiji izuzetnog ukrajinskog reditelja svetskog značaja, Andreja Žoldaka. Predstava je donela prepoznatljiv Žoldakov rukopis, uobličen na liniji avangardnog pozorišta dvadesetog veka, radova reditelja kao što su Grotovski, Kantor, Mejerholjd, u pogledu istraživačkog pristupa i gotovo religioznog odnosa prema teatru i glumcima. Žoldakov „Ivanov“ je osobena dekonstrukcija komada, teatralizovana, depatetizovana i opojno razmaštana verzija rane Čehovljeve drame. Ona u multimedijalnom, snolikom, vizuelno spektakularnom obliku traži neočigledna, podsvesna značenja radnje, esencijalna za razumevanje Čehova koji jedinstveno odražava dubine, odnosno provalije, ljudske duše. Čehovljevu „smešnu tragičnost“ života koja se prostire izvan značenja samih reči, Žoldak koristi kao zanosno inspirativnu priliku za traženje i pronalaženje scenski ubojitih načina uobličenja suštine ljudskog.

Njegov pozorišni jezik je fragmentaran, alinearan, češće ima logiku sna, nego logiku jave. Replike likova učestalo uranjaju u preglasnu muziku, puštajući da ih ona savlada, jer je muzika najsnažnijie sredstvo izražavanja metafizičkog, koje Žoldak postojano koristi. A muzički stilovi i pesme koje se upotrebljavaju drastično variraju, od operskih arija, preko partizanskih pesama i tradicionalne romske muzike, do sladunjavih MTV i folk hitova. Lajtmotiv je tinejdžerski pop hit od pre nekoliko godina, pesma „See You Again“ Majli Sajrus. Prateći njenu melodiju i reči, u prvom činu, Ivanov (Dejan Lilić), a nešto kasnije i Saša (Žana Gardašević Bulatović), kao da su hipnotisani, divlje plešu, čežnjivo čekajući jedno drugog. Kasnije, u trećem činu koji je scenski najmoćniji, emotivno najrazorniji, i Ana Petrovna (Sanja Vujisić), supruga Ivanova, skoro sasvim naga, van samokontrole, prepušta se Majlijinoj pesmi koja postaje začudna tačka njihovog okupljanja, na planu imaginacije. Izazovan je pri tome osobeni estetski transfer koji ova pesma doživljava, premeštanjem iz (banalnog) medijskog konteksta, i ugrađivanjem u Čehovljevo dramsko tkivo. Takođe na polju muzičkog izraza, karakteristični su spojevi nespojivog. Nakon simboličkog gubljenja razuma u toj pesmi, Ivanov prelazi na grlato pevanje „Po šumama i gorama“, a Mihail Mihajlovič (Aleksandar Radulović) razrogačenih očiju, skoro ludački, u četvrtom činu, pred svadbu Ivanova i Saše, koja se neće realizovati, peva folk stihove „Hej, mala, malena“.  Ova sumanuta stilska ukrštanja tumačimo kao vid odraza shizofrenosti našeg vremena, odnosno naše svesti, izmenjenje medijskom kulturom življenja. Ona istovremeno imaju nenametljiva komička značenja, zbog stalnih iznenađenja koja izazivaju. Takođe grade i izuzetnu dinamiku igre, ne puštajući gledaoca da upadne u monotoniju, što je naročito važno napomenuti, imajući u vidu da predstava traje pet sati.

Foto Crnogorsko narodno pozoriste

Žoldak ne prestaje da nas scenski izaziva, da žestoko udara iz svoje utrobe u našu utrobu, smenjujući u izrazu brutalnost i poeziju. Teskobni su, na primer, prizori surovosti između Ane Petrovne i Ivanova u prvom činu, koji se grade putem video-snimaka krupnih planova njihovog međusobnog nasilja. Prvo on surovo šutira nju, koja leži na zemlji, uz bolne, stilizovane zvuke udaraca, da bi se uloge nasilnika i žrtve posle toga zamenile. Na taj način se na početku intrigantno otelotvoruje ono što nije verbalno izraženo između supružnika, a neumitno postoji, što će se kasnije sve opipljivije razotkrivati. Upečatljive su i scene koje kasnije izražavaju bahatost i primitivizam u toj oronuloj sredini omlitavljenog duha, kroz stilizovane prizore maltretiranja životinja. Cviljenje i kreštanje zlostavljanih mačaka i pasa, koje čujemo putem zvučnika, zbog preteranosti dobija i komički smisao. Uznemirujuć je i takođe pomalo komičan zbog preteranosti, u tarantinovskom smislu, prizor Zinaidinog (Žaklina Oštir) rezanja tela njenog supruga Lebedeva (Stevan Radusinović) testerom, koje prate bolni zvuci testerisanja.

Glumci igraju zaista posvećeno i ubedljivo, prostiru svoje telo i dušu na sceni (pored pomenutih, nastupaju i Davor Dragojević-Šabeljski, Dragan Račić-Doktor, Branka Stanić-Babakina, Jovan Krivokapić-Gavrilo, Lazar Dragoević, Zoran Dragićević-gosti i Gojko Burzanović-Vođa ceremonije). Dejan Lilić, gostujući glumac iz Makedonije, neobičan je Ivanov. Lažov je i prevarant, često odbojan, u izrazu određen oštrim, karikaturalnim, napadnim tonovima koji otkrivaju njegovu udaljenost od njega samog, bežanje od sebe. A prepoznatljiva čehovljevska melanholija, očaj i izgubljenost ovog lika, povremeno se probijaju u monolozima koje glumac govori u mikrofon, koji tu postaje sredstvo povezivanja sa izgubljenim sopstvom, odlutalim pod teretima besparice, i emotivne praznine. U tim scenama on postaje dirljivo ljudsko biće sa kojim saosećamo. Saša Žane Gardašević Bulatović je iskrena i naivna, preplavljena romantičnom, nerazumnom ljubavlju prema Ivanovu, delujući povremeno kao potpuno nevina devojčica. Njena posebnost je u ovoj predstavi naglašena uvođenjem govorne mane, koja je čini još izolovanijom iz tog okruženja pijanih lezilebovića.

Žoldakov izuzetan „Ivanov“ traje pet sati i ima tri pauze, zbog čega ima odlike rituala koji traži naročitu gledalačku posvećenost, predstavljajući vid otpora prema našoj prekomernoj ubrzanosti života. Takvo deljenje vremena i prostora, gledalaca i glumaca, bar privremeno zaustavlja brzinu svakodnevnice koja vodi u površnost i odlaženje od sebe. Ovakvo pozorište vraća mogućnost dubljeg sagledavanja i razumevanja sebe i sveta, što bi trebalo da bude smisao života.

 Ana Tasić

Tekst je u nešto kraćoj verziji objavljen u Politici 31.10.2019. godine