Tag: Alfred Zari

Pozorište i zajedništvo

O ambijentalnom izvođenju „Kralja Ibija“ na tvrđavi Besac kod Virpazara

Bar, Virpazar, Dubrovnik – Na predstavu „Kralj Ibi“ u režiji Gorana Jevtića (nezavisna beogradska produkcija „Festivala 9“), publika festivala Barski ljetopis je išla organizovano, zajedno. Put je počeo ispred Doma kulture u Baru, gde smo se ukrcali na autobus koji je vozio do Virpazara. Odatle smo, preko  pruge, pa uz brdo, u mraku i podužoj koloni zajednički pešačili do tvrđave Besac gde je predstava igrana. Tokom puta je došlo do izraženije komunikacije između gledalaca, ćaskanja i povezivanja, u znatno većoj meri nego što je to slučaj u konvencionalnom, institucionalnom pozorištu. Odlazak na ovu ambijentalnu predstavu je bio poseban, gotovo ceremonijalnan čin naročitih društveno-kohezivnih vrednosti.

Sličan je slučaj bio sa odlaskom na predstavu „Mikelanđelo“, prvu dramsku premijeru festivala Dubrovačke letnje igre, nastalu prema Krležinoj drami, u režiji slovenačkog reditelja Sebastijana Horvata. Gledaoci su se okupili u staroj dubrovačkoj luci, odakle smo krenuli brodom na teatarsko odredište. Predstava je igrana na ostrvu Lokrum, na ruševinama benediktinskog samostana. Veći stepen zajedništva među publikom se razvio i ovom prilikom.

U savremenom društvu, pozorište uglavnom nema onu ulogu društvenog povezivanja koje je imalo u antičkom, srednjevekovnom ili elizabetanskom periodu. U tim vremenima je pozorište bilo važan vid socijalnog kontakta, okupljanja zajednice i obnove ritualne prakse (može se reći da su tu ulogu danas preuzeli sportski događaji, rok koncerti, rejvovi). Zato je ovakva vrsta neobičnog uspostavljanja zajedničkog iskustva posebna i važna. Pored toga što su ojačali komunikaciju između gledalaca, kolektivno putovanje do ovih predstava je stvorilo i osećanje ekskluzivnosti, zbog izolovanosti scenskog prostora, za čije se osvajanje treba potruditi. Probuđene utiske o zavereničkoj ekskluzivnosti osnažile su i scenske poetike samih predstava.

***

Žarijevu avangardnu grotesku, humor koji se izliva često iz vulgarnih, ogavnih stuacija, Goran Jevtić je gurnuo i preko krajnjih granica. U multimedijalnoj formi su žestoko razigrane scenske mogućnosti prizora koji prikazuju borbu za vlast i njeno neumoljivo održavanje. Igra glumaca je krajnje teatralna, preterana, u skladu sa Žarijevim dramskim stilom, ali i današnjom globalnom političkom situacijom, apsurdnom preko svake mere, da traži upravo tako prekomerno izobličene odraze. U tom pogledu je reprezentativan lik Majke Ibi, koja kao da je ispala iz treš filmova Džona Votersa. Glumica Mirjana Đurđević je igra prenapadno, teatralno napućeno, nakaradno vrcavo. Ona eksplozivno parodično predstavlja tu farsičnu dvojnicu Lejdi Magbet, gladnu vlasti. U njenom slučaju su kostimska rešenja Tijane Pavlov naročito upečatljiva, u njihovoj preteranoj izvrnutosti, funkcionalnom neukusu. Na primer, u jednoj sceni nosi plastične, sijajuće žute helanke i bluzu, zlatnu tašnu, dok joj pulsirajuće svetluca vagina.

Foto Barski ljetopis

Goran Jevtić kao Kralj Ibi takođe je bio delotvorno groteskan, u svojoj pomahnitalosti od vlasti. Sa upadljivo umetnutom stomačinom, on znalački propoveda da mu treba bolestan i glup narod, koji se neće buniti. Jevtićevi studenti druge godine glume Akademije umetnosti, Saša Nićiforović, Nemanja Rafailović, Sava Stojanović, Dimitrije Stajić i Marko Milošević, igraju narod, ali i Ibijevu političku ekipu, takođe preterano, u skladu sa ukupno doslednom stilskom preteranošću.

U prostoru tvrđave Besac postavljene su razne metalne skulpture Viktora Kiša i Ivana Garčevića, domišljato sazdane, izobličene i apstraktne, pomalo zarđale. Na primer, u sredini se nalazi ogroman kazan, odakle Ibijeva svita jede čuveni Žarijev „govnjivi karfiol“. Kazan služi i kao kaznena rupa u koju Ibi gura nesposlušne podanike i savetnike. Zanimljiva je i upotreba  jednog povećeg rama, okvira TV ekrana kroz koji se Ibi obraća narodu, ovde doslovno „stoci“, duhovito ističući (manipulativne) moći medija u osvajanju i zadržavanju vlasti.

Foto Barski ljetopis

Scena je napadnuta sa više strana, agresivnim strob svetlom, intenzivnom elektronskom muzikom, šarenim lopticama, što sve u celini scenski efektno odražava cirkuse vlasti, odnosno politiku kao cirkusku arenu (scenski pokret Sonja Vukićević). Video projekcije imaju više značenja. Za početak, one postavljaju Žarijevu radnju u kontekst savremene politike. Pratimo vešto, hipnotički izmontirane prizore svetskih političkih lidera, Trampa, Putina, Merkelove, paralelno sa Ibijevim grotesknim vratolomijama zadržavanja vlasti, čime se uspostavlja jasna veza sa našim vremenom. Drugim rečima, mehanizmi vlasti se u osnovi ne menjaju, menjaju se samo okolnosti njihovog sprovođenja. Upečatljiva je i scena u kojoj se operska pevačica pojavljuje na video bimu, što se tumači kao „napad umetnosti na kralja“. Ibi i taj „napad“ vešto preživljava, pokazuje se da ga ni umetnici ne mogu ugroziti. Video projekcije prikazuju i crno-bele sekvence filma koji je za ovu predstavu režirao Džonatan Ingliš. Prate ih audio zapisi Šekspirovih reči, između ostalog iz „Hamleta“, misao da je svet ispao iz zgloba. Na taj način je diskretno istaknuto da je „Hamlet“ bio Žarijevo polazište u stvaranju „Kralja Ibija“, grotesknog čitanja Šekspirove tragedije. Istovremeno nas je podsetilo na Marksovu misao da se istorija ponavlja,  prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 4.8.2018. godine