Obezglavljivanje slobodom

  1. Bitef: “Sneg”, Talijateatar Hamburg i “Istrebljenje”, Koncertteatar Bern, reditelj Ersan Mondtag

Nastala prema istoimenom delu Orhana Pamuka, nemačka predstava “Sneg” reditelja Ersana Mondtaga je donela snoliko tumačenje motiva iz romana ovog turskog Nobelovca. Radnja predstave prati povratak pesnika, protagoniste Kaa u Tursku, nakon dvanaest godina egzila u Nemačkoj. To su okviri ispitivanja društveno-politički vrućih pitanja, odnosa politike, religije i slobode, kao i funkcija umetnosti, njenog korišćenja u političke svrhe.

Sedam glumaca nastupa kolektivno, horski, kao jedno telo. Svi su isto, stilizovano, androgino obučeni, bez obzira na pol. Imaju dugačke haljine koje asociraju na muslimansku odeću, ali je istovremeno rastaču, zbog umetnutog gornjeg dela od tila. Svi nose perike, dugačke plave kose, pa podsećaju na nekakve šamane u sprovođenju rituala (inicijacije). I u ovoj, kao i u većini predstava 51. Bitefa, ima elemenata rituala, naročito na početku, kada su izvođači okupljeni u ceremonijalnom krugu. Prisustvo ritualnog i spiritualnog sugeriše i scenski prostor koji podseća na unutrašnjost svetilišta, džamije.

Foto Bitef/Press/Armin Smailovic

Uzimajući u obzir vizualnost predstave, sa sigurnošću se može reći da je ona spolja zavodljiva. Takođe, igru na početku definiše upečatljivo čarobna atmosfera. No, kako ona odmiče, u nju se upetljavaju raznorazni detalji koji polako stvaraju stilsku i značenjsku zbrku. Od lakrdijskih komentara, odraza savremenog medijskog društva, do prenaglašene teatralnosti u sceni pozorišta u pozorištu, kada se izvodi ironična politička predstava “Domovina ili turban”. Nekoherentnost rediteljskih ideja sve više uzima maha, toliko da se do kraja predstave smisao skoro potpuno gubi. Na početku intrigantne filozofsko-političke rasprave se rasplinjavaju u formi koja postaje samodovoljna, da bi ostao konačan utisak o pretencioznosti bez korena, bez pokrića. Reditelj nije do kraja sproveo ideje, zakucao je na više vrata, ali se nijedna nisu otvorila.

Druga Mondtagova predstava prikazana na ovom Bitefu, švajcarska produkcija “Istrebljenje”, bolja je od prethodne, rediteljski je zaokružena, stilski i značenjski dosledna. Polazni dramski tekst mlade berlinske spisateljice Olge Bah nas je podsetio na “Magično popodne” Volfganga Bauera. U oba komada radnju nosi četiri lika, dva para koji provode vreme u drogiranju i filozofiranju, pokušajima da prevaziđu osećanje egzistencijalnog besmisla. Za Bahin dramski tekst se ne može reći da je posebno vredan, zato što obiluje opštim mestima, ali je u Mondtagovim rukama postao sasvim upotrebljiv materijal. Predstava snažno odražava duh vremena, raskopavajući teme beznađa, (ne)mogućnosti promene, seksualnosti, samoće, opšteg društvenog haosa.

Dizajn je preupadljiv, prešaren, u skladu sa opštim treš pristupom (kostim i scenografija Mondtag). Scena predstavlja divljinu, možda Edenski vrt, okruženje žbunja, drveća, potočiča. Naseljavaju ga nekakvi veprovi, ali i skulpture koje tu očigledno ne pripadaju. Ovakav prostor shvatamo kao psihodelični odraz promenjene svesti likova, imajući u vidu da su oni na raznim drogama.  Okruženje je odgovarajuće obmotano zvučnom zavesom koju prave ptice, insekti i drugi pripadnici životinjskog carstva. Kostimi su adekvatno uklopljeni u takvu sredinu, akteri su obučeni u trikoe koji stilizovano, koloritno oslikavaju nago ljudsko telo, što asocira na edensku nagost. Glumci plastično predstavljaju bezglave ljudske figure, humanoide više nego ljude, androide koji su izgubili mogućnost stvarne međusobne bliskosti.  Njihovo otuđenje je posebno izražajno prikazano u sceni simultanih, homo i hetero, seksualnih odnosa dva para. Oni se ukazuju kao mehanički, beznačajni, jer akteri za to vreme odsutno filozofiraju o društvenim temama.

Foto Bitef/Press/Birgit Hupfeld

Za razliku od predstave “Sneg”, gde atmosfera postepeno pada, ovde raste. Kulminaciju donosi sjajno fantazmagorična scena koja se odvija pod dramatičnim lajt-šouom i zaglušujućom, omamljujućom, jednoličnom elektronskom muzikom sa futurističkim prizvukom. Izvođači tu plešu do besvesti, uz hipnotički ponavljane reči o potrebi za društvenom slobodom, promenama, krivici. Do ove scene se radnja pomalo vukla, zbog odsustva dinamičnijeg toka radnje, ali je tu predstava prodisala. Probuđen je jak doživljaj gledalaca, katarzično osećanje izgubljenosti današnjeg evropskog čoveka, konzumenta sloboda koje ga obezglavljuju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.10.2017.

Advertisements

U potrazi za istinom

  1. Bitef: „(Sa)slušanje“, tekst i režija Amir Reza Kuhestani, Pozorišna trupa Mehr, Iran

Radnja predstave „(Sa)slušanje“, prema tekstu i u režiji iranskog autora Amira Reze Kuhestanija, prati istragu povodom prijavljenog boravka muške osobe u ženskom internatu u Iranu. Istragu vodi starija studentkinja koja ispituje mlađe koleginice, demonstrirajući svoju moć. U tom procesu se menjaju perspektive posmatranja, istine se ukazuju kao laži i obrnuto, ispitivane devojke se sve više upetljavaju, gubeći se u mreži činjenica i njihovih tumačenja. Neće se više znati šta je istina, pri čemu će kasnije ostati strašna krivica i očajnička potreba za oprostom zbog posledica ovih događaja.

Predstavu izvode četiri glumice, Mona Ahmadi, Ainaz Azarhoush, Elham Korde i Mahin Sadri. Brutalno odlučna ispitivačica sedi među publikom, postavlja pitanja iz naših redova, svedokinjama koje se smenjuju. Scena je potpuno prazna, u skladu sa (pseudo)dokumentarističkim oblikom predstave. U to se uklapa i kostim, akterke su svakodnevno obučene, umotane u marame prema muslimanskim običajima. U pozadini se nalazi video bim koji se u drugom delu predstave ključno upotrebljava. Video snimci, u kombinaciji sa direktnim video prenosom, koriste se u funkciji glavne teme predstave, (nemoguće) potrage za istinom. Oni su scenski uvek delotvorna sredstva zato što jasno pokazuju mogućnosti (medijske) manipulacije istinom, kroz njene iskrivljene odraze.

Foto Bitef/Press

Glumice su na scenu donele nespornu toplinu, iza koje stoji vidljiva posvećenost i trud. U igri povremeno ima i poetičnosti koju grade video snimci, stilski obogaćujući osnovni dokumentaristički realizam. No, ukupno gledano, predstava „(Sa)slušanje“ je nažalost nerazvijena, nerazgranata, nije mnogo više od jedne skice koja u multimedijalnoj formi problematizuje istinu.

Zbog temeljne upotrebe video snimaka i video prenosa, nameće nam se poređenje sa Gebelsovom predstavom „Muzej fraza“, odigranom na Bitefu 2005. godine. Gebelsov  izvođač je, kao i ovde, uz pratnju kamere izlazio iz pozorišne sale, što je publika takođe direktno pratila na video bimu. No, tamo je ovaj postupak bio samo jedan od sastojaka u višeslojnoj, estetski superiornoj celini, dok je on ovde njena osnova, glavni razlog postojanja. „(Sa)slušanje“ je tako neka vrsta simpatičnog embriona, predstava u začetku.

Specifičnost ove produkcije nije, dakle, njena umetnička vrednost, ali jeste njena politička pozadina. Društvo u kojem je nastala određeno je strogim patrijarhatom i suzbijanjem sloboda izražavanja. Tom činjenicom objašnjavamo Kuhestanijev uspeh u Evropi, prisustvo ove predstave na prestižnim festivalima poput avinjonskog, ili njeno gostovanje na sceni berlinskog Šaubinea. Prikazivanjem i afirmisanjem rada autora koji dolazi iz države drastično ograničenih sloboda, Evropa nametljivo pokazuje svoju otvorenost, demokratičnost. Po našem mišljenju joj je zato zgodan rad ovog reditelja, da lucidno istakne svoju superiornost u pogledu postojanja društvenih sloboda. Koliko su te slobode stvarne, tema je za neku drugu priliku.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 1.10.2017.

Neispitana mitska građa

51.Bitef: “Biblija, prvi pokušaj“, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana i „Carstvo nebesko“, koprodukcija Narodno pozorište u Beogradu i Bitef teatar, koncept i režija Jernej Lorenci

 

Ljubljanska predstava Biblija, prvi pokušaj“, prema konceptu i u režiji Jerneja Lorencija, ostvarena je kroz prepoznatljivo suptilni poetski rukopis ovog autora, mada nije među njegovim najboljim ostvarenjima. Prvi deo trosatne predstave nije dovoljno scenski razmaštan i uzbudljiv, zbog čega dolazi do padova u dinamici igre glumaca, odnosno u snazi doživljaja gledalaca. No, može se možda reći da je monotonija prvog dela predstave pripremni teren za izliv poezije i mašte u njenom drugom delu. Ona gradacijski dovodi do vrlo uzbudljivog finala, eksplozije minimalistički dizajniranih odblesaka misli o ljudskom postojanju.

Foto Bitef/Press

Lorenci na scenu postavlja nekoliko knjiga iz Starog Zaveta, od „Pesme nad pesmama“, preko „Knjige o Jovu“ i „Psalma“, do „Knjige Propovednikove“ (dramaturgija Matic Starina). Devet sjajnih glumaca, Janez Škof, Marko Mandić, Nina Ivanišin, Nataša Barbara Gračner, Gregor Zorc, Jernej Šugman, Pia Zemljič, Aljaž Jovanović i Tina Vrbnjak, postepeno porađaju dramu iz naracije. To lagano probijanje filozofske dramatike na scenu izaziva snažan poetski efekat. Teme ljubavi, neostvarene čežnje, patnje, vere, iskušenja, taštine, prodorno se nameću kroz vizualno i auditivno uzbudljive, elegantno svedene scenske kompozicije. Lorencijeva pozornica je funkcionalno asketski dizajnirana, definiše je ceremonijalna atmosfera u kojoj se tanano prepliću nežnost i surovost (scenografija Branko Hojnik, kostimografija Belinda Radulović).

Predstava počinje i završava se moćnim rečima iz trećeg poglavlja Knjige Propovednikove, mislima o cikličnosti ljudskog delanja i postojanja: „Što je bilo to je sada, i što će biti to je već bilo“. Kao u Fabrovoj predstavi, i ovde je važna tema  cikličnosti života, ali i scenske igre, kroz ritual, ceremoniju.

Ceremonijalnost određuje i ton druge Lorencijeve predstave na ovom Bitefu, premijerno izvedenog „Carstva nebeskog“. Ona je nažalost ostavila znatno slabiji utisak od ljubljanske produkcije. Prvo, u pogledu estetike scenskog jezika je daleko suvlja, ravnija, nedovoljno razigrana.

Nastala prema srpskoj epskoj poeziji koja tematizuje Kosovski boj, predstava je izgrađena na fragmentima sudbina Majke Jugovića, Kosovke Devojke, Miloša Obilića, Cara Lazara, Carice Milice, Vuka Brankovića. Olga Odanović, Nataša Ninković, Nada Šargin, Hana Selimović, Branko Jerinić, Nikola Vujović, Bojan Žirović, Milutin Milošević i Slaven Došlo, hrabro i nedvosmisleno posvećeno su doneli tumačenje našeg epskog nasleđa. U skladu sa osnovnom ceremonijalnošću nastupa, elegantno i svečano su obučeni (kostimografija Belinda Radulović). U prvom delu ove troiposatne predstave skoro sve vreme sede u nizu, dok su u drugom segmentu, sa suštinski nepotrebnim preseljenjem sa scene Narodnog pozorišta na scenu Bitef teatra, takođe statično grupisani u centru, okruženi gledaocima (scenografija Branko Hojnik). Povremeno neko ustane da otpeva ili odsvira nešto, bljesne poneki upečatljivi prizor, na primer scena horskog pevanja „Bože pomiluj“. Ali, u celini je premalo scenske živosti i dovitljivosti, estetika igre je bleda, nemoćna u održavanju pažnje gledalaca.

Foto Bitef/Press

Drugo, u značenjskom pogledu, predstava je takođe vrlo oskudna. U njenom prvom delu, nakon stihova iz „Smrti majke Jugovića“ koje sugestivno interpretira Odanovićeva, nižu se lične priče glumaca o njihovim prvim susretima sa našom epskom tradicijom. Niz započinje Jerinić, otkrivajući usmeno, generacijsko prenošenje epske baštine, kroz anegdote o njegovoj baki koja je napamet znala epsku poeziju. Nastavljaju ga Ninkovićeva, Došlo, Selimovićeva, Vujović, koji takođe prenose svoje lične doživljaje srpske epske poezije. Ovaj postupak načinje temu individualizovanog bavljenja mitom i herojstvom, postavlja ih u kontekst ličnih sećanja. No, smatramo da on u predstavi nije otišao dovoljno daleko. Mitologija ratnog stradanja, žrtvovanja radi otadžbine, vere i tradicije, o kojima ova predstava u najvećoj meri govori, nije postavljena u dovoljno široki značenjski kontekst. Očekivali smo njihovu dublju problematizaciju, temeljnije preispitivanje tradicije, izazovniji, višeznačniji odnos prema njoj. Korenitijeg sagledavanja problema herojstva i stradanja ovde nema, značajnija dekonstrukcija mita se nije dogodila, zbog čega je predstava nažalost ne samo estetski, već i idejno tanka.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.9.2017.

Publika i glumci u ritualu izdržljivosti

  1. Bitef: „Olimp“, koncept, režija i scenografija Jan Fabr, produkcija Trublejn/Jan Fabr, Antverpen, Belgija
Foto Bitef/Press

Dvadesetčetvoročasovna predstava „Olimp“ Jana Fabra ima četrnaest delova koje izvodi tridesetak psihofizički sjajno posvećenih i izdržljivih glumaca. Oni su nam doneli značenjski i stilski savremena tumačenja mitova o Edipu, Medeji, Antigoni, Ajantu, Orestu, Odiseju, Dionisu i drugima, istresajući na scenu teme politike, borbe za vlast, žrtava rata, muško-ženskih odnosa, umetnosti, hedonizma. Pored grčkih mitova, na Fabrovoj sceni se smenjuju i jezici kojima akteri govore (engleski, francuski, nemački), ali i žanrovi i stilovi igre, od dramskog, plesnog i fizičkog teatra, do operskog i lakrdijskog izraza, uz prisutne sastojke ironijskog kiča, horora, parodije.

Fabrov jezik oživljava avangardno nasleđe, eklektični je eho Artoovog teatra surovosti i magijske, ritualne prakse. Na sceni je vrlo upadljiva telesnost, nameću nam se žive skulpture nagih tela glumaca, ali i odurni komadi odranih životinja, koji grade ritualni prostor. Maratonsko trajanje predstave takođe je u vezi sa tim značenjem. Rituali podrazumevanju transcedenciju, promenu svesti, što je proces koji traži predanost kroz vreme. Dug je put otkrivanja arhetipskog u nama, povratka nama samima, izgubljenima u haotičnosti savremenog sveta. Naša svakodnevnica je postala fragmentarna, šizoidna. Ova vrsta „pozorišta koje se ne žuri“, kako je Leman napisao za Fabrov rad, predstavlja zato područje otpora protiv društvene fragmentacije, isečenosti vremena, raskomadanosti života.

Ubrzo nakon početka predstave, između izvođača i bitefovske publike je uspostavljeno zajedništvo, očigledno vidljivo u sceni besomučnog ponavljanja preskakanja konopca i simultanog horskog pevanja. Gledaoci su uhvatili ritam sa izvođačima i počeli sa njima da pevaju mantru o izdržljivosti. Aktivno učešće beogradske publike uspostavilo je zaista funkcionalan ritualan prostor, jasno otkrivajući potrebe gledalaca za kolektivno katarzičnim doživljajem. Tumačeći ritualnost grčke tragedije koja se razvila iz pesme Dionisu, Niče je istakao da se pevajući i igrajući čovek ispoljava kao član jedne više zajednice, da se oseća kao bog. Nedvosmislena posebnost osećanja društvenog zajedništva koje se izrodilo tokom Fabrove predstave u Beogradu, čini je zaista nesvakidašnjom. To zajedništvo povlači i politička značenja. Nakon uspostavljanja zajedničkog prostora kroz horsko pevanje gledalaca i izvođača, jedan od izvođača nam se direktno obratio rečima da je ovo naše vreme, i da je ravnodušnost zločin. Upućivanje na mogućnost društvene promene je suština političkog pozorišta.

Osim naglašene telesnosti, surovosti i trajanja, za Fabrovu estetiku je karakterističan i obrazac ponavljanja. Pored prizora preskakanja konopca, navešćemo i višestruko značajnu scenu koju vodi tebanski kralj Pentej u četvrtom delu predstave, „Dionisovim Bahantkinjama“. Želeći da zaustavi opštu neobuzdanost koju je Dionis raspalio, Pentej ponavlja reči o neophodnosti kraja ludila. U tome se odlučno poziva na zaštitu demokratije, građana i slobode, dok se u beskrajnom ponavljanju parola ukazuje njihova ofucanost, ispraznost. To ponavljanje takođe metaforički ističe istorijski kontinuitet političkih obmana, sankcija, progona umetnika, vlasti upetljane u mrežu laži. Pentejevo sumanuto ponavljanje razumemo i kao potiskivanje straha od gubitka vlasti. Na kraju, ali nikako najmanje važno, Fabrov obrazac ponavljanja je u funkciji održavanja ritualnog prostora. Ponavljanje je srž mehanizma života, kružnih ciklusa koji obnavljaju život. Takvo ponavljanje ima i hipnotičku, omamljujuću moć, otvara provalu iracionalnog.

Kroz slavljenje Dionisa i usplamtelog zanosa njegovih sledbenika, Fabrova izvanredna predstava „Olimp“ slavi život. Ona istovremeno oživljava duh antičkog pozorišta, Dionizijskih svečanosti koje su onda bile važan društveni ritual. U vezi sa tim, treba pomenuti činjenicu celokupnog televizijskog prenosa ove predstave, na Trećem programu RTS-a. Pored toga što je ovaj izvrstan medijski događaj značajan za afirmaciju umetnosti u našem društvu, on je u punom dionizijskom duhu populizma i popularizcije dramske igre. Mediji su danas neka vrsta pandana antičkoj agori, forumu, dok je direktan televizijski prenos Fabrovih Dionizija naša varijanta društvene sveprisutnosti Dionizijskih igara u antičkoj Grčkoj. Kao i Fabrov teatar, one su bile sastavni deo društva, prostor utopije, područje slobode u vremenu neslobode.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 26.9.2017.

Istraživački duh ne posustaje

Podgorica– Tokom deset dana trajanja dvadesetog izdanja FIAT-a, pozorišnog festivala koji se na eks-jugoslovenskom prostoru smatrao Bitefovim mlađim bratom, od 8. do 17. septembra je izvedeno dvadesetak predstava iz devet zemalja. Program je bio formalno i tematski šarolik, eksperimentalnost predstava se prostirala u više pravaca.

Petar Pejaković i Dušan Murić su autori dokumentarne predstave „Kapital – Deca“ (Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje). Ona je rezultat istraživačkih dramskih radionica koje su trajale godinu i po dana, sa dvadesetoro dece sa Cetinja, uzrasta od deset do petnaest godina. Iz njih je nastao scenski tekst koji se bavi temama vlasništva, kapitalizma, klasne podeljenosti, ali i društvene korupcije, emigracije. Na goloj pozornici se nižu fragmentarni prizori koji donose dečje interpretacije života na Cetinju, obavijene nesputanim šarmom.

Posebno su upečatljivi delovi u kojima deca blago teatralno igraju svoje roditelje, nalik Vedekindovom „Buđenju proleća“. Jak doživljaj ovih scena je rezultat raskorka između nevinosti dece i sumornosti situacija koje oni predstavljaju, odraza poražavajuće disfunkcionalnosti društva. One takođe otkrivaju tužno preuranjenu zrelost dece. Sa druge strane, neodoljivo je dopadljiva scena u kojoj mladi akteri pokazuju svoje umetničke talente, jedan od pravih društvenih kapitala koje predstava istražuje. Tu izvođači zalaze u auditorijum, pokazuju nam svoje crteže, dok za to vreme jedna devojčica osvajajuće peva „Rolling In The Deep“ od Adel. Zanimljivo je još pomenuti da su radionički, dokumentaristički i tragikomični pristup, kao i teme ove predstave veoma bliske nešto starijoj produkciji Zetskog doma, sjajnoj „Dokle pogled seže“ Arpada Šilinga, takođe prikazanoj na ovogodišnjem FIAT-u (o njoj smo ranije pisali u „Politici“). Nameće se zaključak da generacija dece ima srodan pogled na svet sa odraslima, što je u vezi sa tezom o njihovom preranom sazrevanju.

Predstava „Plaža Lampeduze“ hrvatske kompanije „Hotel Bulić“ nastala je prema tekstu italijanske spisateljice Line Prose, ispovesti Afrikanke Šaube o brodolomu izbeglica na putu do Lampeduze. Polazeći od tragičnih okolnosti, Prosa u vrtoglavo snažnoj poetskoj ispovesti problematizuje sudbinu ilegalnih migranata, kao i licemerne politike zapadnih društava, konzumerizam i kapitalizam, poziciju žene u društvu muških principa.

Scenska estetika rediteljke Senke Bulić je artoovski mračna, ritualna, opipljivo senzualna, telesna. Scena amfiteatra kod knjižare „Karver“, gde je predstava odigrana, prekrivena je peskom, i povremeno zalivana pljuskovima vode koji ga pretvaraju u gnjecavo blato. U pozadini se nalazi eksponat preparirane, mrtve ribe u staklenoj vitrini, na koju protagonistkinja referira. On podseća na provokativni rad Demijana Hersta, i odgovarajuće se uklapa u gusto tamnu, uznemirujuću atmosferu.

Igra glumice Nine Violić je fizički i emotivno razorno izražajna, između dramske igre i performansa, zbog predanog i postojanog ogoljavanja. Njena Afrikanka Šauba je na početku obučena u zlatnu haljinicu, koju shvatamo ironično, kao znak odsutnog glamura koji ne svetluca na nebu tragedije. U jednoj od najuzbudljivijih scena predstave se snažno produbljuje taj ironičan smisao. Uz lepršavo nežne mehure od sapunice i pratnju elektronske plesne muzike, glumica moduliranim glasom govori o strahu zbog blizine smrti, kao i užasnoj politici nemara zapadnog sveta. Paralelno sa tamnom poezijom reči se uspostavlja i mračna, uznemirujuća poezija telesnih pokreta, epileptičnih grčeva. Kontekst konzumerizma i zabave koji stvara klupska atmosfera pojačava apokaliptična značenja, kroz kontrast. Gradi se značenje spektakla patnje, bolno karakteristično za nemilosrdni kapitalizam.

Foto Hotel Bulic

Iako je na sceni jedna glumica, spoj njene ekspresivne fizičke igre i sjajno izražajnih vizualnih i muzičkih elemenata, stvorio je totalno pozorište koje se lepi za sva čula (scenograf i kompozitor Tomislav Ćurković, kostimograf Oliver Jularić). Scenska radnja je začinjena finim aromama koje je efektno upotpunjuju, na primer, diskretno košmarnim zvucima disanja, pojačanim mikrofonom i preliveni dimom koji lebdi nad blatnjavim tlom. Režiju karakterišu i eksperimenti sa glasom akterke, koji se mehanički pojačava, transformiše, gubi. Taj postupak shvatamo i metaforički. Migrantima su oduzeta prava glasa, njihov govor više nije njihov, on postaje nepoznat, čudovišni, životinjski zvuk.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 24.09.2017.

Fizička i metafizička prekoračenja

Francuski novi cirkus na FIAT-u

Podgorica- Program ovogodišnjeg FIAT-a, koji traje od 8. do 17. septembra, razgranat je i bogat, na planu forme, kao i sadržaja predstava. Podeljen je u nekoliko tematskih blokova – takmičarski deo, program slovenačkog savremenog plesa, francuskog uličnog teatra, kao i selekciju koprodukcija i pojačanja. Ovogodišnja novina je programska mobilnost, francuske predstave su prikazane u Podgorici, na Cetinju i u Kotoru.

Selekciju francuskog uličnog teatra su činile tri žanrovski različite predstave koje se mogu podvesti u grupu novog cirkusa, hibridnu formu koja objedinjuje akrobatiku, plesni i dramski teatar, performans, lutkarsko pozorište (selekcija Florijan Baber). Ona je već godinama u fokusu pažnje na polju savremenih izvođačkih umetnosti, pri čemu je u Francuskoj nedvosmisleno najrazvijenija. Prva prikazana produkcija je akrobatski spektakl „Skakači na štulama“ izvođača iz Bordoa, Kristofera Kurnaua i Tomasa Romea. Oni su na pneumatskim štulama doneli spoj plesa, teatra i akrobacija, tipičan za novi cirkus, u pogledu širenja granica telesnih mogućnosti performera. Ono obično podrazumeva i metafizičko značenje prekoračenja ljudskih granica, osvajanje novih prostora, sloboda.

Grupa “Fluo” iz Nanta izvela je naročito zanimljivu predstavu “Fosil”, koja je zbog loših vremenskih uslova izvedena u sali biblioteke Radosav Ljumović, umesto da bude igrana na platou ispred nje. To se pokazalo kao efektniji izbor, zbog jačeg, zgusnutijeg doživljaja, koji na otvorenom gradskom prostoru ne bi u toj meri bio moguć. Predstava je intimna i napeta, izvođači Benoa Kanteto i Selin Šale igraju delikatno, bezlično i kruto, delujući kao da su kiborzi. Takav utisak stvara i audio pratnja, metalni, kakofonični zvuci i glas koji je hladan, mehanički, kao neki eho Orvelovog Velikog brata. Tekstovi koji se u predstavi upotrebljavaju nastali su tehnikom “isecanja” koju je koristio Vilijam Berous, oblik rekomponovanja različitih tekstova. Novi tekstovi, nastali od fragmenata Šekspira, Kamija, Bodlera, Beketa, Keruaka i drugih pisaca, emituju se preko audio zapisa, ili ih Šale čita preko mikrofona, pojačavajući njihov mehanički, futuristički efekat. Kantetove pokrete vodi ritam i poezija izgovorenih reči, dok on nastupa u partnerstvu sa knjigama, naređanih po celoj sceni. Pomeranje i premeštanje knjiga i akrobacije sa njima razumemo kao fizički odraz tehnike “isecanja”.

Foto FIAT (Duško Miljanić)

U par navrata Kantetove akrobacije postaju rizične, na primer, kada sedi na stolici postavljenoj na kulama knjiga, praćen poetskim tekstovima. Tu se prepoznaje intrigantnost novog cirkusa, izgrađenog na tradicionalnom cirkusu, koji zatim problematizuje, idejno usložnjava. U tom smislu je tipično razrešenje scene visokog rizika, kada Kanteto dramatično pada sa stolice rušeći knjige. Akrobate u novom cirkusu ponekada namerno ne uspevaju da ispune postavljene zadatke. Dok je u tradicionalnom cirkusu nesupeh tabu, ovde je prisutan kao vid subverzije. Takođe je metaforički znak života kao beskrajnog niza suočavanja sa izazovima, rizicima, neuspesima. Uprkos posrtanjima i padovima, akrobate ne posustaju, dižu se iz prašine i nastavljaju dalje.

Treća francuska produkcija predstavljena na FIAT-u su bile “Bračne svađe” kompanije “Frišti koncept” iz Pariza, koreografa Brendana le Deliua. Zbog poboljšanja vremenskih prilika u Podgorici, “Bračne svađe” su bile jedine iz francuskog programa uličnog pozorišta zaista izvedene na otvorenom prostoru, ispred Dvorca Petrovića na Kruševcu. Ova plesno-pantomimska predstava žovijalnog duha donela je eho teatralnog, delarteovsko-čaplinovskog stila igre, vođenog rascvetalom francuskom muzikom i odgovarajućom koreografijom izvođačkog para. Oni šarmantno prikazuju različite faze muško-ženskih odnosa, od naelektrisanih svađa do magnetske ljubavi, u okvirirma polazne situacije čišćenja fleke.

Tokom trajanja predstave, broj gledalaca je rastao, slučajni prolaznici su postajali deo izvođenja, proširujući pozorišne granice. Ova situacija je posebno značajna u kontekstu društvene funkcije FIAT-a, ideje animiranja grada. U vezi sa time, plesači su nas uvlačili u igru, flertovali su sa nama, molili nas da im popravimo odeću itd. Tako su konkretno i simbolički izbrisali granice između nas i njih, gledalaca i izvođača, života i umetnosti. “Frišti koncept” su oživeli srednjovekovnu tradiciju teatra kao rituala, zajedničkog iskustva, tačke društvene kohezije, animacije i participacije, poklapajući se istovremeno sa misijom “fiatizacije” društva.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 15.9.2017.

 

“Pusi Rajot” nastupili na FIAT-u u Podgorici

Pank (ni)je mrtav

Podgorica- Na FIAT-u, Festivalu internacionalnog alternativnog teatra koji se ove godine održava od 8. do 17. septembra, u subotu je na sceni KIC-a “Budo Tomović” nastupila kontroverzna moskovska pank performans grupa “Pusi Rajot” (Pussy Riot). Da podsetimo, pre pet godina su izveli subverzivni performans “Pank molitva” u jednoj moskovskoj crkvi. Nakon toga su članice uhapšene, pa osuđene na dve godine zatvora zbog “huliganizma motivisanim verskom mržnjom”. Polazni motiv performansa je bio oštar kritički stav prema podršci pravoslavne crkve Putinovoj kampanji. Tom prilikom su iskazale bunt protiv uticaja koji crkva ima na javno mnjenje, kao i protiv uvezanosti moći religije i politike. Šire posmatrano, “Pusi Rajot” su snažno kritički usmerene prema Putinovoj vlasti, bore se protiv društvenog konformizma, a za LGBT prava, feminizam, slobodu govora i mišljenja. Njihovo hapšenje je izazvalo ogromnu medijsku pažnju, reakcije uticajnih ljudi iz sveta politike i šou biznisa, kao i proteste humanitarnih organizacija.

Predstavu “Dani pobune”, prikazanu u Podgorici, režirao je Juri Muravicki, dobitnik “Zlatne maske”, prestižne pozorišne nagrade u Rusiji. Ovaj spoj teatra, performansa, video arta i rok koncerta oživljava i analizira provokativni moskovski performans, njegove uzroke i posledice. Scenski tekst je nastao prema istoimenom autobiografskom romanu Marije Aljohine-Maše, jedne od članica “Pusi Rajot” i glavne akterke predstave. Kroz fragmentarnu strukturu se nižu prizori iz nedavne istorije aktivnosti ove grupe, protesti zbog Putinove “diktature”, kao i posledična skrivanja, hapšenja i boravak u zatvoru. Mašine ispovesti o dramatičnim događajima na sceni se plasiraju vrlo energično, žestoko, uz pratnju dokumentarnih video snimaka sa moskovskih ulica i iz zatvora, i sugestivne pank-rok muzike. Pored Maše, na sceni su muzičari i izvođači Kiril Mašeka, Anastasija Ašitkova i Maksim Ionov, koji u celini upečaljivo grade eksplozivan performans. Ono što ovu dokumentarnu pank ispovest čini autentičnom jeste izraz neposrednog iskustva. Na pozornici imamo specifičan slučaj verbatim performansa koji izvodi njegov subjekat i objekat, izvođač i lik su jedno.

Foto FIAT (Duško Miljanić)

Problematika političkog otpora i slobode postavlja se u širi značenjski kontekst, citatima Debora, Bukovskog, Kastra. Paralelno se na sceni izražavaju i lični uvidi o ovim temama, vredni jer su rezultat Mašinih proživljenih zapisa iz podzemlja. Na primer, upečatljiva je misao da sloboda ne postoji ako se za nju ne borimo svakog dana, komentar na njeno otpuštanje iz zatvora i objavu da je “slobodna”.

Uprkos nespornoj scensko-muzičkoj snazi koju predstava “Dani pobune” nosi, ne možemo se oteti utisku o upadljivom komercijalnom aspektu njenog značenja, odnosno šire, o komercijalnoj eksploataciji društvene pobune. Nakon Podgorice, ekipa predstave ide u London, gde će Maša takođe promovisati, prodavati i potpisivati svoju autobiografsku knjigu, što je organizovano i u Podgorici, nakon predstave.

Taj utisak je povezan sa važnim problemom političnosti pop kulture, koji u teoriji kulture izaziva žustre rasprave, a vrlo je prisutan u ocenama vrednosti delovanja “Pusi Rajot”. Na jednoj strani su postmodernistički cinici, na liniji razmišljanja teoretičara Frankfurtske škole, Adorna i Horkhajmera, između ostalih Mišel Fuko. U tom korpusu misli se bunt rok muzičara tumači kao konzumeristički trik, kao pobuna koja se dobro unovčava i služi za učvršćivanje moći, ne i za njeno odbacivanje. Na drugoj strani su odlučni apologeti popularne kulture, poput  Grosberga, Hebidža, Nehringa. Oni u rokendrol otporu prepoznaju politički značaj, smatraju da on predstavlja stvarnu pretnju društvenom statusu kvo, put promene.

Naše vreme je posebno obeleženo kontradikcijama, ambivalentnim značenjima, izmicanjem mogućnosti jednoznačnih pogleda na svet. Činjenica da su “Pusi Rajot” postale pop zvezde i da se njihova pobuna dobro prodaje ne isključuje društvenu važnost njihovih aktivnosti, naprotiv. Dok na svetu postoji i samo jedna osoba kojoj će njihov nastup promeniti pogled na život, a skoro sigurno je to slučaj, njihov politički značaj je nesumnjiv.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 12.9.2017.