Poruke o revoluciji

„Oblak u pantalonama“, po motivima poeme Vladimira Majakovskog, reditelj Kokan Mladenović,

Pozorište Kostolanji Deže, Subotica

Foto Edvard Molnar

Inspirisan poemom „Oblak u pantalonama“ (1914) Vladimira Majakovskog koja se tretira kao noseći stub ruske futurističke poezije, reditelj Kokan Mladenović je izgradio multižanrovsku, multimedijalnu, interaktivnu predstavu savremene tematike (dramaturg Kornelija Goli). Polazeći od peoezije u kojoj se ogledaju teme ljubavi, umetnosti i revolucije, Mladenović je načinio delo fragmentarne strukture, izvođački i vizualno vrlo upečatljivo. U mreži pank kabarea, pantomime, video performansa, razoružavajuće vešti izvođači Aniko Kiš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš i Marta Bereš, grade svet koji vrišti za promenama (scenograf  Marija Kalabić, kostimograf Marina Sremac, pokret Aniko Kiš). Komunikacija između izvođača i gledalaca je posebno izražena, što je naročito važno imajući u vidu temu predstave, njen alarmanatan poziv na društvene promene. Gledaoci se simbolički i konkretno čine aktivnim, političkim bićima. Glumci prodiru u prostor publike koji takođe postaje scena, polje vapaja za promenama. Dele nam letke sa porukama Majakovskog o revoluciji, koje postaju lajtmotiv igre. Glumci ih ponavljaju kao mantru, urlaju na mikrofone, uz žestoku muzičku pratnju (kompozitor Irena Popović). Takođe nam svima daju i ružičaste naočare, ironično sugerišući ružičastu perspektivu posmatranja sveta koja nam se u društvu nameće. Ružičastu sliku sveta potom ruše grubi pank zvuci, tonovi revolucionarnih pesama, gromoglasni bubnjevi koji vode igru aktera maskiranih šarenim fantomkama. Na toj dinamici, građenja i rušenja ružičaste slike sveta, podignuta je ova izvođački virtuozna i rediteljski maštovita predstava.

U dokumentaristički postavljenim scenama, pod svojim imenima i prezimenima, glumci otkrivaju nezadovoljavajuće uslove profesionalnog delovanja. Saopštavaju nam brojeve radnih knjižica, kao i statistike umetničkog rada. Ističu činjenicu smanjenja plata, ironično se zahvaljujući nadležnim vlastima za mogućnost rada. Sa time je na početku postavljeno jedno od centralnih pitanja predstave, pozicija umetnika u savremenom društu.

Odgovori nam se zatim bacaju pred oči u maštovitim fragmentima, obojenim ironijom, infantilnošću, povremeno i teatralnom surovošću. Upečatljivi su prizori ode buđavom hlebu, scene idiličnog plesa sa hlebom i cvećem u kosi. Razumemo ih kao duhovite dekonstrukcije koncepta umetnika kao kreatora lažne sreće, neistinite, eskapističke, neupitane slike sveta. U tom smislu je u predstavi važna metafora klovna. Prešareno, infantilno, uniformisano obučeni, u haljine i helanke, izvođači se u par navrata kao pajaci cerekaju do iznemoglosti. Ove prizore tumačimo kao ironičan komentar na društvena očekivanja od umetnika, zahtev za zabavom i lakrdijom, ne za kritičkim promišljanjem sveta.

U jednoj sceni je glumica Marta Bereš sređena kao vrhunski elegantna zabavljačica, šoumenka. Saopštava nam da je revlucionarno pozorište danas laž jer je nemoguće biti revolucionaran u okvirima sistema. Okolnosti u kojima takozvani revolucionarni umetnici dižu glas pobune protiv društva koje ih finansira, paradoksalne su. Ova izazovna ideja se na različite načine odražava u predstavi. Između ostalog u prizoru kolektivnog trčanja u mestu koji takođe shvatamo metaforički, kao provokativnu ideju, mogućnost da trka ne vodi nikuda. Akteri su na putu za nigde, zakopani u mestu.

Ipak, promene ne treba čekati, kaže Marta Bereš kasnije, snimajući sebe kamerom koja projektuje direktan video prenos njenog nastupa u pozadini. Ovaj postupak obogaćuje formalni nivo igre, a istovremeno je u funkciji problematizacije današenjeg uticaja medija koji proizvode spektakle stvarnosti, stvarnije od same stvarnosti.

Možda je trka aktera osuđena na zarobljenost u mestu, ali je ipak trka, pokušaj da se nešto promeni, odbijanje mogućnosti pasivnosti. Prema rečima Majakovskog, neophodno je menjati svet u kome moralni zakon ne postoji, dok se pisani zakoni primenjuju samo na sirotinji. Ljudska je obaveza menjati društvo u kojem narod služi vlastima, a ne vlast narodu.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

(tekst je objavljen u Politici, 3. januara 2018.)

 

 

Advertisements

Ljubav i drugi demoni

Festival „Dezire“: predstave „Ljubav i ekonomija“ Boruta Šeparovića, „Otelo-nezakonita liturgija“ Zlatka Pakovića i „Moja fabrika“ Selme Spahić

Subotica – Podstaknut mogućnošću ponovnog uvođenja zabrane abortusa u Hrvatskoj, Borut Šeparović je napravio predstavu, dokumentarno-edukativno- predavanje-performans „Ljubav i ekonomija“ (produkcija Montažstroj, Zagreb). Izvedena u bioskopskoj sali Otvorenog univerziteta, ova multimedijalna predstava u prvom delu prikazuje istoriju zabrane abortusa u Hrvatskoj. U spletu naratorkinog izlaganja (Nataša Mihoci), dokumentarnih fotografija, filmova, audio zapisa i brehtovskih songova diskretno ironičnog tona, pratimo istoriju jezivih posledica ilegalnih pobačaja. Drugi deo predstave je interaktivan, stvaraju ga gledaoci koji se javljaju da komentarišu ovaj problem, izuzetno važan u političkom, etičkom, psihološkom smislu. Na širem planu, zabrana abortusa vodi zabrani slobodnog mišljenja i izražavanja, zbog čega je tema naročito društveno bitna. Pored toga, Šeparovićev performans je zanimljiv i zbog nenametljive problematizacije pozorišnih granica. Postavljanjem ovakve scenske forme, izgrađene na razorenoj dramskoj strukturi i pomeranju ka narativnom, participativnom i forumskom izrazu, dubinski se provocira razmišljanje o suštini pozorišta.

Tradicionalna dramska forma je rastočena i u predstavi „Otelo-nezakonita liturgija“ reditelja Zlatka Pakovića, koja takođe ima sastojke predavanja-performansa i važnu participativnu komponentu. Ova produkcija Teatra Verdi iz Zadra nalazi se na prepoznatljivoj liniji Pakovićevog rada. Između konferencije, Brehtovog epskog pozorišta otuđenja i songova, i dramskih prizora, Paković dekomponuje Šekspirovog „Otela“. Reditelj je i akter, narator koji u mesarskoj pregači simbolički kasapi uobičajena, romantizovana tumačenja ove tragedije. „Otelo“ je na zadarskoj sceni pročitan u kontekstu aktuelne problematike dolaska migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu, gde se dočekuju ogradama od žilet žica. Otelo (Juraj Aras) ovde žudi da bude ljubomoran kako se ne bi suočio sa istinom da je u službi divljačkog imperijalizma, da je konvertit, Musliman koji je postao Hrišćanin iz čistog koristoljublja.

Foto Desire festival/Edvard Molnar

Publika okružuje scenski prostor, izvođači nam se obraćaju direktno, granica između nas nema. Narator na samom početku uspostavlja vezu sa nama, kolektivnim Jagom, pruža nam da dodirnemo krv na njegovoj mesarskoj pregači. Ne dozvoljava nam da ostanemo na prostoru bezbedne distance, već nas simbolički čini odgovornima za događaje koji se odvijaju na sceni, ogledalu života, pozornici mržnje prema drugačijima. Pakovićev neobično provokativan „Otelo“ je klanica laži uvijenih u tobožnje istine, prostor demistifikacije neoliberalnih intelektualaca koji se iz svojih lagodnih pozicija samo prividno bore protiv neljudskog sistema, dok ga zapravo održavaju.

I u predstavi „Moja fabrika“, čiji je tekst nastao prema istoimenoj knjizi  Selvedina Avdića, ima narativnih i dokumentarno-istorijskih crta, ali su one deo teatralnije, estetizovanije celine. Ova produkcija Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, u režiji Selme Spahić, tematizuje tesnu vezanost Željezare u Zenici sa životom u ovom gradu. Na sceni pratimo istoriju Željezare, od njenog osnivanja do danas, u multimedijalnoj formi. Ispletena je mreža fotografija i filmova koji se projektuju na platno u obliku fabrike, zatim dokumentaristički utemeljenih sećanja, kao i songova i markantne koreografije koja odražava radničke živote. Na preovlađujuće praznoj sceni, zenički ansambl posvećeno i sugestivno oblikuje kolektivno radničko telo, mozaik društvenog zajedništva, ogledalo političkih tokova.

Foto Press / Muhamed Tunović Badi

U istoriji Željezare se poetski i dramski upečatljivo prelama istorija Jugoslavije i Bosne dvadesetog i dvadeset prvog veka, ratne traume, ali i nekadašnje radosti života u stabilnom sistemu. Projekcije delova filma „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića čija se radnja dešava u Zenici, ili Titovih govora, grade nostalgičan odnos prema prošlosti. Lirska značenja pojačavaju fini poetski začini, od stilizovanih visećih lubenica do nežnog padanja snega. Snaga osećajnosti igre postaje naročito probojna na kraju, sa saznanjem o zatvaranju Željezare, posledice zverske društvene tranzicije. Predstavu efektno zaokružuju apokaliptične slike aktera u oklopnim odelima protiv radijacije. Oni se gube u dimu, nestaju kao što je nestala Željezara, i prošlost punijih života.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 25.12.2017.

Žuljevi, ruzmarini i slamnati šeširi

“Florentinski šešir”, Ežen Labiš / Darijan Mihajlović, Pozorište Boško Buha

Uspeh scenskog postavljanja vodvilja meri se prema rediteljskoj i glumačkoj spretnosti, kao i komičkim vrednostima. Ova vrsta pozorišta u osnovi nema upadljivije umetničke pretenzije, pa ni značaj. Njegova osnovna funkcija je da zabavi publiku.

Imajući u vidu ove kriterijume, može se reći da je reditelj Darijan Mihajlović Labišov vodvilj uglavnom uspešno scenski ostvario. Predstava je formalno raskošna, vizualni i muzički je spektakl koji zavodi publiku snagom forme. Reditelj je igru vodio teatralno i oštro. Pojedine scene su rešene u treš stilu, poput pojave mesara Bopertuia. Upadljiva teatralnost u ovoj vrsti pozorišta je funkcionalna zato što ističe činjenicu bitnosti forme umesto sadržaja. Treš se poigrava sa formalizmom, uspostavlja distancu kroz preteranost.

Kostimi Ivane Vasić su izuzetno maštoviti, bogati i ukusni. Sa druge strane, scenografija Aljoše Spajića je bezlična, stilski je nedovoljno uklopljena u postavku.

Glavna zamerka se odnosi na dužinu predstave. Dvosatno trajanje je moglo da se skrati bar za četvrtinu, bez bitnijih gubitaka. Isključivanje pojedinih scena bi dovelo do potrebnog zgušnjavanja radnje, izbegli bi se padovi u tempu.

Foto Pozorište Boško Buha

U igri ansambla se apsolutno izdvaja Goran Jevtić kao cvećar Nonankur koji udaje svoju ćerku. On je energični, tvrdoglavi seljak koji trapavo pokušava da sakrije svoje poreklo. Kako Nonankur stupi na scenu, predstava postane življa. Komički su vrlo uspešna rešenja njegovog žuljanja cipele, kao i vukljanja povećeg ruzmarina. Upečatljiva je i pojava njegove horde bangavih svatova. Sa njima se na scenu uvodi tema društvenih podela na selo i grad, narod i elitu. U tim momentima, ovaj vodvilj dobija i blaga društveno-kritička značenja.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS 1, 19.12.2017.

 

Svi naši egzili

Deveti  međunarodni  festival  savremenog pozorišta „Dezire“ održan je u Subotici od 25. novembra do 3. decembra. Izvedeno je sedamnaest predstava iz Francuske, Mađarske, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i Srbije.

Festival Dezire je ove godine bio izuzetno kvalitetan, na nivou najboljih izdanja Bitefa. Sa jedne strane su ga obeležile politički provokativne predstave Sebastijana Horvata, Andraša Urbana i Olivera Frljića. One istražuju smisao umetnosti u vremenu neoliberalnog kapitalizma i političke represije. Na festivalu su takođe prikazana i visoko-estetizovana dela Dominika Abuzija i Jožefa Nađa, utemeljena u vizualnoj poeziji i jakim simboličkim prizorima. Ona bude arhetipska značenja koja su duboko utisnuta u nama, ali istovremeno potisnuta haotičnošću savremenog života.

Dezire je trijumfalno zatvorilo gostovanje predstave Olivera Frljića, „Drugi Egzil“, Nacionalnog pozorišta u Manhajmu. Blisko njegovoj ranijoj predstavi „Mrzim istinu“, Frljić i ovde autoironično istražuje lični položaj u svetu. Autor polazi od posledica bavljenja političkim pozorištem, u predstavama „Aleksandra Zec“ i „Naše nasilje i vaše nasilje“. Zbog izazivajućeg odnosa prema vladajućoj politici u Hrvatskoj, Frljić je nakon ovih predstava proglašen državnim neprijateljem. Prećeno mu je smrću, i zabranjeno da radi u Hrvatskoj. Tako je nastala ova predstava, u Nemačkoj. Njeni tematski okviri su prošireni i na posledice izbeglištva na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina, ali i na aktuelnu migrantsku krizu u Evropi.

Foto Christian Kleiner (press)

Nemački, bosanski i hrvatski glumci na engleskom i nemačkom jeziku izvode ovu izvanrednu predstavu dokumentarističke osnove. Oni igraju Frljića, ali i same sebe, otkivajući lične traume. Na sceni se efektno mešaju agresivnost i nežnost. Idilična muzika šezdesetih prati brutalne scene porodičnog nasilja, lutkama se izražavaju strašni oblici društvenih represija. To sve stvara snažan dramski efekat i ukazuje na neophodnost zaustavljanja društvene mržnje.

Glavno pitanje koje Frljić ovde postavlja je smisao stvaranja pozorišta. Da li ono može da promeni društvo? Može, jer menja pogled na njega, a to vodi menjanju njega samog.

Kritika je objavljena u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 6.12. 2017  (9.min)

Crnohumorno ogledalo sveta

„Urnebesna tragedija“, tekst Dušan Kovačević, režija Marko Manojlović, Atelje 212

Radnja predstave „Urnebesna tragedija“ reditelja Marka Manojlovića se dešava 1989. godine, kada je Dušan Kovačević napisao ovu tragikomediju o rašrafljenim porodicama, nerazumevanju, samoći. Vreme odvijanja radnje u predstavi se određuje putem emitovanja audio snimaka radijskih vesti, i pominjanja događaja iz tog doba, govora Slobodana Miloševića itd. Od tog vremena je prošlo skoro tri burne društveno-političke decenije. Šteta je što u novom scenskom čitanju Kovačevićeve inspirativne mračne komedije nije utvrđen konkretniji odnos prema našoj recentnoj prošlosti. U vezi sa tim, predstava je rediteljski veoma oskudna, autorski rukopis je bled. Može se reći da je kapetan ovog pozorišnog broda glumcima prepustio kormilo, pri tome (opravdano) verujući i u snagu dramskog teksta. Rezultat toga je predstava koju će publika izvesno rado gledati, zbog Kovačevićevog efektno apsurdnog pogleda na svet i veštih glumaca. Njihova igra će kroz nekoliko izvođenja, sa opuštanjem premijernog grča, takođe izvesno, postati tečnija, ležernija, kompaktnija.

Scena koja predstavlja dom Milana i Ruže je utvrđena blago stilizovano, iskošenog je plafona, naglašeno klaustrofobična (scenografija Vesna Popović). U toj konkretnoj i simboličkoj stešnjenosti, glumci preovlađujuće teatralizovano grade tragikomično ogledalo života. Njihov odraz stvarnosti je verodostojano apsurdan, reflektuje prizore iz podivljalog sveta, metastazirane ludnice, prostora ni na nebu ni na zemlji. Igra je obeležena grotesknošću i oštrinom, obavijena je plastikom koja od nesrećnih likova stvara univerzalne kljakavce, klovnove uhvaćene u mreži nasukanih života.

Milan Branislava Trifunovića je najmanje teatralan među njima, realističniji je upravnik pozorišta koji se bori sa požarima u porodici i pozorištu. Sonja Kolačarić kao njegova supruga Ruža je karikaturalnija, žena na rubu nervnog sloma. Njihov sin Neven (Amar Ćorović) se od okruženja izletelog iz zgloba brani ludačkim smehom, ili begom u svet muzike, gde je zaštićen sirovim ritmovima protestnog rok end rola. Julka Katarine Žutić rezignirana je izranjavana žena koja trpi nasilje u braku sa Kostom, iz navike, i bez snage da iz tog pakla izađe. Kosta Nebojše Ilića je trabunjavi muž nasilnik, teturava pijandura, ljubitelj komunista i oružja. Branislav Zeremski stvara Doktora u diskretnije grotesknim crtama, kao i Radomir Nikolić koji igra Milicionera. Branimir Brstina je Vasilije, Milanov otac, odbegao iz ludnice, takođe oblikovan u svedenijim crtama. On je ozbiljan, staložen, prividno normalan gospodin, što izoštrava kontrast prema njegovom realnom stanju svesti, pojačavajući tragičnost. Njegova nova supruga Rajna (Anica Dobra), konkretno i simbolički zavijena u crno, gospođa je u svom svetu (kostimograf Boris Čakširan). Kao takva, ona delotvorno zaokružuje kovačevićevske prizore iz iščašenog porodičnog života, podsećajući na onaj paradoksalan slogan – ko ovde ne poludi, taj nije normalan.

Foto Atelje 212

Smatramo da nova scenska čitanja dramskih klasika, što „Urnebesna tragedija“ sigurno jeste, zahtevaju specifičniji rediteljski pristup koji će opravdati razloge nove produkcije, ako ona pretenduje na umetničke vrednosti. U ovoj predstavi toga nema, ona nije donela svežija značenja ili stilsko-formalne inovacije, zbog čega u celini nema umetnički značaj, ali ni pretenzije. Sa druge strane, komercijalnih ambicija i vrednosti joj ne fali, uspeh na tom polju je siguran.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 14.11.2017.

Tajne i laži su aut

„Crna kutija“, Ana Đorđević/Andrej Nosov i “Moj deda je aut“, Dušan Janković/Đurđa Tešić, Beogradsko dramsko pozorište

Inspirisana filmom „Savršeni stranci“ Paola Đenovezea, Ana Đorđević je napisala tekst predstave „Crna kutija“ čija se radnja dešava tokom jedne večeri, u vreme pomračenja meseca. Kao u „Snu letnje noći“ ili „Gospođici Juliji“, čiji se događaji odvijaju u Ivanjskoj noći, vreme pojačane mističnosti izaziva snažna životna pretumbavanja, pogurana nezadrživim silama iraconalnosti. U zagonetnoj izmaglici događaja će eksplodirati Pandorina kutija, razlivajući otkrivene laži u odnosima između četiri para. Na površini srećni brakovi ukazaće se kao mehuri od sapunice, rasplinjavajući se kao da zajednička prošlost nikada nije postojala.

Na pažljivo postavljenom trpezarijskom stolu, elegantno dizajnirani akteri sprovode igru koja razgolićuje lažnost njihovih brakova (scenografija Tamara Branković, kostimografija Selena Orb). Igra se sastoji u polaganju mobilnih telefona na sto i otkrivanju svih poruka i poziva koji im tokom večeri stignu. Mobilni telefoni se ukazuju kao sredstva koja omogućavaju tajne komunikacije, ali istovremeno predstavljaju krajnje polje rizika, realnu mogućnost da se životi njihovih korisnika pretvore u prah. Predstava reditelja Andreja Nosova izazovno odražava duh našeg vremena, doba fejsbuka i selfija, virtualnih odraza stvarnosti, bitnijih od same stvarnosti.

Foto BDP (“Crna kutija”)

Glumci su ubedljivo oživeli ovu tragikomediju haotične labilnosti savremenih brakova. Petar Benčina je sugestivan kao Miki, samouvereni ženskaroš visokih ambicija. Nataša Marković je njegova žena Milena koja će tipično sebe kriviti, kada pogrešno shvati da je njen muž homoseksualac, usled zamene telefona Mikija i Stefana (Miloš Timotijević), diskretnog geja koji prijateljima još nije otkrio svoju seksualnu orijentaciju. Sofiju oštro i odgovarajuće odbojno igra Ljubinka Klarić, kao osobu isijavajućeg nezadovoljstva, koja takođe skriva surovu preljubu. Njen muž Nikola (Ivan Zarić) je najnaivniji među njima, brižan otac tinejdžerke, dok je Filip Nemanje Oliverića višestruko varljivi muž Vanje (Ivana Nikolić). Suštinski vrlo tamnu osnovu predstave rasterećuju upadljivi komički detalji. Izražavaju se kroz urnebesne situacije zamene identiteta, verbalne dosetke, ili situaciona rediteljska rešenja. Na primer, Stefanov mobilni telefon se oglašava kao kreketanje žabe, donoseći komičku relaksaciju u naglašeno dramatičnim momentima.

Tema autovanja, objavljivanja homoseksualnosti, nalazi se i u osnovi predstave „Moj deda je aut“, nastale prema tekstu Dušana Jankovića, čija se radnja takođe dešava u enterijeru porodičnog doma (scenograf i kostimograf Zorana Petrov). Jankovićeva komična drama raspliće živote tri generacije jedne familije koji odražavaju prepoznatljive balkanske porodične trzavice, ali i društvo u surovo haotičnoj tranziciji. Na dan smrti Darinkine majke, Darinkin otac Marko (Boris Komnenić) otkriva porodici da je homoseksualac. Takođe objavljuje da je njegova supruga skoro sve vreme njihovog braka znala za Markovu dugogodišnju vezu sa Danilom (Srđan Dedić). Ove informacije izazivaju buru uskovitlano suprotstavljenih reakcija, istinito odražavajući različita shvatanja ovog savremenog društvenog problema. Jelena (Suzana Lukić) je najliberalnija i sa simpatijom prihvata dedino priznanje. Njen otac Duško (Slobodan Boda Ninković), Darinkin muž, tvrđi je u pristupu od ćerke, ali je i on uglavnom razuman. Na drugoj strani su Darinka  (Ljubinka Klarić), očajna zbog očevog priznanja, i Bogdan (Milorad Damjanović), njihov sin, najkrući među njima, histerično homofobičan. U raspletu ove suptilno režirane predstave Đurđe Tešić, afirmiše se ideja slobode, poštovanja izbora bližnjih, ma koliko oni bili nekonvencionalni.

Foto BDP („Moj deda je aut“)

U pozadini dramskih događaja koji problematizuju mogućnost slobodnih izbora, delikatno i provokativno se ogleda i naša društvena stvarnost – korumpiranost visokog obrazovanja, preplavljenost svakodnevnice trivijalnostima, kao i važnost virtualne realnosti. Kao i „Crna kutija“, predstava „Moj deda je aut“ je vrlo uspešna zbog intenzivne savremenosti konteksta, verodostojne i nadahnute igre glumaca, nepretenciozno funkcionalne režije, kao i ubedljvog tragikomičkog pristupa u tumačenju savremenog života. Komička pitkost igre u sprezi sa oporom gorčinom iščupanom iz naše stvarnosti, gradi prostor prodorne dramatičnosti sa dva lica koja naizmenično osvajaju publiku.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 12.11.2017. godine

Hrabar repertoarski potez

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Zrenjanin“, prema drami Igora Štiksa, režija Boris Liješević, Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin

Dramski tekst „Zrenjanin“ Igora Štiksa bavi se društveno užareno važnom temom privatizacije društvene imovine. U nameri da zaustave stečaj fabrike, studenti organizuju pobunu protiv mufljuza, kupaca fabrika koji ih posle prodaju u bescenje, ne mareći za sudbinu radnika, ni društva u celini. Paralelno sa ovim društveno-političkim tokom događaja, u drami se plete i linija radnje koja problematizuje revoluciju na polju privatnih odnosa. Tako se (pre)jasno sugeriše da su promene na društvenom planu neodvojive od promena u sferi intime. Iako je u pogledu društveno-političke problematike uzavrelo bitan, za Štiksov tekst se takođe može reći da je pomalo naivan, razvoj događaja je uobličen predvidivo, konvencionalno.

Scena je dizajnirana svedeno, funkcionalno odražava promene mesta radnje, od prostora ispred fabrike, preko kafane i groblja, do kancelarije (scenografija Vladimir Savić). Režija Borisa Liješevića je prepoznatljivo delikatna, utvrđena u spoju psihološkog realizma i povremenog brehtovskog distanciranja. Ono se postiže kroz scensko odvajanje glumaca i likova, kada glumci sukcesivno predstavljaju likove i naratore, izlazeći privremeno iz uloge. To je, na primer, slučaj u sceni prijemnog ispita Male na Muzičkoj akademiji. Razbijanje psihološkog realizma je prisutno i u   uključivanju songova koje likovi izvode i usred dijaloga. Oni su izvor osećajnosti, prostor imaginacije, odraz nada i snova, nasuprot sumorno obeshrabrujućoj stvarnosti. Istovremeno su sredstvo uspostavljanja distance prema događajima, zbog prekida realističkog toka. Ovi brehtovski postupci su naročito važni zbog pomenute konvencionalnosti dramskog teksta, jer i prema njima grade blagi odmak.

Foto NP Zrenjanin

Zrenjaninski ansambl je korektno scenski otelotvorio ovu preaktuelnu dramsku pripovest, metaforične prizore društvene propasti. Koča (Milan Kolak) je tipičan revolucionar, lako zapaljivi idealista koji vatreno podstiče političke promene, radnički bunt protiv pljačkaških privatizacija. Akcentovanje činjenice da je on ministarski sin, buržoasko dete, na malo previše konvencionalan način odražava sukob generacija, bunt liberalne dece protiv konzervativnih roditelja, stubova sistema.  Mini (Jovan Torački) je vlasnik kafića i fabrike, prepoznatljiv tip bitange, derikože naših vremena, nemilosrdni profiter tranzicije, bandoglav, bahat i primitivno samouveren. Braneći svoju lešinarsku poziciju, u verbalnom sukobu sa Kočom, studentom filozofije, Mini tvrdi da filozofi ne treba da menjaju ovaj svet, već samo da ga tumače. U tom reakcionarnom stavu prepoznajemo i društveno pogubnu pasivnost (intelektualne) elite.

Zrenjanin Dejana Karlečika je konkretan lik, ali i personifikacija neophodnosti pobune. On je sin stradalog fabričkog radnika, žrtve privatizacije, neuspelog pokušaja njenog zaustavljanja. U ovom slučaju, sin nastavlja očevu borbu za pravdu, smatrajući da je neophodno i društveno odgovorno podići glas protiv ucenjivača i lopovluka. Njegova odlučna borbenost je probuđena nakon prevazilaženja ličnih ograničenja, prihvatanja svoje zaljubljenosti u transseksualnu osobu, Evu (Edit Tot Miškeljin). Eva je takođe metaforična figura borbe za slobodu, u ličnom i političkom smislu. I kroz njen lik je implicitno sugerisano značenje da se do političke slobode dolazi nakon osvajanja one lične, u skladu sa poznatom feminističkom mantrom –  privatno je političko. Sanja Radišić igra Malu, Kočinu ljubavnicu, kelnericu i pevačicu koja je izabrala put kojim se često ide. Minijevo obezbeđenje (Miljan Vuković, Stefan Juanin) nas je podsetilo na ubice Šekspirovog Ričarda III, i oni su donekle komični dripci, groteskni u svojoj tupavoj poslušnosti.

Iako se za predstavu „Zrenjanin“ može reći da je pomalo naivna u svojoj realizaciji, jer je takva priroda njenog dramskog teksta, tu naivnost joj opraštamo zbog izuzetne društvene važnosti teme, i hrabrosti da se o njoj direktno govori. Pozorište je ovde u svojoj najvrednijoj inkarnaciji, savest društva, njegova avangarda, prostor koji projektuje mogućnost pravednijeg sveta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.11.2017. godine