Istraživački duh ne posustaje

Podgorica– Tokom deset dana trajanja dvadesetog izdanja FIAT-a, pozorišnog festivala koji se na eks-jugoslovenskom prostoru smatrao Bitefovim mlađim bratom, od 8. do 17. septembra je izvedeno dvadesetak predstava iz devet zemalja. Program je bio formalno i tematski šarolik, eksperimentalnost predstava se prostirala u više pravaca.

Petar Pejaković i Dušan Murić su autori dokumentarne predstave „Kapital – Deca“ (Kraljevsko pozorište Zetski dom, Cetinje). Ona je rezultat istraživačkih dramskih radionica koje su trajale godinu i po dana, sa dvadesetoro dece sa Cetinja, uzrasta od deset do petnaest godina. Iz njih je nastao scenski tekst koji se bavi temama vlasništva, kapitalizma, klasne podeljenosti, ali i društvene korupcije, emigracije. Na goloj pozornici se nižu fragmentarni prizori koji donose dečje interpretacije života na Cetinju, obavijene nesputanim šarmom.

Posebno su upečatljivi delovi u kojima deca blago teatralno igraju svoje roditelje, nalik Vedekindovom „Buđenju proleća“. Jak doživljaj ovih scena je rezultat raskorka između nevinosti dece i sumornosti situacija koje oni predstavljaju, odraza poražavajuće disfunkcionalnosti društva. One takođe otkrivaju tužno preuranjenu zrelost dece. Sa druge strane, neodoljivo je dopadljiva scena u kojoj mladi akteri pokazuju svoje umetničke talente, jedan od pravih društvenih kapitala koje predstava istražuje. Tu izvođači zalaze u auditorijum, pokazuju nam svoje crteže, dok za to vreme jedna devojčica osvajajuće peva „Rolling In The Deep“ od Adel. Zanimljivo je još pomenuti da su radionički, dokumentaristički i tragikomični pristup, kao i teme ove predstave veoma bliske nešto starijoj produkciji Zetskog doma, sjajnoj „Dokle pogled seže“ Arpada Šilinga, takođe prikazanoj na ovogodišnjem FIAT-u (o njoj smo ranije pisali u „Politici“). Nameće se zaključak da generacija dece ima srodan pogled na svet sa odraslima, što je u vezi sa tezom o njihovom preranom sazrevanju.

Predstava „Plaža Lampeduze“ hrvatske kompanije „Hotel Bulić“ nastala je prema tekstu italijanske spisateljice Line Prose, ispovesti Afrikanke Šaube o brodolomu izbeglica na putu do Lampeduze. Polazeći od tragičnih okolnosti, Prosa u vrtoglavo snažnoj poetskoj ispovesti problematizuje sudbinu ilegalnih migranata, kao i licemerne politike zapadnih društava, konzumerizam i kapitalizam, poziciju žene u društvu muških principa.

Scenska estetika rediteljke Senke Bulić je artoovski mračna, ritualna, opipljivo senzualna, telesna. Scena amfiteatra kod knjižare „Karver“, gde je predstava odigrana, prekrivena je peskom, i povremeno zalivana pljuskovima vode koji ga pretvaraju u gnjecavo blato. U pozadini se nalazi eksponat preparirane, mrtve ribe u staklenoj vitrini, na koju protagonistkinja referira. On podseća na provokativni rad Demijana Hersta, i odgovarajuće se uklapa u gusto tamnu, uznemirujuću atmosferu.

Igra glumice Nine Violić je fizički i emotivno razorno izražajna, između dramske igre i performansa, zbog predanog i postojanog ogoljavanja. Njena Afrikanka Šauba je na početku obučena u zlatnu haljinicu, koju shvatamo ironično, kao znak odsutnog glamura koji ne svetluca na nebu tragedije. U jednoj od najuzbudljivijih scena predstave se snažno produbljuje taj ironičan smisao. Uz lepršavo nežne mehure od sapunice i pratnju elektronske plesne muzike, glumica moduliranim glasom govori o strahu zbog blizine smrti, kao i užasnoj politici nemara zapadnog sveta. Paralelno sa tamnom poezijom reči se uspostavlja i mračna, uznemirujuća poezija telesnih pokreta, epileptičnih grčeva. Kontekst konzumerizma i zabave koji stvara klupska atmosfera pojačava apokaliptična značenja, kroz kontrast. Gradi se značenje spektakla patnje, bolno karakteristično za nemilosrdni kapitalizam.

Foto Hotel Bulic

Iako je na sceni jedna glumica, spoj njene ekspresivne fizičke igre i sjajno izražajnih vizualnih i muzičkih elemenata, stvorio je totalno pozorište koje se lepi za sva čula (scenograf i kompozitor Tomislav Ćurković, kostimograf Oliver Jularić). Scenska radnja je začinjena finim aromama koje je efektno upotpunjuju, na primer, diskretno košmarnim zvucima disanja, pojačanim mikrofonom i preliveni dimom koji lebdi nad blatnjavim tlom. Režiju karakterišu i eksperimenti sa glasom akterke, koji se mehanički pojačava, transformiše, gubi. Taj postupak shvatamo i metaforički. Migrantima su oduzeta prava glasa, njihov govor više nije njihov, on postaje nepoznat, čudovišni, životinjski zvuk.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 24.09.2017.

Advertisements

Fizička i metafizička prekoračenja

Francuski novi cirkus na FIAT-u

Podgorica- Program ovogodišnjeg FIAT-a, koji traje od 8. do 17. septembra, razgranat je i bogat, na planu forme, kao i sadržaja predstava. Podeljen je u nekoliko tematskih blokova – takmičarski deo, program slovenačkog savremenog plesa, francuskog uličnog teatra, kao i selekciju koprodukcija i pojačanja. Ovogodišnja novina je programska mobilnost, francuske predstave su prikazane u Podgorici, na Cetinju i u Kotoru.

Selekciju francuskog uličnog teatra su činile tri žanrovski različite predstave koje se mogu podvesti u grupu novog cirkusa, hibridnu formu koja objedinjuje akrobatiku, plesni i dramski teatar, performans, lutkarsko pozorište (selekcija Florijan Baber). Ona je već godinama u fokusu pažnje na polju savremenih izvođačkih umetnosti, pri čemu je u Francuskoj nedvosmisleno najrazvijenija. Prva prikazana produkcija je akrobatski spektakl „Skakači na štulama“ izvođača iz Bordoa, Kristofera Kurnaua i Tomasa Romea. Oni su na pneumatskim štulama doneli spoj plesa, teatra i akrobacija, tipičan za novi cirkus, u pogledu širenja granica telesnih mogućnosti performera. Ono obično podrazumeva i metafizičko značenje prekoračenja ljudskih granica, osvajanje novih prostora, sloboda.

Grupa “Fluo” iz Nanta izvela je naročito zanimljivu predstavu “Fosil”, koja je zbog loših vremenskih uslova izvedena u sali biblioteke Radosav Ljumović, umesto da bude igrana na platou ispred nje. To se pokazalo kao efektniji izbor, zbog jačeg, zgusnutijeg doživljaja, koji na otvorenom gradskom prostoru ne bi u toj meri bio moguć. Predstava je intimna i napeta, izvođači Benoa Kanteto i Selin Šale igraju delikatno, bezlično i kruto, delujući kao da su kiborzi. Takav utisak stvara i audio pratnja, metalni, kakofonični zvuci i glas koji je hladan, mehanički, kao neki eho Orvelovog Velikog brata. Tekstovi koji se u predstavi upotrebljavaju nastali su tehnikom “isecanja” koju je koristio Vilijam Berous, oblik rekomponovanja različitih tekstova. Novi tekstovi, nastali od fragmenata Šekspira, Kamija, Bodlera, Beketa, Keruaka i drugih pisaca, emituju se preko audio zapisa, ili ih Šale čita preko mikrofona, pojačavajući njihov mehanički, futuristički efekat. Kantetove pokrete vodi ritam i poezija izgovorenih reči, dok on nastupa u partnerstvu sa knjigama, naređanih po celoj sceni. Pomeranje i premeštanje knjiga i akrobacije sa njima razumemo kao fizički odraz tehnike “isecanja”.

Foto FIAT (Duško Miljanić)

U par navrata Kantetove akrobacije postaju rizične, na primer, kada sedi na stolici postavljenoj na kulama knjiga, praćen poetskim tekstovima. Tu se prepoznaje intrigantnost novog cirkusa, izgrađenog na tradicionalnom cirkusu, koji zatim problematizuje, idejno usložnjava. U tom smislu je tipično razrešenje scene visokog rizika, kada Kanteto dramatično pada sa stolice rušeći knjige. Akrobate u novom cirkusu ponekada namerno ne uspevaju da ispune postavljene zadatke. Dok je u tradicionalnom cirkusu nesupeh tabu, ovde je prisutan kao vid subverzije. Takođe je metaforički znak života kao beskrajnog niza suočavanja sa izazovima, rizicima, neuspesima. Uprkos posrtanjima i padovima, akrobate ne posustaju, dižu se iz prašine i nastavljaju dalje.

Treća francuska produkcija predstavljena na FIAT-u su bile “Bračne svađe” kompanije “Frišti koncept” iz Pariza, koreografa Brendana le Deliua. Zbog poboljšanja vremenskih prilika u Podgorici, “Bračne svađe” su bile jedine iz francuskog programa uličnog pozorišta zaista izvedene na otvorenom prostoru, ispred Dvorca Petrovića na Kruševcu. Ova plesno-pantomimska predstava žovijalnog duha donela je eho teatralnog, delarteovsko-čaplinovskog stila igre, vođenog rascvetalom francuskom muzikom i odgovarajućom koreografijom izvođačkog para. Oni šarmantno prikazuju različite faze muško-ženskih odnosa, od naelektrisanih svađa do magnetske ljubavi, u okvirirma polazne situacije čišćenja fleke.

Tokom trajanja predstave, broj gledalaca je rastao, slučajni prolaznici su postajali deo izvođenja, proširujući pozorišne granice. Ova situacija je posebno značajna u kontekstu društvene funkcije FIAT-a, ideje animiranja grada. U vezi sa time, plesači su nas uvlačili u igru, flertovali su sa nama, molili nas da im popravimo odeću itd. Tako su konkretno i simbolički izbrisali granice između nas i njih, gledalaca i izvođača, života i umetnosti. “Frišti koncept” su oživeli srednjovekovnu tradiciju teatra kao rituala, zajedničkog iskustva, tačke društvene kohezije, animacije i participacije, poklapajući se istovremeno sa misijom “fiatizacije” društva.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 15.9.2017.

 

“Pusi Rajot” nastupili na FIAT-u u Podgorici

Pank (ni)je mrtav

Podgorica- Na FIAT-u, Festivalu internacionalnog alternativnog teatra koji se ove godine održava od 8. do 17. septembra, u subotu je na sceni KIC-a “Budo Tomović” nastupila kontroverzna moskovska pank performans grupa “Pusi Rajot” (Pussy Riot). Da podsetimo, pre pet godina su izveli subverzivni performans “Pank molitva” u jednoj moskovskoj crkvi. Nakon toga su članice uhapšene, pa osuđene na dve godine zatvora zbog “huliganizma motivisanim verskom mržnjom”. Polazni motiv performansa je bio oštar kritički stav prema podršci pravoslavne crkve Putinovoj kampanji. Tom prilikom su iskazale bunt protiv uticaja koji crkva ima na javno mnjenje, kao i protiv uvezanosti moći religije i politike. Šire posmatrano, “Pusi Rajot” su snažno kritički usmerene prema Putinovoj vlasti, bore se protiv društvenog konformizma, a za LGBT prava, feminizam, slobodu govora i mišljenja. Njihovo hapšenje je izazvalo ogromnu medijsku pažnju, reakcije uticajnih ljudi iz sveta politike i šou biznisa, kao i proteste humanitarnih organizacija.

Predstavu “Dani pobune”, prikazanu u Podgorici, režirao je Juri Muravicki, dobitnik “Zlatne maske”, prestižne pozorišne nagrade u Rusiji. Ovaj spoj teatra, performansa, video arta i rok koncerta oživljava i analizira provokativni moskovski performans, njegove uzroke i posledice. Scenski tekst je nastao prema istoimenom autobiografskom romanu Marije Aljohine-Maše, jedne od članica “Pusi Rajot” i glavne akterke predstave. Kroz fragmentarnu strukturu se nižu prizori iz nedavne istorije aktivnosti ove grupe, protesti zbog Putinove “diktature”, kao i posledična skrivanja, hapšenja i boravak u zatvoru. Mašine ispovesti o dramatičnim događajima na sceni se plasiraju vrlo energično, žestoko, uz pratnju dokumentarnih video snimaka sa moskovskih ulica i iz zatvora, i sugestivne pank-rok muzike. Pored Maše, na sceni su muzičari i izvođači Kiril Mašeka, Anastasija Ašitkova i Maksim Ionov, koji u celini upečaljivo grade eksplozivan performans. Ono što ovu dokumentarnu pank ispovest čini autentičnom jeste izraz neposrednog iskustva. Na pozornici imamo specifičan slučaj verbatim performansa koji izvodi njegov subjekat i objekat, izvođač i lik su jedno.

Foto FIAT (Duško Miljanić)

Problematika političkog otpora i slobode postavlja se u širi značenjski kontekst, citatima Debora, Bukovskog, Kastra. Paralelno se na sceni izražavaju i lični uvidi o ovim temama, vredni jer su rezultat Mašinih proživljenih zapisa iz podzemlja. Na primer, upečatljiva je misao da sloboda ne postoji ako se za nju ne borimo svakog dana, komentar na njeno otpuštanje iz zatvora i objavu da je “slobodna”.

Uprkos nespornoj scensko-muzičkoj snazi koju predstava “Dani pobune” nosi, ne možemo se oteti utisku o upadljivom komercijalnom aspektu njenog značenja, odnosno šire, o komercijalnoj eksploataciji društvene pobune. Nakon Podgorice, ekipa predstave ide u London, gde će Maša takođe promovisati, prodavati i potpisivati svoju autobiografsku knjigu, što je organizovano i u Podgorici, nakon predstave.

Taj utisak je povezan sa važnim problemom političnosti pop kulture, koji u teoriji kulture izaziva žustre rasprave, a vrlo je prisutan u ocenama vrednosti delovanja “Pusi Rajot”. Na jednoj strani su postmodernistički cinici, na liniji razmišljanja teoretičara Frankfurtske škole, Adorna i Horkhajmera, između ostalih Mišel Fuko. U tom korpusu misli se bunt rok muzičara tumači kao konzumeristički trik, kao pobuna koja se dobro unovčava i služi za učvršćivanje moći, ne i za njeno odbacivanje. Na drugoj strani su odlučni apologeti popularne kulture, poput  Grosberga, Hebidža, Nehringa. Oni u rokendrol otporu prepoznaju politički značaj, smatraju da on predstavlja stvarnu pretnju društvenom statusu kvo, put promene.

Naše vreme je posebno obeleženo kontradikcijama, ambivalentnim značenjima, izmicanjem mogućnosti jednoznačnih pogleda na svet. Činjenica da su “Pusi Rajot” postale pop zvezde i da se njihova pobuna dobro prodaje ne isključuje društvenu važnost njihovih aktivnosti, naprotiv. Dok na svetu postoji i samo jedna osoba kojoj će njihov nastup promeniti pogled na život, a skoro sigurno je to slučaj, njihov politički značaj je nesumnjiv.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 12.9.2017.

Sloboda (ni)je ništa

Premijera “Marin Držić – Viktorija od neprijatelja” u Dubrovniku

Dubrovnik- U parku Umetničke škole u Starom gradu izvedena je druga i poslednja dramska premijera na ovogodišnjim Dubrovačkim letnjim igrama, „Marin Držić – Viktorija od neprijatelja“. U režiji Ivice Boban, prema dramaturškom konceptu Hrvoja Ivankovića, predstava je uobličena povodom 450 godina od smrti dubrovačkog komediografa. Postavljena je kao pozorište u pozorištu, kao predstava teatarske družine koja dolazi u Dubrovnik da bi odigrala život i dela Marina Držića.

U prvom delu ove stilski i žanrovski slojevite predstave prepliću se narativni i dramski pristup. Prikazuje se Držićev život, od pohađanja dubrovačke gradske škole, preko odlaska na studije u Italiju i početka bavljenja teatrom, do putovanja u Carigrad i povratka u Dubrovnik. U ovom delu su naročito živopisni prizori dubrovačke svakodnevnice, karnevalski duh grada, protkan razgaljujućom muzikom i plesom (kompozitor Ozren Glaser, koreografija Nikolina Medak). U drugom delu koji je dramski jači od prvog, glumci izvode delove Držićevih komada, između ostalih, “Novelu od Stanca“, “Dunda Maroja“, „Skup“, „Hekubu“. Ovi fragmenti su tematski objedinjeni kritikom opšeg društvenog beščašća, kao i nepravednog delovanja gradskih vlasti. Ta pitanja su danas aktuelna, kao i u vremenu renesanse.

Može se reći da predstavu u najvećoj meri nosi zaista izvrstan glumac Ozren Grabarić. Naša publika ga još snažno pamti po izvanrednom nastupu u “Hinkemanu” reditelja Igora Vuka Torbice, kao i po monodrami “Dnevnik jednog ludaka” koja je ove godine proglašena najboljom na zemunskom Festivalu monodrame i pantomime. U dubrovačkoj predstavi, Grabarić ekspresivno stvara Držića, ali i niz njegovih likova, od Pometa, preko Negromanta, do Stanca i Skupa. Iz mnogobrojnog ansambla gde glumci igraju više uloga izdvojićemo i upečatljive nastupe Mara Martinovića, Doris Šarić Kukuljice, Jure Radnića.

U ovoj ambijentalnoj predstavi koja raskošno koristi potencijale prostora, višeznačno, postojano i delikatno su uvedene i video projekcije (Ivan Lušičić). One imaju dokumentarni smisao, kada prikazuju stare crno-bele snimke dubrovačkih predstava po Držićevim komadima. Ponekada preuzimaju funkciju scenografije, kada se projektuju snimci lokacija na kojima se radnja odvija, na primer dubrovačka palata Sponza. Povremeno donose i poetska značenja, na primer u ljubavnoj sceni između Marina i Flore (Petra Svrtan). Na zidine umetničke škole se projektuju i naslovi Držićevih komada, što vodi gledaoce u snalaženju u njihovim fragmentima.

Postavljanje situacije pozorišta u pozorištu stvara plodno tlo za komičku teatralnost, kroz uključivanje atraktivno razgranatih muzičkih i plesnih interludija. Osobena dramaturška struktura je takođe vrlo inspirativno polazište za osavremenjivanje značenja Držićevog dramskog opusa, njegovo produbljivanje i nadgradnju. U tom smislu je posebno sugestivna scena pozorišne probe u današnjem Dubrovniku. Golišave plesačice u pratnji nekakve turbo-elektro muzike prekidaju probu, u lucidno uobličenom prizoru brutalnog prodora stvarnosti. Đubretari zatim nemilosrdno dokrajčavaju rad glumaca, dok se oni uporno bore sa bukom nemarno raskalašnih turista. Ova scena će imati bolan ishod, čime se snažno ističe problem prenametljivosti komercijalnih turističkih programa u današnjem Dubrovniku.

Foto Dubrovačke letnje igre

U vezi sa time, na dramskom programu Dubrovačkih letnjih igara se prepoznaje kontinuitet suptilno kritičkog bavljenja ovim problemom, u predstavama “Dubrovačka trilogija” Staše Zurovca (2015) i “Kafetarija” Vinka Brešana (2016). “Grad senki” autora i reditelja Davora Mojaša i Teatra Lero, prikazana u Lazaretima u ovogodišnjem revijalnom programu festivala takođe je otvorila ova pitanja. Mojaševa predstava je nostalgična posveta Dubrovniku, a njene kritičke crte, usmerene prema podivljalom turizmu, vid su nastojanja da se sačuva sloboda i specifičnost ovog grada.

I u predstavi Ivice Boban se bitno preispituje tema slobode, ključna u prošlosti i sadašnjosti Dubrovnika, čiji je slogan libertas (sloboda). Na sceni se provokativno kaže da nas danas ubijaju slobodom. Zapadna demokratska društva su zvanično obezbedila slobode izražavanja i delovanja, ali su one zapravo iluzorne, formalne, a ne suštinske. Robovi smo osvojenih sloboda, uvezani njenim lancima koje ponosno teglimo.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.8.2017.

U sumraku civilizacije

Premijera „Gospode Glembajevih“ na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik* – Prva dramska premijera na 68. festivalu Dubrovačke letnje igre, „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže, izvedena je u Umetničkoj galeriji koja se prvi put koristi kao scenski prostor. Takođe je prvi put da se ova drama igra na dubrovačkom festivalu, zbog čega je premijera privukla veliku pažnju medija.

Ova produkciono zahtevna, epska, četvorosatna predstava reditelja Zlatka Svibena počinje na ulazu u zgradu Galerije, sa publikom koja stojećki prati izvođenje. Igra se nastavlja uz penjanje gledalaca uz stepenice i ulazak u galerijski prostor. Na tom putu glumci izvode fragmentarne prizore, snolike, ekspresionističke scene, slobodne interpretacije piščevih uvodnih didaskalija. Između ostalog se barunica Kasteli pojavljuje kao avet, iza stakla, u magnovenju, Ignjat Glembaj leži poput duha u krevetu itd. Ovaj polusatni mimohod predstavlja intrigantnu uvertiru u glembajevsku epopeju, proizvodeći i utisak o inicijacijskom putu gledalaca do odredišta – terase koju Krleža pominje u drami. Tu je utvrđena glavna scena, dom Glembajevih prepun porodičnih portreta, nalik muzeju duhova. Galerijski prostor je funkcionalno odabran i zbog toga što je Leone Glembaj slikar. Njegove filozofske misli o životu otvaraju zatim radnju Svibenove predstave, kao i u Krležinoj drami koja se dešava u predvečerje Velikog rata.

Foto Dubrovačke letnje igre

Reditelj je ovaj sjajan, psihološko-društveno-filozofski komad o sumraku građanske civilizacije na scenu spretno postavio u multimedijalnoj, muzičko-epsko-dramskoj formi. Zbog žanrovske složenosti, u kombinaciji sa snažnom dramatičnošću igre, predstava ima operskog u sebi (kompozitor Zlatko Tanodi, koreograf Staša Zurovac).

U izvođenje dramskih prizora su bitno uvedeni songovi koje pevaju živi i mrtvi. Uključivanje davno upokojenih u radnju, pored upadljivog metafizičkog smisla, razumemo i kao akcentovanje važnosti prošlosti za porodicu Glembaj. Akteri su ibzenovsko-strindbergovski vođeni avetima prošlosti, ne mogu da se oslobode taloga porodične istorije. Četa duhova na Svibenovoj sceni takođe sa sobom donosi važnost teme smrti, posebno naglašene u ovom scenskom tumačenju (Sviben je autor dramaturške adaptacije).

U pogledu stila, songovi iscrtavaju liniju stilizacije koju prate i video projekcije, kao i stalna upotreba mikrofona. Glumci su sve vreme ozvučeni bubicama, što teatralizuje radnju. Različiti video materijali se projektuju na galerijske zidine, od Krležinog dramskog teksta, preko crno-belih fotografija, do animiranih prizora, odraza senki, vremenskih prilika. Oni su povremeno ilustrativni, a povremeno donose poetsku nadgradnju radnje, čine je poetski punijom (scenografija i projekcije Leo Vukelić). Prisustvo ovog niza stilizovanih elemenata je važno zato što izražava onostrano, ali i složenost značenja dramskog teksta. Da je psihološki realizam, koji se nalazi u osnovi glumačke igre, jedini sloj, predstava bi bila idejno sužena u odnosu na tekst drame.

Predrag Ejdus u ulozi Ignjata Glembaja je doneo jednu topliju, ljudskiju verziju lika. Jarko je izražena njegova osećajnost, liričan je u prikazu slomljenosti zbog razočaranja u baruničinu bračnu vernost. Glumac nosi jednu odmerenu, svedenu odlučnost, autoritativnost i snagu, bez viška sredstava. Anja Šovagović Despot, kao barunica Kasteli, suvereno predstavlja njen odvratan snobizam, nametljivu razmaženost, ali i snažnu „erotsku inteligenciju“. Ipak, njena značenja se ne iscrpljuju u upadljivoj odbojnosti, što zna da bude slučaj u scenskim tumačenjima. U jednoj od poslednjih scena sa Leonom, ona dirljivo otkriva osećajniju stranu, svoje slabosti, razočaranja zbog životnih lomova, čineći je slojevitom.

Foto Dubrovačke letnje igre

Mijo Jurišić igra Leona Glembaja, pobunjenog, pravdoljubivog člana ove porodice, njenog oštrog, beskompromisnog kritičara, i neumornog tragaoca za životom izvan otrovne glembajevštine. Jurišić ima posebnu harizmu, njegov Leone je istovremeno nemilosrdno odlučan u svojoj pobuni, ali i suptilan, elegično oblikovan, u mekanim tonovima. Fizički je krhk, u skladu sa svojom unutrašnjom fražilnošću. Iz brojnog ansambla izdvajamo igru Bojane Gregorić Vejzović kao nepokolebljivo mirne, anđeoski delikatne sestre Angelike, Vladimira Posaveca Tušeka kao doktora Altmana, Karmen Sunčane Lovrić kao duha Alis, prve Ignjatove žene.

Bezgranično mešanje živih i mrtvih na Svibenovoj sceni shvatamo i kao metaforičan odraz glembajevskog sveta između života i smrti, prostora lutajućih duša stradalih u prekomernoj građanskoj raskoši. Društvene promene preko noći donose krahove finansijskih carstava i socijalnih položaja, u onom kao i u ovom vremenu, stvarajući olupine od zanesenih ljudi koji su živeli u iluzijama.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 14.8.2017

*Put je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Ogledala društva u tranziciji

31.  Grad teatar u Budvi

Regionalni pozorišni program: „Ožalošćena porodica“, „Balon“, „Dokle pogled seže“

Ovogodišnji, 31. po redu, festival „Grad teatar“, održava se u Budvi od 5. jula do 17. avgusta, pod motom „Za tri groša“, odabranom zbog posebno skromnih finansijskih okolnosti koje su pratile realizaciju festivala, usled nagomilanih dugova. Osim finansijskog aspekta značenja ovog mota, inspirisanog Brehtovom „Operom za tri groša“, skromnost sredstava znači i fokus na delima koja se zasnivaju na umetnički vrednom korišćenju svedenosti izraza. Povodom programske koncepcije festivala, v.d. direktora „Grad teatra“, Milena Lubarda Marojević za „Politiku“ je rekla: „Ove smo godine želeli da iskoristimo sopstveni trenutak rekonstrukcije za preispitivanje šireg umetničkog konteksta, pa smo birali programe koji dotiču aktuelna društvena pitanja. Program festivala pripremljen je za svega nekoliko meseci, zbog čega se na njemu više nisu mogli naći neki programi koje smo želeli. Ali mi se čini da poenta nije izostala. Jer bez glamura, bez fanfara i raskoši ove godine, festivalski programi se odvijaju u tišini, pred prepunim gledalištem, pred publikom koja učestvuje i razmišlja. A to je, nadamo se, dobar preduslov za jedan novi početak.“     

Pozorišni program 31. „Grada teatra“ takođe je specifičan po izraženoj regionalnosti. Predstave dobrim delom pokrivaju prostor bivše Jugoslavije, dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije. Budvanska publika je između ostalog imala prilike da vidi slovenačku „Ožalošćenu porodicu“, hrvatski „Balon“ i crnogorsku „Dokle pogled seže“. One su donele društveno i estetski vredne odraze života na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa posebnom pažnjom na izražajnosti glumačkih nastupa, u maštovito minimalističkom scenskom obliku, autori su otkrili sličnosti i razlike stvarnosti  danas nezavisnih država, republika bivše Jugoslavije.

Pozorišni program festivala koji se ove godine skoro u celini ostvaruje na sceni između crkava u Starom gradu, otvorila je „Ožalošćena porodica“ reditelja iz Srbije, Igora Vuka Torbice, a u koprodukciji dva slovenačka pozorišta, iz Celja i Kranja. Nastala prema Nušićevoj komediji, predstava je posebno zanimljiva zbog neobičnog spoja vrlo sočnog, često farsičnog i bizarnog Nušićevog humora, i slovenačkog tradicionalno umerenijeg stila igre. Slovenački glumci su tako doneli jednu elegantniju verziju Nušića. Rediteljsko tumačenje je u komičkom smislu često bazirano na maštovito razigranom slepstiku. Na primer, na početku predstave, u dugačkoj neverbalnoj sceni, situaciona komika izvire iz prosipanja pepela iz urne pokojnika, koji zatim ostali likovi usisavaju, dalje razigravajući snažne komičke potencijale ovog prizora. Scenografija Branka Hojnika takođe je upečatljiva. Prostor određuje beli, minimalistički dizajn, u kontrastu sa necivilizovanim ponašanjem likova, ali i u harmoniji sa suzbijanim, prigušivanim stilom komičke igre glumaca.

Foto Grad teatar

U Slovenačkom „Delu“ je objavljen razgovor sa rediteljem, povodom premijere ove predstave, gde je Torbica rekao da je sadržaj predstave veoma aktuelan u Sloveniji, ali da se Slovenci nikada ne bi ponašali kao likovi u drami, bar ne tako otvoreno. Takođe je rekao da je njegovo iskustvo da se glumci tamo plaše komičnog, i da ima razlika u mentalitetu. Uprkos razlikama u mentalitetu, suština predstave, otimanje tuđe svojine, prisutan je društveni problem u današnjoj Sloveniji, o čemu je „Delo“ takođe pisalo, zbog čega je ovaj naslov i uvršten na repertoar.

Budvanska publika je ove godine imala priliku da vidi i zagrebačku predstavu „Balon“ prema tekstu Mate Matišića, u režiji Mislava Brečića, a u izvođenju Teatra Exit. Mate Matišić je i u ovom komadu dokazao da je izvanredan dramski pisac, crnohmornog senzibiliteta bliskog popularnoj kulturi, i istovremeno vrlo oštar hroničar savremenog hrvatskog društva. U pogledu dramskog stila, može se reći da je Matišićev blizak Nušićevom, u smislu bujnih tragikomičkih osobenosti likova i radnje, odnosno zajedničke naklonosti ka iščašenom humoru.

Foto Grad teatar

U predstavi koju su na goloj sceni posebno vešto razigrali zagrebački glumci, upečatljivo se odražavaju brojne tenzije u savremenom hrvatskom društvu. Autori tragikomično tretiraju dubinsku društvenu korupciju i kriminalizaciju, nezaposlenost, nemoć pravosuđa, rašireni nacionalizam, kao i bazično nepoštenje u međuljudskim odnosima. Glavni lik je Glumac (Vili Matula) koga Komšija (Krešimir Mikić) moli da pomogne njegovoj Ženi (Branka Trlin), u depresiji nakon smrti njihovog sina Frana. To je plodno tlo nicanja situacija „teatra u teatru“, razmatranja teatarskog u svakodnevnom životu, preplitanja fikcije i stvarnosti. Na sceni se, između ostalog, gradi urnebesna pripovest o braći blizancima koje vešto igra Mikić. Jedan je staloženi inspektor, a drugi je surovi, sirovi i bahati kriminalac Šacko, čija je omiljena aktivnost betoniranje ljudi koji mu se nađu na putu.

Teme nezaposlenosti i društvene korupcije u vremenu takozvane društvene tranzicije, u blisko minimalističkoj formi, karakterišu i predstavu „Dokle pogled seže“ Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, u režiji Arpada Šilinga. Ovaj uvaženi mađarski reditelj avangardnog senzibiliteta radio je sa crnogorskim glumcima istražujući regionalno aktuelne teme. Šiling je povodom premijere za „Monitor“ govorio o sličnostima društvenih okolnosti u Mađarskoj i Crnoj Gori: „Imao sam neke teme koje sam doneo sa sobom iz Mađarske – korupcija, sve mutniji politični i ekonomski interesi, bekstvo mlađe generacije, nezaposlenost, i slična iskustva… Pokazalo se da se u brojnim pitanjima slažemo i da su nam slična iskustva. Osnova našeg teksta su te situacije u kojima smo se prepoznali.“

Tekst predstave sadrži osamnaest scena, nastalih u procesu rada sa glumcima, kroz improvizacije. Kako je uobičajen slučaj sa Šilingovim režijama, imena aktera na sceni podudaraju se sa imenima glumaca, izvođači se ne sakrivaju iza maski, iluzija. U skladu sa time, obučeni su kao u svakodnevnom životu, scenografije nema, igra je minimalistička.

Pred gledaocima se nižu fragmenti prizora iz savremenog crnogorskog društva. Oni su bolno bliski okolnostima u Srbiji, po pitanju nezaposlenosti, korupcije, bahatosti političara, nefunkcionisanja sistema. Na sceni su ovi društveni lomovi istovremeno reflektovani u privatnoj sferi, u slomu brakova, podivljale napetosti između roditelja i dece, sve učestalijoj emigraciji. Fragmenti likova koje glumci oblikuju su brutalno raskalašni, moći odani ministri (Dejan Đonović), njihove rasipne žene (Nada Vukčević), beskrupulozni investitori (Dušan Kovačević), surove direktorke preduzeća koje nemilosrdno daju otkaze (Varja), radnici koji ostaju bez posla (Srđan Grahovac), naivni mladi talenti koji se susreću sa korumpiranom realnošću (Aleksandar Gavranić), roditelji (Varja Đukić) i deca (Jelena Simić) gorko razočarani u sistem, pljačkaši banke, ljuti amateri koji su to postali iz očaja (Srđan Grahovac, Dušan Kovačević, Zoran Vujović).

Foto Grad teatar

Crnogorski glumci su potpuno posvećeno prihvatili Šilingov način rada, emotivno se ogoljavajući do kraja. U njihovoj igri je bitno prisutan gorki humor, snažno oslobađajući, imajući u vidu da se izliva iz surovo prepoznatljive stvarnosti, koju komički razobličava, donoseći rasterećenje. Ovaj tragikomičan pristup savremenom društvu je blizak predstavi „Balon“. U jednoj sceni fizičkog razračunavanja kriminalaca, konkurentno kršnih momaka, Dejana i Dušana, prvi drugom preti ljudskim betoniranjem, kao Šacko.

Pozorišni program „Grada teatra“ u Budvi, kao i programi drugih letnjih festivala, u Baru, Tivtu, Dubrovniku, otkriva da je na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko uspostavljen zajednički kulturni prostor. Pozorišni umetnici danas nezavisnih država, nekada jugoslovenskih republika, međusobno sarađuju u produkcijama. One se prikazuju na festivalima koji, uopšteno posmatrano, daju široki uvid u dela iz različitih država regiona. A publika ovih festivala je najveći profiter jer ima prilike da se suoči sa umetnički vrednim produkcijama, ali i da istovremeno katarzično otkriva sličnosti i razlike života u državama našeg regiona.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike 12.8.2017.

Zarobljenost u okovima vlasti

Premijera plesnog „Magbeta“ u Tivtu

Tivat – U okviru festivala „Purgatorije“, u Atrijumu Buća Centru za kulturu je premijerno izveden „Magbet“, koprodukcija „Purgatorija“ i Bitef teatra. Ova predstava koreografa Miloša Isailovića, u izvođenju plesača Bitef dens kompanije, donela je uzbudljivo plesno tumačenje Šekspirove političke tragedije (dramaturgija Jelena Kajgo). Na minimalistički utvrđenoj sceni, prekrivenoj diskretno sijajućim celofanom, i oivičenoj neonskim svetlima, sedam igrača bez reči predstavlja Šekspirovu pripovest o krvavom putu do vlasti (scenografija Jasmina Holbus). Igru vodi zlokobna, mračna, ceremonijalna atmosfera, izgrađena stilom igre, vizualnošću, muzikom. Ambijentalnost prostora je u tom pogledu takođe vrlo važna – staro kameno zdanje i arhaični stubovi oko scenskog prostora pojačavaju smisao tamnih slutnji. Treba pomenuti i slučajno, nerežirano, letenje slepih miševa u par navrata na premijeri, koje se savršeno uklopilo u košmarnu osećajnost.

Akteri su obučeni u istančano stilizovane, preovlađujuće crne kostime, takođe perfektno uklopljene u gotičku atmosferu škotske tragedije (kostimografija Slavna Martinović). Muzika kompozitora Draška Adžića jedan je od ključno važnih sastojaka igre, ona presudno učestvuje u građenju tamne osećajnosti, mreže pohlepe, zločina, ludila. Muzika sablasno vodi igrače, noseći u sebi i preteće zvuke čangrljanja lanaca, okova. To jako, uznemirujuće osećanje klaustrofobije i pretnje, povremeno produbljuju i avetinjski blješteća neonska svetla.

Miloš Isailović sugestivan je kao Magbet, ledenog lica i telesnih pokreta. Često je skrhan sumnjama koje iščitavamo iz njegovog fizičkog izraza, naročito u solo scenama, na primer u uvodnom prizoru. On se tu vrti u krug, simbolički zatvoren u svetu nezajažljive gladi za vlašću, izgubljeno tražeći izlaz iz te začaranosti, zaglavljenosti. Značenje Magbetovih preispitivanja i nesigurnosti izvlačimo i iz duo scena sa njegovim dvojnikom maskiranog lica (Dejan Kolarov), možda alter egom, izvorom lomova u glavi povodom izbora puta zločina. Važno simboličko značenje na tom putu ka prestolu imaju i veštice, Nataša Gvozdenović, Ivana Savić-Jacić, Tamara Pjević. Shvatamo ih kao projekcije Magbetove podsvesti, halucinacije, odraz želja za vlašću i divljačkih sklonosti ka zločinima. One se neprestano šnjuvaju oko Magbeta, zagonetno prete iz prikrajka, zavodeći ga slatkom i otrovnom iluzijom moći.

Branko Mitrović igra kralja Dankana, takođe odlučnog, čvrstog izraza lica. Svi likovi ispoljavaju ledenost, nežnije emocije se ne oslobađaju. To shvatamo kao izraz ideje da u krvoločnoj borbi za moć nema mesta suptilnosti. Jedna od najmaštovitijih scena u predstavi je Magbetova borba sa Dankanom, ostvarena kroz igru senki. Akteri izvode ples smrti sa leve strane scene, jedva da ih direktno vidimo. Za to vreme se na centralnom prostoru, na zidine, odražavaju krupne senke njihovih tela u borbi. Simbolika senki je vrlo jaka, razumemo ih kao znak relativizacije ljudskog položaja na zemlji, iluzije moći. Kako je starogrčki pesnik Pindar napisao, čovek je san senke, prolazan na ovom svetu, privremen, kao i njegova vlast.

Foto Slavica Dolašević

Ana Ignjatović-Zagorac kao Lejdi Magbet takođe je vrlo ekspresivna. Njena androgina pojava verodostojno odražava odsustvo ženstvenosti, ključno važne za taj Šekspirov lik. Otkinuta od principa ljubavi i kreativnosti, isušena od „mleka ljudske dobrote“, neutoljivo je žedna vlasti i znatno odlučnija od Magbeta. U predstavi je jasno prikazana narušenost tradicionalnih odnosa među polovima, Lejdi je preuzela dominaciju. To je slučaj u njihovoj ljubavnoj sceni, gde ona u vrišteće crvenoj, osvajačkoj haljini leži na Magbetu, u aktivnom položaju, kontrolora, vladara. Blisko značenje se ostvaruje i na kraju, nakon Magbetovog ubistva Dankana, kada je on polomljen grižom savesti. Ona ga tada ruši na pod, preuzimajući ponovo kontrolu. Posle toga polako, ritualno odlazi u utrobu kamenog zdanja. Na tom hipnotičkom putu je veštice šibaju kosom po golim leđima, ostavljajući krvave tragove. Ovom izvanredno upečatljivom scenom se predstava završava. Lejdi nestaje u tmini, simboličkoj tamnici. Povratka sa puta umrljanog krvlju nema, sloboda je zauvek izgubljena, osvojena vlast je ništa.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27.7.2017