Pozorište u svakodnevnom životu

56. Bitef: “Gardien Party”, koncept i režija Muhamed el Hatib i Valeri Mrežan, produkcija Zirlib, Francuska i “Tihuana”, po tekstovima i idejama Gintera Valrafa, Andresa Solana, Martina Kaparosa, režija Lazaro Gabino Rodrigez i Luisa Pardo, produkcija Lagartihas tiradas al sol, Meksiko

Predstava “Gardien Party”, prema konceptu i u režiji Muhameda el Hatiba i Valeri Mrežan, izuzetno je autentičan oblik dokumentarnog pozorišta, čiji su koautori izvođači naturščici, čuvari u različitim svetskim muzejima, u Njujorku, Stokholmu, Parizu, Sankt Peterburgu (Nathalie Conio Vavilova, Boney Fields, Carolina Hindsjö, Seung Hee Kim, Jean-Claude Oudoul, Jean-Paul Sidolle). Oni igraju na različitim jezicima, ruskom, korejskom, engleskom, švedskom, francuskom, što bitno uspostavlja verodostojnost igre, pored njihove naročite iskrenosti i neusiljenog, istinitog scenskog prisustva koje zavodi gledaoca.

Foto Yohanne Lamoulere (“Gardien Party”)

Šezdesetogodišnja Ruskinja Margarita koja otvara predstavu pletenjem na pozornici, donela je i kolačiće i čaj sa pratećim servisom. Njena zapažanja su naročito izazovna, i politički i komički, dok je njen nastup najdopadljiviji, jer je u naivnu igru fino uvela osećanja apsurda i ironije. Između ostalog nam kaže da radnici vole Putina, dodajući posle da je to samo izjava za turiste. Na sceni joj se zatim pridružuje Korejka, osobeno statičnog izraza, ukočena i spokojna, koja kaže da je rutina čuvanja umetničkih dela umiruje. Uskoro dolaze i ostali čuvari koji će u kraćim segmentima iznositi zapažanja sa posla, često komičke situacije koje potvrđuju ljudsku aroganciju, nipodaštavanje umetnosti, kao i drugih ljudi. Markantna je i pojava otresite Šveđanke koja se profesionalno bavi i vaterpolom, da bi unela fizičku dinamiku u miran život čuvara. Robert, čuvar u “Momi”, ima glasno i energično prisustvo, obučen je u crno i autoritativan, i između ostalog kaže da savremena umetnost često izaziva podsmeh i nerazumevanje. On još priznaje da voli da nosi uniformu, jer je to način da uđe u ulogu, da pređe granicu između privatnog i profesionalnog prostora. Ova zapažanja nas asociraju na istraživanja sociologa Ervinga Gofmana koji je takođe smatrao da je profesija vid teatra u svakodnevnom životu. Ova predstava diskretno nameće tu ideju, postavljajući Gofmanove glumce u stvarnosti na izdvojeni, konkretizovani teatarski prostor, u ovom slučaju Istorijski muzej Srbije, pokazujući da ceo svet zaista jeste pozornica, bila ona uokvirena ili ne. 

Meksička monodrama “Tihuana” autora i izvođača Lazara Gabina Rodrigeza takođe ima vrlo izazovnu dokumentarističku osnovu. U predistoriji ovog projekta, umetnik se pod lažnim identitetom, Santjaga Ramireza, preselio u grad Tihuanu, iznajmio je sobu u nekoj faveli i zaposlio se u lokalnoj fabrici, sa namerom da proveri da li radnik u Meksiku može da živi od dnevnih primanja, od tri i po eura. Na početku predstave, osobenog multimedijalnog oblika predavanja-performansa, Lazaro nas detaljno upoznaje sa okolnostima ulaska u ulogu koja nije njegova, takođe implicitno otelotvorujući Gofmanove misli o predstavljanju u stvarnosti, uverenje da  je sam život performans, proces stalne i neprekidne transformacije identiteta. Njegovo prisustvo na sceni prati i jedan veći ekran, koji prikazuje dokumentarne materijale, ilustracije eksperimenta, od pisama i fotografija, do kratkih filmova čiji je protagonista on sam, bez brkova koji označavaju prelazak u ulogu radnika.

Foto Bitef promo

Naročito su emotivni njegovi uvidi o bolu samoće i nevidljivosti na fabričkoj traci, koji problematizuju smisao radničkog života, utopljenog u muke, koje sami radnici objašnjavaju sopstvenom lenjošću, prilično upitnom, imajući u vidu da većina njih radi od desete godine. Otrežnjujući su i utisci o nepravednim zakonima koji primoravaju ljude da žive van zakona, kao i spoznaja o nemilosrdnoj materijalnosti sveta – ako nemaš novca, nebitan si, naročito u sferi ljubavi koja, kako kaže Lazaro, bez materijalne podrške ne može da opstane.         

Ovaj projekat u celini ima jasan sociološki značaj jer je doneo opipljive rezultate jednog važnog društveno-ekonomskog eksperimenta, koji se završio pre isteka roka, jer izvođač više nije mogao da trpi fizičke i mentalne pritiske. Takođe je zanimljiv zato što podstiče diskusije o metateatralnosti, o ulogama u svakodnevnom životu i granicama igranja i predstavljanja. Sa druge strane, samo izvođenje ove predstave ne karakteriše autentičnost i šarm, poput nastupa muzejskih čuvara, ali to ovde zapravo i nije važno jer je osnovni smisao projekta eksperiment koji je prethodio, i saznanja do kojih je doveo.   

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30. septembra 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s