Povratak iz sveta mrtvih

Premijera “Pokojnika” Egona Savina u Tivtu, koprodukcija Crnogorskog narodnog pozorišta i Centra za kulturu Tivat

Tivat- Polazeći od “Pokojnika”, jednog od poslednjih Nušićevih dela (1937), mračne satire koja se opako razračunava sa lažnim društvenim moralom, licemerjem, korupcijom, lopovlukom i raznim drugim vidovima bitangluka u krugovima takozvanog visokog društva, reditelj Egon Savin gradi preciznu, kompaktnu, i tragično savremenu predstavu. Likovi su postavljeni u simbolički tesan, zatvoren, klaustrofobičan prostor, u Podgorici, u prvim decenijama dvadesetog veka (scenografija Vesna Popović, kostimografija Jelena Stokuća). Na kulisama zelenkasto-crne boje, odštampane su stare, dokumentarističke fotografije grada, sa retro šmekom. Osećanje elegantne starine, dostojanstvene i stamene prošlosti, koje diskretno grade te arhaične slike, postepeno će dobijati smisao kontrasta, sa padanjem maski i otkrivanjem stvarnih lica aktera, njihovog bezočnog hohštapleraja.           

Foto Duško Miljanić

Režija Egona Savina je preovlađujuće realistička, likovi su određeni suptilnom psihološkom verodostojnošću i skoro opipljivom težinom dramskog izraza. U njima gotovo da više nema one lepršave, bezazlenije komičnosti Nušićevih ranijih likova, smešnih bednika poput lešinara iz ožalošćene porodice, ili gramzive ministarkine familije. Stvarnost društveno-političke truleži je ubila mogućnost naivnije i laganije igre, ostavljajući skoro samo prostor za tamnu grotesku. Ona povremeno izaziva gorak smeh zbog apsurdnih rešenja, na primer u sceni lažnog kolektivnog čitanja novina, u pokušaju ignorisanja pokojnikovog povratka.

Bojan Dimitrijević staloženo i uverljivo realistički predstavlja Pavla Marića, izneverenog supruga i ambicioznog naučnika koji nestaje nakon saznanja da ga manipulativna supruga Rina (Branka Otašević) vara, sa prijateljem Novakovićem (Aleksandar Radulović). Njegov povratak iz „mrtvih“ izaziva žestoke potrese, u krugovima društveno-političke elite, budi paniku i strah od gubitka privilegija, drmajući stubove društva. A činjenica da ne uspeva da ih sruši, može se tumačiti kao simboličan znak nemogućnosti promene – krivokletnici i spletkaroši će uraditi sve, kako bi zadržali svoje pozicije. Na tom beskompromisnom putu, oni razotkrivaju ponavljajuće mehanizme održavanja vlasti – od pravljenja medijskih spletki do optužbi za špijunažu, što nam je sve, danas i ovde, i dalje bolno prepoznatljivo.

Marko Baćović igra Spasoja Blagojevića, šefa operacije u borbi vraćanja mrtvaka u svet mrtvih, bestidnog, neumoljivo hladnog pokvarenjaka, uvek pripravnog u borbi da očuva moć. Ipak, i ta maska čelične snage pada, u odnosu sa Đurićem (Slobodan Marunović), kada se razotkrivaju slabost, ljigavost, ulizištvo i beskičmenjaštvo, u njegovoj grotesknoj sceni cmizdrenja, dokazujući da niko nije nedodirljiv.

Foto Duško Miljanić

Retke prizore čiste komike donosi Slavko Kalezić, u ulozi Mila, koristoljubivog Rininog ljubavnika, i vrcavog sledbenika vere u moć viska, ili Feng šuia, izazivajući laganu komiku. Stevan Radusinović je Adolf Švarc, jedan u nizu muljatora koji defiluju na toj pozornici vucibatina, svetu u kome se žene daju mehanički, po inerciji. Sobarica Sofija (Radmila Božović) širi noge po potrebi, bezlično i hladno, ukazujući na sumornost njene pozicije i odnosa prema njoj. Jedna od žrtava društvene surovsti je i Aljoša (Dejan Ivanić), senka od čoveka, nesiguran, mucav, i takođe razoren zbog preljube žene.

Dela Branislava Nušića nisu bila postavljana na crnogorske repertoare punih dvadeset i sedam godina. U vezi sa time, izbor igranja „Pokojnika“ je pravi pogodak, prvo zato što nije predvidiv, ili očekivan (“Gospođa ministarka” ili “Ožalošćena porodica” bi bili nametljiviji izbori), a i zato što potvrđuje Nušićevu ubojitu savremenost, ovde bezizlazno čemernu.

Pozorište, kao istinska savest društva, ne odustaje od opiranja sistemu lopovluka i laži. Marićev pokušaj da sruši korumpirani sistem završava se neuspehom, njegovim proterivanjem iz zemlje, i očuvanjem principa zla i pokvarenjaštva. No, i taj pokušaj se može tumačiti kao snop svetlosti u tamnom moru apatije, jer svaki takav napor otvara bar nekakvu mogućnost da truli sistem ipak pukne.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5. avgusta 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s