Porodični i drugi demoni

BELEF: “Tramvaj zvani želja”, Tenesi Vilijams/Lenka Udovički, Beogradsko dramsko pozorište, “Gospođa Ajnštajn”, Snežana Gnjidić/Karin Rosniček, Narodno pozorište u Beogradu i “Kratka istorija pljeskavica i druge priče”, autorski projekat Andreja Nosova, Hartefakt

“Tramvaj zvani želja” (1948), porodičnu i psihološku dramu Tenesi Vilijamsa, koja se opravdano smatra jednom od najznačajnijih u istoriji američkog pozorišta, rediteljka Lenka Udovički tumači ključno se oslanjajući na vrednosti teksta i glumačkih interpretacija. Kada se na scenu postavlja klasično delo poput ovog, koje se često nalazi pred gledaocima, očekujemo naročiti razlog njegove nove inscenacije, odnosno neku specifičnu svežinu čitanja. To ovde upadljivo fali, komad je postavljen konvencionalno, školski.

Vešti glumci su uglavnom psihološki suptilno i slojevito uobličili likove koji se bore sa brojnim materijalnim izazovima života, ali i sa sopstvenim slabostima i ograničenjima, trudeći se da žive najbolje što mogu. Branka Katić je uverljivo prikazala slojeve prepredenosti Blanš, spretne igre nadmudrivanja sa muškarcima. Vanja Nenadić je takođe verodostojno predstavila njenu naivniju i nežniju sestru Stelu, a Miloš Petrović Trojpec Stelinog sirovog supruga Stenlija Kovalskog, neotesani odraz sile muškosti… Iako glumci nastupaju posvećeno i vredno, zbog nedostatka uzbudljivijeg, poetičnijeg, maštovitijeg razigravanja scenskih prizora, igra u celini ubrzo postaje jednolična i monotona, što se zbog skoro trosatnog trajanja predstave ukazuje kao upadljiv problem.

Sa druge strane, monodrama “Kratka istorija pljeskavica i druge priče”, autorski projekat Andreja Nosova, izveden u intimnom prostoru stana u ulici Despota Stefana, kratak je i vrlo efektan. Glumac Simon Versnel psihološki delikatno razmotava svoja bolna sećanja na odrastanje, na traumatične epizode sa nebrižnom majkom, na nasilna seksualna iskustva, i na pronalaženje utehe u hrani, u pljeskavicama. Radnja se dešava oko i na krevetu, konkretnom i simboličkom prostoru utočišta, zoni bezbednosti koju protagonista očajnički traži. Predstava je vredna zbog nesvakidašnje suptilne i dirljive Simonove igre, izvanredne uverljivosti prikaza traumatizovanosti jednog izranjavljenog dečaka koji autentično oživljava u telu starijeg, korpulentnijeg glumca, gradeći scenski izazovan kontrast.

Suočavanje sa sećanjima i mučnom prošlošću u centru je pažnje i predstave “Gospođa Ajnštajn”, nastale prema tekstu Snežane Gnjidić. Za razliku od nedavno premijerno izvedenog omnibusa “Mileva”, fragmentarne forme i previše raštrkanog sadržaja, ova interpretacija tragičnog života Mileve Marić Ajnštajn ima kompaktnu strukturu i jasnu ideju vodilju. Reč je o duodrami Mileve i Alberta Ajnštajna, čija se radnja odvija nakon njihove smrti, u nekom apstraktnom, metafizičkom prostoru, gde se oni slučajno sreću. Taj susret otvara bolne rane, ali i nežna sećanja na početke njihove ljubavi, raspiruje svađe, ali i potrebe da se računi izmire. Tekst je nastao na osnovu stvarne prepiske Mileve i Alberta, ali ne predstavlja istorijsku rekonstrukciju, već fiktivnu dramu. A ona je podsticajna jer se bavi životima istorijskih ličnosti koje su dale bitan doprinos razvoju čovečanstva, pri čemu ima i prodorne komičke, poetske i filozofske vrednosti, u razmatranju problema ljubavi i braka, poverenja i ljubomore, slobode i posesivnosti, ali i značaja umetnosti i nauke.

Foto Marijana Janković/Narodno pozorište u Beogradu (Gospođa Ajnštajn)

Rediteljski pristup Karin Rosniček se može definisati kao poetski realizam. Likovi su smešteni na preovlađujuće pust prostor, određen stilizacijom i video projekcijama koje imaju poetsku funkciju (scenografija Jasna Saramandić, kostimografija Petra Fotez). Igra Gorana Jevtića (Albert) i Dušanke Stojanović Glid (Mileva) je živa i energična, partnerski kompaktna. Oni postepeno otkrivaju složenost karaktera i odnosa, vešto hodajući na tankoj granici između ljubavi i mržnje. Igra se kreće na mešovitom polju realizma, poezije i apsurda. Likovi katkad podsećaju na Sartrove egzistencijalističke figure koje se pitaju zašto su se našle na tom prostoru između neba i zemlje, dok u drugim momentima, u prizorima igranja uloga, asociraju na Ženeove likove u teatralizovanim ritualima života. A bavljenje naučnim pitanjima, širokim značenjima teorije relativnosti, ukazuje na neobičnu bliskost između nauke i umetnosti, otkriva estetske i filozofske vrednosti naučnih diskusija o vremenu, prolaznosti i besmrtnosti.     

U tematskom i formalnom pogledu, “Gospođa Ajnštajn” podseća na predstavu “Tesla ili prilagođavanje anđela”, koja se dugo igrala na istoj ovoj sceni, “Raša Plaović”, i može se reći da ona ima izgleda da ponovi taj put uspeha.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13. jula 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s