Ni rat, ni mir

“Rat i mir”, po romanu L.N. Tolstoja, dramatizacija Fedor Šili, režija Boris Liješević, Narodno pozorište u Beogradu

Polazeći od Tolstojevog “Rata i mira”, jednog od najznačanijih dela u istoriji svetske književnosti, istorijskog, epskog, (melo)dramskog i filozofskog romana, svakako krupnog zalogaja za scensko tumačenje, reditelj Boris Liješević u saradnji sa dramaturgom Fedorom Šilijem, gradi predstavu prepoznatljive poetike. Epski i stilizovano, u odsustvu konvencionalne scenske iluzije, brehtovski i blago ironično, na pozornicu izvode poznate likove koji vode lične i političke borbe, početkom devetnaestog veka, u vremenu rata sa Napoleonom.

Predstava počinje izlaskom Slobodana Beštića na proscenijum, sa primerkom knjige “Rat i mir”, u ulozi osobenog čitača, ili naratora. On uvodi u igru, čita delove romana, komentariše ih, akcentujući pitanja života u vremenu iskušenja, ratova i otpora prema političkim promenama. Ovaj postupak podseća na jednu formalno radikalniju predstavu, ili teatralizovano javno čitanje, takođe Tolstojevog romana, “Smrt Ivana Iljiča” u režiji Tomija Janežiča. Ovaj “Rat i mir” (srećom) nije radikalan poput Janežičeve predstave, čitanje je prisutno samo na početku, ali se u celini svakako može reći da je Liješevićeva poetika bliska Janežičevoj, u pogledu tragalačkog izraza, između dramatike i epike, zatim prisustva ironičnog teatralizma, kao i otvorenosti prema gledaocima.

Foto Marijana Janković
Foto Marijana Janković

Za to scensko traganje za odgovarajućim spojem dramskog i epskog, u ovoj predstavi, može se reći da nije dovedeno do kraja – igra glumaca nije međusobno dovoljno usklađena, a deo scenskih rešenja nije zaista delotvoran. Pojedini glumci igraju živo i psihološki opipljivo, dok drugi nastupaju distanciranije, plakatskije, didaktički, zbog čega se stvara utisak o nedoslednosti u celini izvođenja. Hadži Nenad Marićić oblikuje Bezuhova više pripovedački nego dramski, povremeno skrećući u blagu komiku. Miodrag Krivokapić stvara još više udaljen i teatralizovan lik Bolkonskog, a Danilo Lončarević je takođe preovlađujuće hladan i distanciran Andrej, njegov sin. Kalina Kovačević u ulozi Elen, ćerke Kuragina, upadljivo je koketna i manipulativna, u takođe vrlo stilizovanom nastupu. Sa druge strane su psihološki produbljeniji, ljudskije oblikovani likovi Marije, ćerke Bolkonskog (Zlatija Ocokoljić Ivanović), Sonje (Nina Nešković), i Nataše (Teodora Dragićević), iz koje naročito glatko teče život i strast.

Može se reći da je posledica te nedovršene potrage za funkcionalnim spojem epskog i dramskog i nedostatak emocija, i nemogućnost dopiranja punih filozofskih značenja do gledalaca. Na primer, na početku, kada Kuragin (Beštić) dramatično komentariše smrt oca Bezuhova, zbog naglašavanja epike, emotivno-filozofska snaga njegovih reči nije dovoljno prohodna. I kasnije, na bojištu u Austerlicu, kada leži ranjen, na kovčegu, Andrej Bolkonski u mikrofon govori monolog o spoznaji lepote prirode i beskraja neba, izvan čega je sve varka. Ova u tekstu poetski i filozofski snažna scena, u izvođenju nema snagu koju bi trebalo da ima. Govor, mehanizovan putem mikrofona, otuđio je smisao, oduzeo je dubinu poezije. A ukupno gledano, upotreba mikrofona nije baš dosledna, nije jasno zašto se on nekada koristi, a nekada ne. Na kraju, monolog Bezuhova, njegove vredne misli o spoznaji večne radosti života, odvija se pod upaljenim svetlima, direktno, u prizoru koji stilski upadljivo odskače od ostatka predstave.

Sa druge strane, ima u predstavi i uspešnih rešenja. Scena je svedeno i uslovno dizajnirana (scenograf Janja Valjarević, kostimograf Bojana Nikitović), povremeno je osvetljena neonskim natpisima koji brehtovski zabavno i ironično, određuju smene rata i mira. Suptilan komički smisao ima začudan postupak, kada glumac inspicijentski kaže: “Gasi rat”, misleći na neonski natpis, i označavajući tako prekid pripovedanja o ratu. Povremeno je zanimljiva i upotreba klizne skele, sa čijeg se simboličkog vrha demagoški oglašava Napoleon (Nedim Nezirović), podsećajući u naznakama na Putina i njegov rat u Ukrajini. A kada je reč o tom ratu, propuštena je prilika da se možda veštije i konkretnije uspostave paralele između istorije i našeg vremena. Na sceni se vijori ruska zastava, bez jasnijeg značenja, budeći u gledaocu još jedno u nizu pitanja, o razlozima uključivanja tog rešenja. No, kako je pozorište živ organizam, i kako jedna predstava ima mogućnost da se sa vremenom razvije i slegne, možda će nedorečenosti u ovom “Ratu i miru” biti jednom dorečene.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27. juna 2022. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s