Pravda za Nobela

“Handke projekat ili pravda za Peterovu ludost”, autor Jeton Neziraj, režija Blerta Neziraj, premijerno gostovanje u Bitef teatru (Hartefakt festival), koprodukcija Ćendra Multimedija, Mitelfest, Teatro dela Pergola, Dortmund teatar, Narodno pozorište Sarajevo i MESS

U programskoj najavi međunarodne koprodukcije “Handke projekat ili pravda za Peterovu ludost” autora Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj (dramaturgija Biljana Srbljanović), istaknuto je da ona postavlja pitanje gde se završava sloboda govora umetnika, a gde počinje potreba da se bude politički svestan. Navedeno je i to da ona pokušava da odgovori na pitanje da li je moguće stvarati i promišljati umetnost nezavisno od društvenih i političkih okolnosti koje umetnika okružuju.

Možda su autori zaista imali takve namere, ali u krajnjem rezultatu, koji smo imali prilike da vidimo na sceni Bitef teatra, one nisu nimalo vidljive. Predstava ne pokušava da zaista odgovori na pitanja, čini se da ona ima sve odgovore, čvrsto zacrtane, bez stvarnog prostora za diskusiju.

Na sceni koju publika okružuje sa tri strane, nalik ritualu, odvija se svojevrsni egzorcizam, lov na veštice koji vređa osnovnu pristojnost ponašanja, a dostojanstvo pozorišta i da ne pominjemo. Gledaoci su aktivni deo izvođenja, simbolički učesnici u tom višestruko degradirajućem ritualu. Članovi internacionalnog ansambla (Arben Bajraktaraj, Ejla Bavćić, Adrian Morina, Klaus Martini, Verona Koxha, Anja Drljević), koji nastupa na engleskom jeziku, na početku nas, između ostalog, pitaju da li smo fašisti i da li smo čitali Handkeove knjige. Ako jesmo, treba da napustimo salu (niko to nije učinio). Samo povezivanje ovih pitanja, nametanje veze između fašizma i čitanja Handkeovih dela u startu nagoveštava da će predstava biti krajnje tendenziozna, plitka i neprimerena.

Foto Atdhe Mulla

Dalji razvoj radnje donosi snažnu potvrdu tog nagoveštaja, kroz agresivno izvođenje pamfletskih prizora, parodičnih scena, kao i pseudo-poetskih odraza iz Handkeovog života i literature. Oni su pseudo, ne mogu imati stvarne poetske/estetske vrednosti, jer su izgrađeni na banalnostima, na masakru dobrog ukusa. U tom smislu je tipična scena sa anđelima, možda parodija anđela iz filma “Nebo nad Berlinom”, u kojoj se pojavljuje i Petar Pan, uz mnogo prolivene krvi. Utisak o opštoj scenskoj papazjaniji stvaraju i nekakve sado-mazo scene, sa pratećim naduvanim ovčicama, pa i jedan gumeni bazen, još jedan uvredljiv odraz epizoda iz Handkeovog života, njegove želje da napravi bazen u Velikoj Hoči, nakon dobijanja Ibzenove nagrade. Izvođači na sceni neumereno i neprestano prosipaju ljute i prečesto jeftine reči o Handkeovim javnim nastupima, Nobelov komitet doslovno nazivaju “švedske budale”, a Handkea “austrijskim klovnom”. Između ostalog, na pozornici se viče: “Fuck You Peter Handke! Fuck You Swedish Academy!” Akteri ih optužuju za fašizam, nominalno zagovarajući antifašizam, dok zapravo tako promovišu fašistički način mišljenja.

U radnju jesu uvedeni likovi koji u par navrata formalno problematizuju ovo estetski neprihvatljivo bavljenje likom i delom književnika, dobitnika Nobelove nagrade. Ali, oni su istinski, dramaturški nerazvijeni, karikature koje ostavljaju utisak da su se tu našle pro forme, da ispune funkciju postojanja “druge strane”. A ona nije nikako ispunjena, jer su nasilni, bučni i graktajući lešinari previše zaslepljeni neumesnim razapinjanjem jednog čoveka, bez stvarnog prostora za alternativno mišljenje.

Nije sporna želja za kritičkim bavljenjem likom i delom jednog pisca i aktiviste, ali je veoma sporan način pristupa tom problemu. Agresija koja se izliva iz predstave bespoštedno skrnavi svaki trag umetnosti. Ona čereči suštinu pozorišta jer se spušta na nivo tabloidne komunikacije, jer je licemerna i degutantna, iako se krije iza parodije.

I ne, ova predstava me ne vređa zato što sam Srpkinja, jer je jedan od glavnih predmeta sprdnje i Handkeov “sveti” status u Srbiji, podjednako bi me vređala da je njena meta, na primer, Bernar Anri Levi. Vređa me kao osobu, kao biće užasnuto grubošću i mržnjom, koji izbijaju iz svake pore ovog “projekta”.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 14. juna 2022. godine, pod naslovom “Ako ste čitali Handkea, napustite salu”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s