Pozorište kao mesto isceljenja

“Čaj sa Kublaj Kanom”, tekst Saša Radonjić, adaptacija i dramaturgija Aleksandar Milosavljević i “Rađanje čoveka na ivici”, Bitef teatar, Mesec nezavisne scene

Monodramski tekst “Čaj sa Kublaj Kanom” Saše Radonjića donosi stvarna, autobiografska, dokumentaristička iskustva preživljavanja moždanog udara, suočavanja sa izazovima bolnice, borbe sa posledicama pucanja krvnog suda u mozgu, slabostima, bunilom i halucinacijama. Ove situacije su polazište i za filozofska razmišljanja o vrednostima i granicama života, njegovoj prolaznosti i neuhvatljivosti, uobličena izazovnim poetskim jezikom.

Foto Srđan Doroški

Na pustoj sceni osvetljenoj jednim neonskim svetlom koje gradi sablasni utisak, Jugoslav Krajnov, glumac izvanredne izražajnosti igra protagonistu Pisca, u borbi sa svojim demonima. Efektno stvara raskošnu lepezu osećanja i misli, od strahova i strepnji, do autoritativnog, odlučnog stava, čvrstine pripovedanja i razmatranja teorija o životu. Na sceni se nalazi i jedan drveni sanduk, oko kojeg Pisac nastupa, ponekada u njega ulazi i sklupčava se u njemu, izražavajući (simboličku) potrebu za udobnošću, sigurnošću, zaštitom. Iako je monodramska, igra povremeno uzima oblik dijaloga, razgovora sa sobom, materijalizovanog u formi audio snimka Piščevog glasa, sa kojim živi glas glumca komunicira, unoseći tako i scensku dinamiku. Pored snimljenog glasa, dodatnu živost uvode i video projekcije natpisa piščevih reči, onih koje je već izgovorio, ili drugih, komentara i asocijacija (dizajn svetla, zvuka i video Boris Butorac). Ove projekcije su vizuelno i idejno posebno zanimljive kada reči preplavljuju scenu, gotovo da zatrpavaju Pisca, simbolički ga potpuno uzimajući. U scensku radnju su uvedeni i songovi, muzika grupe “Solaris Blues Band”, čiji je Saša Radonjić osnivač i autor. Stihovi pesama “Vatra” ili “Voda”, bluza o tragovima života stilski i tematski se odgovarajuće uklapaju u dramaturgiju ove predstave – dirljivo iskren odraz suočavanja sa jednom krizom, dokaz vitalnosti života.

“Rađanje čoveka na ivici”, drugi projekat predstavljen na sceni Bitef teatra, u okviru Meseca nezavisne scene, zapravo je prezentacija psihodramske radionice koju je vodio terapeut Vuk Vuković, sa šest učesnika (gledaoci u Bitef teatru su takođe bili pozvani da učestvuju). Poznato je da psihodramske igre pomažu u rešavanju psiholoških problema. Psihoterapija pomoću scenskih umetnosti ima poreklo u magijsko-religioznoj tradiciji pozorišta, što je bilo predmet antropoloških istraživanja, na primer, Klod-Levi Štrosa. U knjizi “Scenska ekspresija i psihoanaliza”, Staniša Nikolić je, između ostalog, pisao da je pozorište bilo umetnost prisutnosti pre nego što je postalo umetnost metamorfoze, i da ono zato može pomoći bolesnicima da ponovo pronađu svoju prisutnost. Scenska radnja postupno vodi bolesnika do toga da na planu scenske igre uspostavi odnose koje još nije u stanju da ostvari u svom životu.

Nije, dakle, nimalo sporan značaj pozorišta i igranja uloga u procesu suočavanja sa krizama, ali jeste sporan smisao predstavljanja takvog ogoljenog igranja uloga na sceni, kao pozorišnog dela, sa publikom. Pozorište ipak podrazumeva neku vrstu teatralizacije, dramaturgije, koncepta, konstrukcije smisla i, naravno, veštine izvođača. U protivnom, što je nažalost slučaj sa ovim projektom, nije baš opravdano prezentovati ga u okviru pozorišnog programa, čak ni u slučaju njegovog definisanja kao “nezavisnog”. Nije svaki izlazak na scenu pozorište.       

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.marta 2021. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s