Pankerski protest protiv bede materijalizma

“Ružni, prljavi, zli”, tekst Slobodan Obradović, po motivima filma Etora Skole,  režija Lenka Udovički, Beogradsko dramsko pozorište

Nastao po motivima istoimenog filma Etora Skole, dramski tekst “Ružni, prljavi, zli” Slobodana Obradovića donosi dvadeset crnohumornih slika iz života jedne mnogoljudne porodice koju predvodi Đakinto. On je opsednut idejom da će mu porodica ukrasti novac od osiguranja koji krije kao zmija noge, dok oni svi žive kao neljudi, na nekakvom đubrištu nazvanom domom. U postavljanju ovog komada na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, rediteljka Lenka Udovički je uobličila vrednu predstavu koja se žanrovski može odrediti kao groteskna tragikomedija, sa elementima koreodrame i muzičkog teatra (kompozitor Najdžel Ozborn, koreograf Staša Zurovac).

Scenska postavka je vizuelno opčinjavajuća, što se ukazuje odmah, na sjajnom početku, kada se iz dubine scene polako pojavljuje čopor ljudi, članovi Đakintove porodice. Dovlače se polako na proscenijum, nalik zombijima iz horor filmova, gegajućim, teturajućim, pretećim. Stižu pred nas zarozani, prljavi, ogavni, sa štakama, bebama, točkovima, gajbama, poljskim ve-ceom (kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, scenograf Aleksandar Denić). Vodi ih jednooki Đakinto koga fascinantno snažno igra Ozren Grabarić, kao arhetipa zlikovca, sebičnog, pohlepnog, nemarnog pater familijasa. Sugestivnim izrazima lica i tela, prodornim pogledima i dijaboličnim transformacijama, on gradi lik iz dubine sopstva, precizno i razorno, do kraja predstave držeći konce u svojim rukama.

Foto Dragana Udovičić – BDP

Pored izvanrednog Grabarića, ostali glumci su uspešno, jače ili blaže stilizovano, predstavili ovu zversku porodicu, stvarajući šareni mozaik nakaradnosti, kockicu po kockicu. Nađa Sekulić je Đakintova isceđena, razočarana žena Matilda, čija se mladalačka ljubav pretvorila u otrovnu mržnju. Jovo Maksić je komički upečatljiv kao baba Marčela, dok je Nataša Marković čvrsta, muškobanjasta ćerka Gaitana, a Ivana Nikolić Lizeta, druga, veoma plodna ćerka sa stilizovano uobličenim bebama. Aleksandar Jovanović je takođe komički ubedljiv kao sin Plinije, krupni transvestit zbunjujuće seksualne orijentacije, Ivan Zablaćanski je obogaljeni Kamilo, a Milan Zarić Romolo, treći sin neutoljivih seksualnih apetita. Ovu živopisnu galeriju ekscentričnih likova upotpunjuju varljivi muževi i žene, ljubavnice, vračare, zelenašice, svi groteskno, pitoreskno uobličeni: Dora (Nina Janković/Dunja Stojanović), Adolfo (Aleksandar Vučković), Izida (Iva Ilinčić), Rozamunda (Marko Gvero), Asunta (Slađana Vlajović), Antonina (Vanja Nenadić), Maria Libera (Jana Milosavljević).

Igra je ofanzivno telesna, nasrtljiva u nametanju žestoke materijalnosti, prljavštine koja izaziva odvratnost, imajući pri tome subverzivni, kritički smisao. Ta pankerština će izazvati naročito ogavan osećaj u sceni u kojoj Đakinto otkriva da je novac krio u ve-ceu, vadeći ga pred porodicu umrljanog izmetom. U pogledu te značenjski i senzualno provokativne odurnosti, važan scenografski izum je Đakintov mobilni poljski ve-ce, gde on često boravi, imajući u njemu čak i seksualne odnose. Taj flekavi, gadni klozet, maštovito je napravljen od ofucanog frižidera, i svaka njegova pojava izaziva gađenje. Takođe, tokom razvoja događaja, na bazično goloj sceni će mu se pridružiti i blisko grozna, štrokava kada, kao i ve-ce šolja. Sve ove agresivne gadosti postaju rečita metafora (našeg) sveta izvrnutog naopačke, vrtoglavo snažan kritički odraz kapitalističkog društva, gde su novac, imidž i spoljašnjost sve, a suština, duhovnost i lepota ništa.

Ipak, ti prizori nisu bez protivteže. Kao dragoceno važan kontrast, na scenu povremeno stupa flautistkinja koja izvodi nežnu, milu muziku, koju tumačimo kao snoliki odraz nekog drugog sveta, lepote proterane iz te nakradne familije (izvođač muzike Milena Jančurić). Ona je važan rediteljski komentar, ili značenjska nadgradnja, koja daje smisao predstavi kao celini. Simbolička je oznaka mogućnosti drugih izbora, duhovnosti i lepote koje je (uvek) moguće negde pronaći, izvan košmarne bede materijalizma.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 16. oktobra 2020. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s