Sanjanje sloboda

“Ruska smrt”, tekst Irina Vaskovska, režija Andrea Ada Lazić, koprodukcija Atelje 212 i Teatar Vuk i “Tica”, tekst Naomi Valas, režija Miško Milojević, Teatar Vuk

Protagonistkinje tragikomične drame “Ruska smrt” Irine Vaskovske su dve sestre,  četrdesetogodišnja Nađa i tridesetpetogodišnja Valja, zaglavljene u životima bez mnogo radosti i perspektive. One žive u letnjikovcu na rubu grada, zapuštenoj kući na korak od urušavanja. Radnja donosi eho života Čehovljevih likova, takođe smlaćenih životom. Vezu sa Čehovim čak direktno pominje treći lik drame Aleksej, lucidno primećujući da im fali treća sestra. A u poređenju sa Čehovljevim “komedijama”, ovaj tekst je suvlji, poetski siromašniji, ali ima izraženog crnog humora koji začinjava radnju. U tome je blizak Koljadinim delima, možda najviše “Šupljem kamenu” koji takođe uspostavlja reference sa “Tri sestre” (Vaskovska je Koljadina studentkinja). “Ruska smrt” pripada ruskoj dramskoj tradiciji, ali je u kvalitativnom smislu njen bleđi primerak, jer joj fali punoće likova i specifičnosti. Isuviše je nalik svojim uzorima, ali ne doseže njihove vrednosti.

Predstava rediteljke Andree Lazić postavljena je u stilu tragikomičnog realizma. Radnja se odvija na prostoru koji je mogao da bude vizuelno upečatljiviji i osobeniji – određen je oslikanim zastorima, dok se u centru nalazi par stolica i sto. U scenografskom pogledu, ni prikaz smaka sveta nije baš vizuelno promišljen – sestre se tada pokrivaju nekakvom providnom zavesom, što je nedovoljno maštovito rešenje koje ne podržava dramsku važnost scene.

Foto Atelje 212

Od početka igre se gradi atmosfera sumorne isceđenosti života. Sestre tavore u praznini, koju popunjava muzika sa radija, francuske retro romantične pesme, u kontrastu sa težinom svakodnevnice. Nađa (Milica Mihajlović) još vapi za životom, za razliku od Valje (Isidora Minić) koja je tupa, umrtvljena. U scenama sa Aleksejem, Milica Mihajlović igra preupadljivo, što jeste idejno opravdano, u smislu toga da označava njen očajnički pokušaj da mu se svidi, ali bi bilo dramski ubedljivije da je tu pronađen suptilniji pristup. Nebojša Ilić odgovarajuće igra Alekseja, zarozanog pijanicu, dotučenog bračnim frustracijama. Predstava je najrazigranija u scenama između Valje i Alekseja, kada se oboje sećaju neostvarenih ljubavi iz prošlosti, o kojima i dalje sanjare, tužno i romantično u isto vreme. Da sumiramo, “Ruska smrt” je slika beznađa kojoj fali osobenije nadgradnje i upečatljivije emocionalnosti, zbog čega gledaoca ostavlja uglavnom ravnodušnim.

Likovi predstave “Tica”, nastale prema drami Naomi Valas, napisanoj na osnovu romana Vilijema Vortona, takođe sanjaju o nekom drugom, slobodnijem svetu. Radnja se pripoveda na dva plana, vremenski odmaknuta za pet godina. Protagonisti su bliski prijatelji, mladići Al i Tica, čiji se životi prikazuju u vremenu neposredno pre i posle Drugog svetskog rata, što je plodno tlo za iscrtavanje strašnih posledica rata, čerečenja mladalačkih snova. Paralelna naracija i fragmentarna struktura pripovedanja, koji podsećaju na filmski izraz, ostvaruju i efektnu dinamiku igre. Rediteljski jezik Miška Milojevića određuju i stilizacija i poezija, koje radnju podižu na viši, metaforički nivo, gradeći svevremenu odu prijateljstvu i slobodi, ali i snažan kritički odraz manipulativnosti militarističkog diskursa.

Foto Nataša Ilić

Mladi glumci su nadahnuto i vešto izneli slojevitosti značenja, sugestivno prikazujući različite aspekte brutalnosti sazrevanja (Vukašin Jovanović-mladi Al, Nemanja Stamatović-stariji Al, Aleksandar Kecman-stariji Tica, Stojša Oljačić – mladi Tica, Željko Maksimović-dr Vajs, Dragan Sekulić- Renaldi). Pri tome je naročito izazovan izbor da različiti glumci igraju mladiće pre i posle rata, što se može tumačiti kao znak njihove tragične, suštinske transformacije tokom rata.

Scenografija je funkcionalna, nekoliko punktova omogućava brzo smenjivanje prizora, odnosno paralelno vođenje radnje, na različitim lokacijama (toranj, nadvožnjak, kancelarija bolnice, spavaonica…). Pojedina stilizovana rešenja imaju simbolička značenja, naročito u slučaju centralne konstrukcije, nalik kavezu (scenograf Milan Miladinović, kostimograf Mina Miladinović). Prostori unutar i izvan tog kaveza postaju simbolička polja života likova, mesta tankih granica, i ogledala blizine slobode koju je (uvek) moguće osvojiti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 11. oktobra 2020.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s