Da li je čovek i dalje čovek?

Prolog 54. Bitefa: “Dolina jeze”, koncept, tekst i režija Štefan Kegi, produkcija Minhen Kameršpile i Rimini Protokol, Nemačka i “Biti Arijela F.”, Kompani Simon Sen, Švajcarska

Nemačka produkcija “Dolina jeze” Štefana Kegija pripada žanru predavanja-performansa, scenskom delu bez razvijenijih elemenata pozorišnog jezika i teatralizacije, konceptualnoj igri čija je suština postojanja polazna ideja, odnosno značenja koja ona proizvodi. A ona su ovde svakako provokativna, zastrašujuće podsticajna u pogledu razvijanja pitanja o granicama, ili bezgraničnosti, novih tehnologija i veštačke inteligencije. Jedini izvođač na sceni je humanoidni robot, kopija stvarne osobe, pisca Tomasa Melea. Kroz mehaničko telo, on govori o njegovom bipolarnom poremećaju, maničnoj depresiji, drastičnim promenama raspoloženja, strahovima od gubitka kontrole. Na praznoj sceni, ovaj robot, uznemirujuće nalik stvarnom čoveku, sve vreme sedi u fotelji. Pored njega je video-bim koji projektuje fragmente iz života njegovog “originala”, Melea, od njegovog detinjstva, do procesa nastajanja robota. Jedno od najinspirativnijih pitanja koje ovaj performans postavlja je pitanje gubitka ljudskosti u sve napadnije prisutnim tehnološkim procesima. Da li čovek i dalje ostaje čovek, nakon spoja sa tehnološkim produžecima?

Foto Jelena Janković / Bitef

Druga produkcija, izvedena u okviru ovogodišnjeg Bitefovog prologa, je švajcarsko delo “Biti Arijela F.”, autora Simona Sena, koje se formalno i tematski nadovezuje na prethodno, ali je različito utoliko što je izvođač stvaran čovek, od krvi i mesa. Tema Senovog predavanja-performansa su njegova složena iskustva susreta sa virtuelnom kopijom tela žene, Arijele, koju on, uz pomoć novih tehnologija, virtuelno ugrađuje u sebe. Ovaj proces menjanja Senovog tela doveo ga je do neočekivanih suočavanja sa promenama identiteta, sa psihološkim i pravnim posledicama. O tome saznajemo od njega na sceni, kao i o preovlađujućem oduševljenju iskustvom postajanja svoje ženske verzije. Naročiti Senov zanos izaziva saznanje o beskonačnim mogućnostima u virtuelnom svetu, koje, po njemu, brišu granice između stvarnog i virtuelnog.

Foto Jelena Janković / Bitef

Pored Simona, na pozornici se nalaze dva video-bima, kao i sprave koje omogućavaju virtuelnu hibridizaciju njegovog tela, što publika posmatra na jednom ekranu. Na drugom se emituju dokumentaristički snimci drugih slučajeva korišćenja digitalnih kopija ljudi, kao i ranije snimljeni intervju sa realnom Arijelom, koja otkriva osećanja povodom prodavanja kopije svog tela na internet, za sedamdeset funti. Pri kraju predstave, Simon preko video-poziva stupa u direktan kontakt sa Arijelom, sa kojom publika može da komunicira. Gledaoci su joj postavljali pitanja o razlozima prodavanja virtuelne kopije njenog tela, a naročitu živost i humor u taj deo scenske igre je donela Ivana Vujić. Ona je ubeđivala Arijelu da je od te prodaje trebalo da napravi mnogo unosniji biznis, praveći sopstveni šou koji je izazvao najživlje reakcije publike tokom ovog performansa, u kojem gledaoci postaju sekundarni izvođači.

Suštinski, u centru pažnje su ovde telo i telesnost, te se može reći da je ovo predavanje-performans o bodi-artu, jednoj od mnogobrojnih grana veoma razgranatog stabla savremenih izvođačkih umetnosti. U bodi-artu je telo subjekt i objekt igre, ono je označujuće i označeno, i kako je rekao filozof Helmut Plesner, umetnik u tom slučaju proizvodi svoje delo “u materijalu vlastite egzistencije”.

Senova, kao i Kegijeva predstava, nadovezuju se na radove eksperimentalnih umetnika, Stelarka ili Orlan, koji su smatrali da ljudsko telo, organsko telo, nije više odgovarajuće, da je postalo beskorisno, zbog čega su istraživali mogućnosti tehno-produžetaka njihovih tela. Teoretsku podršku su pronašli u čuvenom “Manifestu kiborga” Done Haravej, koja je pisala da je kiborg simbioza organskog i mehaničkog, tvorevina društvene realnosti i fikcije: “Svi smo mi postali priviđenja: isfabrikovani hibridi mašine i organizma. Ukratko, postali smo kiborzi. Kiborg je naša ontologija.”

A u hodanju po ovim tankim, graničnim linijama između stvarnog i virtuelnog, organskog i mehaničkog, koje određuje svetove svih nas, treba biti oprezan i spretan, poput akrobata. Ne pustiti da čovek nestane u zanosu novim mogućnostima.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22. septembra 2020. godine

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s