Na putu scenskog svetla

Edinburški internacionalni festival

Premijera “Svetla duhova” Nacionalnog pozorišta Škotske na Jutjubu

Edinburški internacionalni festival, koji u avgustu tradicionalno predstavlja slavlje vrhunskih umetnosti, ove godine, prvi put u istoriji dugoj 73 godine, ne ostvaruje se u svojoj prepoznatljivoj karnevalskoj formi, već u onlajn obliku. Programi se održavaju na Internetu od 8. do 30. avgusta, pod sloganom “Moje svetlo ne prestaje da sija”, što je stih preuzet iz pesme “Movin On Up” škotske alternativne rok grupe “Primal Scream” iz 1991. godine, euforične ode nadi u turbulentnim vremenima. Filmovi koji će biti besplatno dostupni na Jutjub kanalu festivala tokom celog avgusta, uključuju snimke pozorišnih predstava, koncerata, opera, instalacija.

Jedan od glavnih projekata, premijerno pušten u svet 8. avgusta, multimedijalno je delo neobične strukture, “Svetlo duhova”, polučasovni film snimljen od dramskih fragmenata, odigranih u edinburškom Festivalskom pozorištu. Reč je o produkciji Nacionalnog pozorišta Škotske, veoma dirljivoj odi teatru, poetičnoj evokaciji prošlosti, odrazu sadašnjosti i projekciji budućnosti pozorišta. Tekstove za ovaj neobičan, poetičan, vrhunski estetizovan projekat su pisali najistaknutiji škotski pisci, Dejvig Grig, Rona Munro, Džeki Kej, Dž.M Beri, a rediteljka je nagrađivana filmska autorka Houp Dikson Lič. Osnovna ideja filma/predstave je vrlo izazovna i raskošno poetična. Igra počinje na pustoj pozornici, čiji mrak razbija samo jedan snop svetlosti, nazvane svetlost duhova. Pali ga poslednja osoba koja je bila u pozorištu, a gasi prva koja stiže. To neprestano upaljeno svetlo, i dok je pozorište prazno, simbolički predstavlja neuništivost duha umetnosti.

Foto Nacionalno pozorište Škotske – Peter Dibdin

Dok ovo svetlo duhova sija, na sceni i iza nje se razgrću fragmenti pozorišnih i životnih drama ljudi koji su svoje živote posvetili pozorištu. Oživljavaju ih različiti glumci i glumice, kao svojevrsne fantome, priviđenja koja ne dopuštaju nestanak magije scenskih umetnosti. Na virtuelnoj pozornici se ređaju prizori iz pozorišta, sa scene i iz bekstejdža, proba, nemira umetnika pred izvođenje, ispovesti dramskih pisaca, producenata, ali i prodavačica sladoleda i programa, takođe važnih stubova pozorišnog života. Epizode su kratke, a teme različite, od profesionalnih, preko društveno-političkih, do porodično-ličnih. Često su obavijene snolikom maglovitošću, zavesom bujne imaginacije, koja ovu mozaičku odu teatru smešta na granično polje realnog i metafizičkog. Takođe, ti kratki dramski prizori su ponekada presečeni još kraćim sekvencama, koje se asocijativno nadovezuju na postavljene teme. Na primer, u jednom trenutku, u nekakvom magnovenju, vidimo ljude kompletno obučene u bela zaštitna odela koji dezinfikuju scenu. Samo pre godinu dana bi ovaj prizor razumeli kao neku mračnu distopiju, futurističku horor projekciju, dok je sada to ogledalo naše stvarnosti.

Predstava počinje izlaskom androgine glumice, u ulozi Petra Pana, na potpuno praznu scenu. Pred sablasno pustim sedištima, u tami osvetljenoj samo jednom sijalicom, ona predstavlja Barijevog Petra Pana koji optrčava oko te sijalice, sećajući se detinjstva i odluke da nikada ne odraste. U grozničavoj je potrazi za Tinkom (vilom Tinker Bel), koju pokušava da pronađe, da oživi, što shvatamo simbolički, kao grčeviti pokušaj očuvanja scenske čarolije. U toj neodustajućoj potrazi, Pan istrčava iza scene, gde se sreće sa dve neobične, fantazmagorične figure, jedna je u roze, druga u plavoj boji. One se mogu shvatiti kao manifestacije Tinka, magije koja ne posustaje, ni u vremenu zatamnjenja.

Nakon ove sugestivne simboličke scene, ređaju se odjeci prizora iz nekadašnjih predstava Nacionalnog pozorišta Škotske, “Džejms Prvi” Rone Munro, ili “Panoptikon” Dženi Fagan, ali i scenskog tumačenja novih dela, poput pesme Džeki Kej, koju osećajno izvodi Sioban Redmond. Ona je u ulozi glumice koja sabira utiske o svom životu, kroz svoje uloge, maske i kostime, trenutno odložene u kutije, dok scenska igra ne zaživi. U nemogućnosti da vidi budućnost, ona gleda duboko u prošlost, sećajući se likova koje je igrala, kao svojih drugih života. Dirljivo otkriva da je scenska umetnost so života, smisao postojanja umetnika, koji su bez nje izgubljeni, kao i publika. Svima nam preostaje da gledamo u to svetlo u tami, svetlo duhova, snop nade koji ulepšava vreme u ovoj tmurnoj čekaonici života, vreme koje traži utehu umetnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 18. avgusta 2020. godine

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s