Put do druge obale

Umesto pozorišne kritike:

“Nepoznato ostrvo”, prema noveli Žozea Saramaga, adaptacija i režija Elen MekDugal, Pozorište   Gejt, London (predstava je dostupna na Jutjubu)

Nastala prema Saramagovoj noveli “Priča o nepoznatom ostrvu”, predstava u adaptaciji i režiji Elen MekDugal, premijerno je izvedena septembra 2017. godine u malenom londonskom pozorištu Gejt, smeštenom na Noting Hilu, iznad paba Princ Albert. Ovaj ušuškani, kamerni prostor je savršen za scensko tumačenje Saramagove bajkovite parabole o potrazi za nepoznatim ostrvom, u morima bezimenog kraljevstva. Četrdesetak gledalaca je smešteno po ivicama scene, tik uz zidove, okružujući izvođače, i tako stvarajući mesto rituala koje će glumci postojano potvrđivati. Granice između gledalaca i glumaca se brišu, akteri se mešaju sa gledaocima, obraćaju im se, dele sa njima hleb, masline i vino, konkretno i simbolički učvršćujući ritualno značenje predstave, kao mesta kolektivnog deljenja, igranja i sanjanja.

Glumice i glumci Talisa Teikseira, Hana Ringam, Džon Foster i Zubin Varla, obučeni skoro isto, u crvenkasta svečana odela, sa stilizovanim krunama na glavama, nastupaju precizno i prodorno, predstavljajući parčiće jednog, polifonog tela. Zajednički igraju i likove i naratore, njihovi glasovi se smenjuju, pretapaju, udružuju, povremeno postajući snažan hor. Pred gledaocima prostiru metaforički uzbudljivu pripovest o čoveku koji uspeva da ubedi kralja da mu da brod za nepoznatu ekspediciju, za potragu za ostrvom koje ne postoji na mapi. Zahvaljujući neposustajućoj odlučnosti, on dobija brod, ali ne uspeva da pokrene mornare da krenu sa njim na put neizvesnosti. Ali, jačina njegove vere ubeđuje kraljevu čistačicu da pođe sa čovekom na put u nepoznato.

foto Cameron Slater

Ova naglašeno metaforička i filozofska priča pokreće mnoštvo suštinskih pitanja o čoveku i svetu, o odnosu poznatog i nepoznatog, o strasti za znanjem i kočnicama udobnosti poznatog života. Jedna od ključnih ideja koju radnja razvija je važnost puta, odnosno misao da je smisao puta gotovo uvek sam taj put, a ne njegov cilj. Put otkriva čoveka u njegovoj ogoljenosti, ranjivosti, koji postaju izvor snage, dok cilj označava kraj puta, završetak potrage, procesa (samo)otkrivanja. U fazi pripreme za polazak, protagonista između ostalog kaže: “Hoću da saznam ko sam ja, kada stignem na to ostrvo… Ako ne iskoračiš iz sebe samog, nikada nećeš saznati ko si”. Ne možemo zaista videti sebe, ako se ne oslobodimo od sebe, potrebno je izaći iz udobnosti svakodnevnice, kako bismo se iz drugog ugla sagledali, bacili novo svetlo na naše živote. Kako radnja ove metaforičke predstave inspiriše jaka asocijativna značenja, nameće se shvatanje da se i ova globalna jeza kroz koju ceo svet prolazi, zbog epidemije kovida-19, može posmatrati kao takav put, sagledavanja i pronalaženja sebe, posledica razbucavanja udobnosti naših života, i uspostavljanja novih vrednosti i pravila.

Drugi deo predstave postaje sve fragmentarniji, iracionalniji, snolikiji, odraz snova koji se mešaju sa stvarnošću. Naročito su upečatljive nežne scene koje se odvijaju u skoro potpunom mraku, sa tačkicom plamena upaljača. Kroz tamu se probijaju poetični glasovi, probuđena čežnja protagoniste za ženom koja je pošla sa njim na put neizvesnosti, spoznaja o njihovoj ljubavi, ili kraju izgubljenosti. Sa time se oblikuje mogućnost rešenja ovog enigmatičnog puta, saznanje da je taj brod sa njima ostrvo, da su oni sami cilj potrage, da je novorođena ljubav konačan smisao. Nakon ove spoznaje, jedan od glumaca razgrće zavesu, dnevno svetlo prodire u tamu pozorišne sale, simbolički veoma snažno i jednostavno označavajući prodor istine.

Čistačica u jednom trenutku otkriva da joj je kralj nekada rekao da je svaki čovek ostrvo, što je ideja suprotna od one koju je ispevao pesnik Džon Don (“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina”). Ta misao se može shvatiti u vezi sa radnjom predstave, kao ostrvo potrage, da svaki čovek treba da nađe smisao svog ostrva, svoj (skriveni) put, tao. A u toj potrazi, umetnička dela su sigurni putokaz, ako posmatrač ima oči koje vide stvarnu istinu, ne njene brojne surogate. U vezi sa tom istinom, Saramago, koji je i sam sa ženom otišao da živi na ostrvo, gde je završio svoj put na ovoj zemlji, napisao je: “Mnogi ljudi prožive cele svoje živote čitajući, ali nikada ne tragajući za smislom iza napisanih reči, oni ne shvataju da su reči samo kamenje postavljeno da bismo prešli preko brze reke, a razlog zbog čega je to kamenje tamo, je da možemo da se dočepamo druge obale. Druga obala je ono što je bitno.“

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 14. jula 2020. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s