Право на живот и веру

Филм “Поп” Владимира Хотињенка

Сценарио за изузетан филм “Поп” руског редитеља Владимира Хотињенка (2009), настао је према савременом историјском роману Александра Јурјевича Сегења, написаном према наруџбини Патријарха московског Алексија Другог, чији је отац преживео трагичне драме о којима роман и филм говоре. Радња се дешава током Другог свтеског рата у окупираном СССР-у, у селу Тихоје у данашњој Литванији. Протагониста је одлучан и бескрајно пожртвован свештеник Александар (Сергеј Маковецки), бескомпромисан у намери да очува веру и људске животе. Немачки окупатори намеравају да отворе Православне цркве које је затворила совјетска власт, у чему Александар учествује. У тој деликатној ситуацији је принуђен да балансира између нациста и совјетске власти, бруталне према неистомишљеницима. У филму је јак акценат на њиховој борби са својим грађанима, што радњи даје посебно трагичне димензије. На крају рата, када совјетска власт и Комесаријат за унутрашње послове хапси свештеника, он остаје непопустљив: “Од Немаца нисам бежао, зашто од својих да бежим.”

Хотињенко непрестано изоштрава контраст између ужаса рата и непотребног насиља, и лепоте мира и тихе идиле чистог постојања. На пример, призори крштења девојчице Еве (Лиза Арзамасова), коју свештеник усваја, паралелно се приказују са узнемирујућим уласком немачке војске у село. Касније, док се диве божанствености реке, девојчица примећује да је невероватно да негде букти рат. Тај разоткривајући конфликт између готово медитативне лепоте пустих река и шума, и пакла освете и насиља, тешко савладивог проклетства у човеку, присутан је у још једном изузетном филму Хотињенка, “Муслиман” (1995) (оба ова филма Хотињенка су доступна на Јутјубу).  Сцене насиља у “Попу” су веома реалистичке и морбидне, можда управо због јачања доживљаја тог сукоба између бесмисла рата и смисла мира и вере. А призори масовних погубљења неистомишљеника су поразни у разоткривању насиља власти. Она има сва формална права која немилопсрдно спроводи, иако се та права косе са људским, божанским, суштинским законима.

Овај инспиративни филм такође потресно одражава себичност политике која не познаје границе у остваривању личних интереса. А упркос дубинској трагичности Стаљинових репресија, кажњавања свештенства и угњетавања вере, епилог филма доноси тријумф смисла и правде. Последња сцена се одвија 1979. године у Псковско-печорском манастиру, где група младих људи долази у посету. Стари Александар их прима, уз звуке песме “Риверс оф Бабилон” групе Бони Ем која трешти са њиховог касетофона. Наслутиће се се да су ови млади људи сирочићи које је свештеник током рата спасао, а песма “Реке Вавилона” која их прати постаје симболички коментар. Стихови песме, преузети из Библије, говоре о ропству Јевреја, њиховом одвођењу у Вавилон, и последичним осећањима недостајања домовине. Полазећи од библијских стихова, Бони Ем су компоновали песму која представља вапај против ропства, симболички јаук за слободом. У овом случају, она постаје химна животу и праву на веру.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на адреси http://www.rts.rs

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s