Чекање као судбина

“Главна улица”, филм Хуана Антонија Бардема

Иако живимо у номинално демократским, либералним друштвима која уважавају слободе избора, малограђанство, патријархат и предрасуде, нарочито према женама, и даље битно карактеришу друштвене прилике. Због тога су драмски текст “Госпођица из Тревелеза” Карлоса Арничеса (1916), као и филм “Главна улица” који је по њему 1956. године снимио Хуан Антонио Бардем (ујак глумца Хавијера Бардема), данас непосустајуће савремени и потресни.

Карлос Арничес је код нас слабо познат драмски писац, иако је у историји шпанског позоришта оставио дубок траг захваљујући својим популарним, музичким, гротексним комадима. На његова дела је бачен посебан акценат након што је Лорка тридесетих година истакао вредности Арничесове снажне поезије у драмском писму, као и изузетну маштовитост његових заплета. А Лорка се, такође, у позоришним текстовима, бавио судбинама жена које одбијају да се понашају према друштвеним очекивањима, што је у основи драме “Госпођица из Тревелеза”. Лоркина “Дона Росита” (1935) је јасна двојница госпођице из Тревелеза, трагикомична уседелица која труне, безнадежно чекајући љубав мушкарца кога воли, а који не долази.

Арничес је приповест о госпођици из Тревелеза, која постаје предмет шале групе окрутних мушкараца, због њене неудатости у тридесетим годинама, обликовао кроз особени жанр гротескне трагедије, која је између смешне трагедије и тужне фарсе. У изузетном Барденовом филму “Главна улица” који је доступан на Јутјубу, битно је задржана та оштра Арничесова трагикомичност, као и упадљива маштвитост детаља коју је Лорка истакао. Сам почетак филма то показује, када група обешењака шаље погребнике и мртвачки сандук у стан уредника и библиотекара (Рене Бланкар). Он је, међутим, жив да живљи не може бити, па га у следећем призору гледамо како бесно баца сандук који се на улици ломи у парампарчад, док изненађени погребници беже главом без обзира. Ова група шаљивџија из досаде затим прелази на другу жртву, неудату Изабелу (Бетси Блер) коју у шали заводи Хуан (Хозе Суарес), убеђујући је да ће је оженити. Тридесетпетогодишња Изабела се заљубљује, одводећи радњу на трагичан пут који открива дубински неправедан положај жена у тој патријархалној провинцијској средини. Такође, Изабелин усуд постаје репрезентативан исечак из друштва заснованог на претварањима, што у једној сцени нарочито истиче писац Федерико (Ив Масар) који открива истину Изабели, тврдећи да је све лаж. Њена илузија о пронађеној срећи се разбија у парампарчад, као и лажни мртвачки сандук на почетку филма.

Скрхана Изабела ипак мора да иде даље, да сачека да олуја прође, како показује последња сцена филма. Она је затворена у свом дому, гледа сетно кроз прозор на Главну улицу, вирећи бојажљиво кроз завесу, док киша суморно пада. Чекање да живот почне постаје метафора живота жене у немилосрдном свету. Ту мисао је раније препознала још једна јунакиња филма, проститутка Тонија (Дора Дол), која се такође заљубила у протуву Хуана, закључујући: “Жене могу само да чекају.” Но, у том чекању је итекако могуће осмислити изборе сопственог ослобађања.

Ана Тасић

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3948230/glavna-ulica-film-huana-antonija-bardema.html

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s