Ostrvo nade u okeanu beznađa

Umesto pozorišne kritike

Povodom predstave “Staklena menažerija” Narodnog pozorišta Sombor,    prikazane onlajn

 

“Staklena menažerija” Tenesi Vilijamsa jedna je od njegovih prvih drama, nastala 1944. godine, kao “drama sećanja”, sa naglašenim autobiografskim elementima. Vilijams je pisao pod velikim uticajem Čehova, u pogledu izrazite osećajnosti, naglašene simbolike, kao i neposustajućih pokušaja da se pokupe mrvice smoždenih života. Takođe blisko Čehovu, Vilijamsov svet je na prekretnici, on doživljava velike potrese, i nikada više neće biti isti. Posleratno društvo ima neizvesnu budućnost, obavijenu apokaliptičnom maglom i stalnom pretnjom krahom, zbog čega je nama danas posebno prepoznatljivо. Rat se završi, ljudi prežive, ali moraju da idu dalje kroz svet koji je potrebno ponovo uspostaviti.

Iz Arhiva Narodnog pozorista Sombor

Predstava “Staklena menažerija” reditelja Radoja Čupića, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Sombor, premijerno odigrana 2006. godine, a ovih dana prikazana onlajn, uspešno je rastumačila slojevitost Vilijamsovih dramskih slika. Donela je opipljive prizore postratnog društva u depresiji, prelomljene kroz odnose u jednoj rašrafljenoj porodici. Olgica Nestorović igra živahnu majku koja nastoji da obezbedi budućnost svojoj deci, zaglavljenoj u besperspektivnim okolnostima. Ćerka Laura (Milijana Makević) je naročito krhka, odsečena od realnosti, zatvorena po sopstvenoj volji u svetu staklenih figurica. Otac ih je odavno napustio, dok je majčina uzdanica bio sin Tom (Pero Stojančević), pisac i narator radnje koji nije uspeo da se izbori sa beznađem svakodnevnice. Zato je napustio taj svet i tu porodicu, da bi postao pisac, i pripovedač sopstvenog života sa distance, svedok ličnog porodičnog kraha. Osnovnu realističku postavku radnje stilski i idejno obogaćuju upečatljive video projekcije, i turobni, uznemirujući zvuci, koji podižu pojavnu realnost na nivo simboličkih značenja. Ona su veoma važna, daleko važnija od značenja u prvom planu, koja su za Vilijamsa bila samo povod da se dostigne ono iza, skriveno, potisnuto, metafizičko.

Iz Arhiva Narodnog pozorista Sombor

Tom je autorov alter-ego, dok je ova drama, kako ističu njeni tumači, rezultat piščeve borbe sa sopstvenom savešću, svojevrsni egzorcizam, bitka sa ličnim demonima čije je taloženje bila cena slobode. Kako je naveo u predgovoru za svoje drame, Vilijams je pisao “da bi stvorio imaginarne svetove u koje može da se povuče, jer se nikada nije navikao na stvaran svet.” Umetnost je bila način da preživi stvarnost. Pozorište je zato u njegovim delima važna metafora, njegovi likovi teatralizuju svet, kako bi se zaštitili. Pored Toma koji u ovoj drami beži od stvarnosti kroz pisanje, Laura takođe gradi svoj paralelni, stakleni svet. Njihovi konkretni ili metaforički prostori umetnosti su pokušaj zaustavljanja vremena i pronalaženja nade, neka vrsta ostrva u okeanu beznađa.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s