Hamleti u orahovoj ljusci

Umesto pozorišne kritike

Onlajn predstave u vremenu globalne izolacije: o  “Hamletima” Vuster  Grupe i Gloub teatra

Vuster grupa, jedna od najznačajnijih američkih neoavangardnih izvođačkih grupa, nastala na krhotinama Performans grupe Ričarda Šeknera, čiji je “Dionis 69” igran na trećem Bitefu, ovih dana je na Internetu pustila snimak predstave “Hamlet” u režiji Elizabet Lekompt. Predstava je premijerno izvedena 2007. godine u njujorškom Pablik teatru, i imala je izvanredno uspešan i raskošan festivalski život. Reč je o multimedijalnoj postavci koja je nastajala u mreži video projekcija i žive igre glumaca. Na pozornici se sreću dva Hamleta. Na velikom platnu u pozadini se projektuje brodvejska predstava “Hamlet” iz 1964. godine, u režiji Džona Gilguda i izvođenju Ričarda Bartona, dok fizički prisutnog Hamleta na sceni predstavlja glumac Skot Šepard. Za Gilgudovu predstavu je bilo naročito zanimljivo to što je snimana sa sedamnaest kamera, i ta snimljena verzija je naknadno prikazivana u bioskopima, pod imenom “teatrofilm”. Povodom tih projekcija je posle snimljena reklama za pozorište, u kojoj Ričard Barton kaže da se osećanje prisutnosti u pozorištu ni sa čime ne može zameniti. Snimci predstave su uništeni, ali su dve kopije preživele, i četrdesetak godina kasnije je Vuster grupa odlučila da napravi ovu predstavu na osnovama sačuvanih snimaka. Sve to nam Šepard na početku objašnjava, nazivajući ovo izvođenje “obrnutim teatrofilmom”.

Photo Wooster Group / Press

“Hamlet” Vuster grupe koji ima elemenata “predavanja-performansa”, postavlja pitanje odnosa između žive i medijatizovane igre, slaveći pozorišnu neposrednost. Takva postavka daje neobičnu mogućnost glumcima da se suoče sa duhovima prethodnih izvođenja, da na sceni pojure sablasti iz istorije pozorišta. Šepard postaje Bartonov imitator, ponekada lucidan i parodičan, a ponekada nesiguran i upitan. Virtuelni i materijalni glasovi i tela glumaca se udvajaju, pretvarajući se u simfoniju prošlosti i sadašnjosti. U video projekcije se uključuju i inserti iz drugih izvođenja “Hamleta”, a živu igru glumaca prate i direktni video prenosi nastupa na manjem ekranu. Ovaj formalni nivo predstave je vrlo razgranat i upečatljiv, čak previše upečatljiv, u meri da prebogata značenja Šekspirove tragedije gura u drugi plan, toliko da ona postaju manje katarzična.

Sa druge strane, “Hamlet” iz 2018. godine koji je Gloub teatar ovih dana takođe pustio premijerno onlajn, u režiji Federaja Holmsa i El Vajt, kao i većina produkcija Glouba, tehnički je veoma sveden, a fokusiran na ogoljenu snagu Šekspirove reči i vrhunsko glumačko umeće. Jer, današnji smisao Gloub teatra i njihovih predstava je u osnovi muzejski, oni oživljavaju elizabetanski duh i čuvaju Šekspirovu tradiciju, uz povremene iskorake u savremeni izraz i značenja. Tako ovaj “Hamlet” ima multietničku podelu, a specifična je i izmena rodnih uloga. Na primer, Hamleta igra Mišel Teri, glumica izuzetne veštine i prodornosti, što naglašava Hamletovu animu, njegove ženske principe, dok lik Ofelije stvara nežni glumac Šubam Saraf. Scena je dizajnirana u elizabetanskom duhu minimalizma, dok je kostim eklektičan, u rasponu od istorijski verodostojne raskoši odora Gertrude i Klaudija, do savremeno obučenih članova glumačke trupe, u majice i farmerke.

Photo Tristram Kenton / Globe Press

U ovom “Hamletu” je pojačan lakrdijski smisao, tragikomičnost radnje, itekako bliska Šekspirovoj srži. Kada se Hamlet ponovo pojavi u drugom činu, obučen je kao klovn, a sa prenaglašenom šminkom liči na Džokera. Takav Hamlet koji se ceri blizak je savremenom duhu apsurda. Podseća na Beketove misli iz “Kraja igre”, tvrdnju da ništa nije smešnije od nesreće, naročito kada kaže: “Ja sam samo jedan lakrdijaš. Šta bi čovek mogao bolje raditi nego da bude veseo?”. Ta veselost postaje Hamletov recept za borbu u rasklimatanom svetu, u apokaliptičnom prostoru koji je i Šekspirov, i Beketov, i naš. Ta veselost je takođe reakcija na svakodnevnicu koja je bolno fizički skučena, ali je u isto vreme i duhovno beskonačna, još bezgraničnija baš zbog materijalne ograničenosti. Kao što je Hamlet još rekao: “Ja bih se mogao zatvoriti u orahovu ljusku, a ipak se smatrati kraljem beskrajnog prostora.”

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 16. aprila 2020. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s