“Џоџо зец”, филм Таике Ваититија: Водич за преживљавање

Један од најинспиративнијих филмова приказаних на последњем ФЕСТ-у је “Џоџо зец”, настао према књизи “Небо у кавезу” Кристин Леунен, по којој је новозеландски аутор Таика Ваитити написао сценарио, а затим и режирао овај филм. За почетак, дело је сасвим особено због основног приступа у обради теме страдања Јевреја у Другом светском рату, и страдања уопште. Стил је ексцентричан и апсурдно-комичан, и истовремено трагичан, при чему успева да одржи необично добру меру у том споју. У исто време сатиром разобличава политичке ужасе, одвратну заслепљеност друштва које су водили фашисти, док одржава продоран ниво људскости, саосећања и топлине у обради људских судбина. Тај заиста особен баланс је један од највећих квалитета филма који успева да страхоте једног времена прикаже тако да не дотуче гледаоца. Напротив, упркос трагедијама које се одмотавају, расплет отвара простор за наду и оптимизам, неопходних у сваком времену огромних друштвених криза.

Протагониста филма је десетогодишњи дечак Џоџо (Роман Грифин Дејвис), припадник Хитлерове омладине, наивно залуђен Хитлером, националсоцијализмом и мржњом према Јеврејима, све док случајно не открије да његова мајка Роузи (Скарлет Јохансон) у њиховом дому крије јеврејску девојчицу Елзу (Томасин Мекензи). Са њом почиње да гради пријатељство, у почетку мотивисан жељом “да упозна непријатеља”, али, како радња одмиче, та мотивација бледи, рушећи зидове предрасуда. Џоџо има и имагинарног пријатеља Адолфа (игра га редитељ филма Ваитити), кловновску верзију Адолфа Хитлера који га прати, усмерава га и подржава. Тај Адолф је гротескан, и у таквом облику подсећа на лик Чаплиновог “Великог диктатора” који је давно доказао да је могуће имати функционално комичан, слепстик приступ у представљању друштвено-политичког хорора, Хитлерове владавине. Такав начин обраде дијаболичног вође не изазива језу, не оставља кнедлу у грлу, али ефектно отвара питања значења политичког лудила једног времена, указујући на апсурде власти и њених механизама.

Расплет филма доноси моћну катарзу, идеју да се сваки мрак окончава бљештавим светлом, доказ да живот на крају увек побеђује, упркос бројним искушењима. Иако остаје сам на свету, без породице, Џоџо успева да удахне ваздух слободе. На улици очишћеној од нациста, Џоџо и Елза до бесконачности плешу уз тонове “Хероја” Дејвида Боувија, а њихову игру прате потпуно разоружавајући стихови песме “Границе твоје чежње” Рајнера Марије Рилкеа: “Допусти да ти се све догоди, лепота и ужас. Само настави даље, ниједно осећање није коначно.”

Ана Тасић

Текст је писан за сајт РТС-а

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3901157/dzodzo-zec-film-prikaz-fest.html

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s