Neuspela potraga za mesecom

“Kaligula”, prema drami Albera Kamija, režija Snežana Trišić, Narodno pozorište u Beogradu

 

“Kaligula” je prva Kamijeva drama, nastala tokom Drugog svetskog rata i razmišljanja o apsurdu sveta. Polazeći od istorijskih činjenica o Kaligulinoj brutalnoj, sumanutoj, raskalašnoj, megalomanskoj i populističkoj vladavini, Kami gradi izvanredno inspirativnu, filozofsku i poetsku dramu, britkih misli i bogatih značenja. Nakon smrti sestre Drusile, sa kojom je bio u rodoskrvnom odnosu, Kaligula nestaje, čime Kamijeva drama počinje. Posle par dana se vraća, kao sa nekog puta inicijacije, promenjen i odsutan, uveren da svet nije podnošljiv, zbog čega počinje (metaforičku) potragu za mesecom, za nemogućim, za smislom i slobodom. Potraga ga odvodi u strašna nedela, besmislene zločine, nakon čega shvata da je takav put pogrešan, da nikuda nije stigao, da takva sloboda nije dobra.

U postavljanju ove drame, čija je aktuelnost danas neokrnjena, zbog večnih ideja o ljudskom postojanju, ljubavi, jadu i sreći, ali i zbog bolno prepoznatljivih političkih značenja, razgolićujućih saznanja o prirodi vlasti, rediteljka Snežana Trišić zaista nije morala da ide putem napadnog formalnog osavremenjavanja (adaptacija i dramaturgija Milan Marković Matis). Ono je ovde grubo, pa i nasilno, dovodi do banalizacije i uprošćavanja složenosti tkanja drame. Takva konfekcijska savremenost se uspostavlja već u prvoj Kaligulinoj pojavi, sa upadljivim crno-srebrnim najk patikama i glomaznim slušalicama oko vrata (kostimograf Marina Medenica). Ona će se naturati i kasnije, kroz nepotrebnu upotrebu mikrofona, koja otuđuje i umanjuje moć Kamijevih filozofskih misli, ili kroz Kaligulino gubljenje u transu tehno zvuka.

Dalje, groteska koja definiše rediteljsku poetiku, ovde nije odgovarajuća, pri čemu nije ni izvođački ujednačena, imajući u vidu da su glumci igrali kako se ko snašao. Kami u dramskom pismu nije Beket, ni Jonesko, iako je u filozofskom pogledu anticipirao teatar apsurda, zbog čega mu u izvođenju više paše poetski realizam, a ne groteskna komika. Skretanje u komično u ovom tumačenju, u kombinaciji sa spektakularizacijom, naročito jeftinom u plesnom segmentu, vodi u neprihvatljivu estradizaciju Kamijevog dela. Nju nažalost pojačavaju brojne proizvoljnosti u rešenjima.

Scenski prostor je pohvalno višenamenski, ali je značenjski problematičan, u odnosu na Kamijevu dramu. U prvom prizoru, gde Lepid (Zoran Ćosić), Oktavije (Vladan Gajović), Mucije (Bojan Krivokapić), Helikon (Đorđe Marković) i Hereja (Bojan Žirović) diskutuju o Kaligulinom nestanku, oni se nalaze u nekakvoj sauni, sa obrisima bazena u pozadini i kasetama za odlaganje garderobe (scenograf Darko Nedeljković). Zašto je odabran baš ovaj prostor nije sasvim jasno, kao ni njegovo naknadno pretvaranje u nekakvu  teretanu, bonus fitnes uz saunu, što zaključujemo po razvlačenju traka, ali i po kostimografskim rešenjima. Ovakvi izbori grade neodgovarajuću grotesku koja postepeno metastazira. Kako se radnja približava kraju, Kaligulina pratnja će, sledeći gospodara, postati čudna svita balerina, sa nežno belim čipkastima umecima oko strukova.

Igor Đorđević je nesporno vešt i energičan glumac koji ekspresivno uobličava Kaliguline grčeve ludila moći, rascepljenost između racionalnog pogleda koji mu se povremeno vraća, i preovlađujućeg osećanja besmisla koje ga tera u zločine. No, u ovoj postavci nije jasno koga on zapravo igra. Sa jedne strane, snažno podseća na Ričarda Trećeg, iz ranije produkcije Narodnog pozorišta, takođe u režiji Snežane Trišić. Sa druge, više je kao Žarijev Kralj Ibi, klovn moći, naročito u sceni u kojoj ima groteskne uši na glavi.

Foto Arhiv Narodnog pozorista

U predstavi povremeno ima vrednih rešenja, na primer, uvođenje violončelistkinje (Aleksandra Lazić). Ona na početku sedi u loži i muzički komentariše radnju, između ostalog, Kaligulinu objavu da je tražio mesec, što na trenutak delikatno ističe poetski smisao potrage. Dramski su upečatljive pojedine scene između Cezonije (Sena Đorović) i Kaligule, ali, ova usamljena dobra rešenja nemaju jači efekat jer se dave u okeanu svaštarija.

Kami je naročito voleo pozorište i jednom prilikom je napisao da je ono retko mesto na svetu gde je srećan. Smatrao je da je ljudska sklonost ka pozorištu i igri antropološke prirode, jer čoveka ništa ne zanima više od njega samog, i ono što on može postati, a pozorište najbolje ispituje te mogućnosti. Na tom tragu, pažljiva potraga za smislom postojanja je trebalo da bude rezultat predstave, a ne njena suprotnost, pad u besmisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. februara 2020. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s