Salonski odjeci apokalipse

“Mamu mu jebem ko je prvi počeo”, tekst Dejan Dukovski, režija Slobodan Unkovski, Jugoslovensko dramsko pozorište

Fragmentarni dramski tekst “Mamu mu jebem ko je prvi počeo” Dejana Dukovskog ima sedam delova naslovljenih prema suštinskim pojmovima ljudskog postojanja – Smisao, Radost, Vera, Nada, Ljubav, Čast, Greh. Oni se podležu ispitivanju, budeći asocijacije na srednjevekovne moralitete, u idejnom i formalnom smislu. Likovi i radnja oživljavaju i druge duhove iz istorije drame i pozorišta, od komedije del arte i Šekspira, do Čehova i Beketa, kroz bavljenje problemom ljubavi, njenih mogućnosti i granica. Iako naslov sugeriše okolnosti rata, koje su iznedrile ovu dramu, nastalu 1997. godine, ona se njime ne bavi direktno, već odražava posledice sloma vrednosti, apokaliptičnosti koja izliva nasilje i smrt ljubavi. Kao takva, ona nije neraskidivo vezana za kontekst nastajanja, već ima univerzalne vrednosti koje komuniciraju sa svakim vremenom, jer svako vreme nosi svoj čemer. Naročito ovde, na Balkanu, u Makedoniji, u Srbiji, koji nikako da se iščupaju iz mraka sistema izgrađenog na korupciji, grubom primitivizmu, odsustvu vrline.

U scenskom tumačenju teksta Dejana Dukovskog, reditelja Slobodana Unkovskog, ne prepoznaje se unutrašnja potreba za ovim tekstom i predstavom. Ona ne donosi žestinu emocija koju tekst nudi, već je preovlađujuće skučena i sterilna u izrazu, uprkos nedvosmislenoj veštini glumačke igre. Režiji fali žara, opojnije simbolike, finije poezije, snažnije vizuelnosti, koje ovaj tekst, izbačen iz dubine uznemirene utrobe, naročito zahteva. Predstava je zato isuviše salonska, plastična, pokazivačka, zbog čega ne uspeva da zaista dopre do gledaoca, izazivajući postepeno zasićenje i monotoniju, kako radnja odmiče.

Scena predstavlja zanimljivu metaforičnu čekaonicu, ili gledalište na pozornici sveta, gde su naređane klupe i stolice, dok pozadinu čine stilizovano rasečeni zidovi koji sugerišu katastrofična značenja (scenografija Branko Pavić, Dejan Miljković). Ovako utvrđenom prostoru fali dinamike, promene, nekakvog daljeg cepanja koje bi odrazilo sve dublju pocepanost duša. Režiju određuje poetika apsurda, koja se izliva u prvoj duodramskoj sceni, između Inkasanta (Miki Manojlović) i Bežanije (Jasna Đuričić). Oni su nalik Estragonu i Vladimiru, u grotesknoj situaciji beznadežnog čekanja koja ističe nonsense svakodnevnice, besmisao postojanja. Istovremeno su i poput klovnova, tih snažnih metaforičkih figura koje označavaju da je svet cirkus, i da je politika ludilo, što je misao koja će se kasnije nametati, kao lajtmotiv.  Bežanija moli partnera za ljubav, da bi zauzvrat dobila ispade nasilja i smrt. Nakon toga je odnose anđeli koji predstavljaju vezivno tkivo pojedinačnih fragmenata, sve vreme su tu negde prisutni, kao mogućnost metafizičke utehe, iskre nade prognane iz materijalnog sveta. Naredna scena donosi varijaciju na temu neuzvraćene ljubavi, koju dele Klovn (Branislav Lečić) i Balerina (Mirjana Karanović). Njegov lik produbljuje začetu ideju sveta kao cirkusa (istorije), suštinske komedije postojanja. Zatim se dalje ređaju novi tokovi neuzvraćene ljubavi i nepronađenog smisla, koji se okončavaju u osujećenosti i nasilju između (potencijalnih) partnera, od Doktora Falusa i Mladića, preko Ikonije i Konstantina, do  Šejtana i Sestre. Krug se na kraju simbolički zatvara, prizorom sa početka, skupom palih i zaboravljenih anđela.

Foto Nenad Petrovic / JDP

Glumci koji igraju različite uloge, funkcionalno kostimografski rešene (kostim Lana Cvijanović), spretno stvaraju likove ovih egzistencijalističkih luzera, bazično se držeći teatralizacije, u skladu sa osnovnom idejom apsurda (pored pomenutih, u predstavi igraju i Jovana Belović, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Miloš Lazić, Miloš Lučić i Nina Perišić). No, zbog pomenutog odsustva nadahnutije režije, njihova igra u osnovi deluje kao larpurlartistički šou. U postavljanju ove drame pune buke i besa, krvi i sperme, trebalo je pronaći drugi ključ za njeno otvaranje, žešći i silovitiji, drskiji i bezobzirniji. Neki koji bi dublje prodrmao gledaoca, umesto ostavljanja u stanju ravnodušnosti, što je nažalost ovde slučaj.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 30. januara 2020. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s