Dug je put od estrade do umetnosti

“Lepa Brena Prodžekt“, koncept i režija Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević, produkcija Flying Ginger i Bitef teatar

Scenski tekst predstave “Lepa Brena Prodžekt“ je fragmentarne strukture, sastavljen od pet različitih monologa koje su napisali ugledni dramski autori, Olga Dimitrijević, Slobodan Obradović, Maja Pelević, Tanja Šljivar, Vedrana Klepica (dramaturgija Dimitrije Kokanov). Ovih pet dramskih tekstova je proizvelo i pet različitih aspekata scenskog lika Lepe Brene koji se prepliću, u izvođenju različitih glumica. Oni su kvalitativno i idejno različiti, nisu međusobno dovoljno usklađeni i suptilnije povezani. To dovodi do nesklada u dramaturgiji predstave, odsustva koherencije i jasnog fokusa, što nameće zaključak da bi bilo bolje da je bio jedan autor celog scenskog teksta.

U tekstu i predstavi su najsmisleniji delovi koje nose likovi Brene Jugoslovenke i Brene Biznismenke. Oni su značenjski čvrsti i opravdani, imaju naglašeno emotivno dejstvo, zbog autentičnih i poetizovanih ideja. Jasna Đuričić igra samouverenu i iskusnu Brenu Biznismenku, obučenu u belo, svečano i formalno (kostim Milica Kolarić, Senka Kljakić). Ona u svoj nastup, naročito na početku, ugrađuje elemente stend-ap komedije koji imaju dobru komunikaciju sa gledaocima, razbijaju zid između nas, uvlače nas u igru, što će se kasnije nastaviti. U ispovednoj formi otvara probleme izazova slave, bogatstva i uspeha, odgovornosti u donošenju odluka, važnosti muzike u svakodnevnom životu, ali i o njenom teškom odrastanju, u gladi i opštoj nemaštini. Na emotivnom planu je naročito ubedljivo izveden monolog o kidnapovanju njenog deteta, kada glumica skida periku, konkretno i simbolički se ogoljavajući. Takođe su vredni segmenti teksta i predstave koje nosi Brena Jugoslovenka (Tamara Krcunović), jer kritički odražavaju idilu i pakao Jugoslavije, njen sjaj i raspad, posmatran u kontekstu Brenine karijere. Sa druge strane, uvođenje transvestitskog lika Živojina (Ivan Marković), u scenama koje su u tekstu nazvane “Seksualnost”, zbunjujuće je i zato nepotrebno u predstavi, kao i segmenti “Graditeljstvo”, o zgradama koje su dobile ime po Lepoj Breni. Ove dve linije radnje odvlače tok igre u smerovima koji nemaju težinu ni dubinu, pri čemu dosta opterećuju celinu, gušeći vrednosti delova predstave koji su dobri.

Foto Jelena Janković

Pored dramaturških problema, predstavu u celini obezvređuje i problem nedostatka osmišljenije režije. U scenskom tumačenju tekstova, reditelji Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević nisu izabrali put specifičnije suptilnosti i ambivalencije, koji ova tema u suštini zahteva, kako bi bila estetski i značenjski izazovnija. Igri zato drastično fali složenijeg odnosa prema radnji i likovima, kao i finije ironije koja je zahvalno sredstvo razgradnje i uspostavljanja višeslojnosti značenja. Režija se može definisati kao suva, jednodimenzionalna i neprecizna. U pojedinim prizorima je banalna, na primer, u scenama “Graditeljstvo” – dok govori o zgodama i nezgodama života u Breninim zgradama, glumica Jovana Gavrilović razmotava i umotava gajtane, nespretno ilustrujući radnju. U nekim slučajevima nije dovedena do kraja, na primer, pri završetku, kada pojedini izvođači skidaju perike, kao znak ogoljavanja, ali ne i svi, što bi bilo očekivano, kada se već krenulo tim putem. Slabosti režije su naročito upadljive u kontekstu činjenice da je reč o koprodukciji Bitef teatra, koji ipak ima tradiciju gajenja vrednih rediteljskih poetika i estetski promišljenih dela.

Nedostatak složenijeg rediteljskog pristupa je glavni razlog zbog kojeg se ova predstava u delovima može definisati kao estradna, odnosno plitka i jeftina, što nipošto nije smeo da bude slučaj. Tretiranje kiča, estradnih društvenih fenomena u pozorištu je naročito inspirativno zbog mogućnosti da se oni tumače u njihovoj celovitosti, dakle u kritičkom, kulturološkom, sociološkom pogledu. Ta celovitost značenja u predstavi bitno fali, zbog pojednostavljene režije. Ovaj problem je najvidljiviji u scenama u kojima glumice plešu uz Brenine pesme, na primer uz „Hajde da se volimo“, bez nekakvog odmaka koji bi dodao ovde zaista neophodna sekundarna značenja. Jednodimenzionalnost te scene zatvara mogućnost distanciranja od estradnog polja, koji bi trebalo da kritikuje. Ona ga na taj način zapravo jednostrano glorifkuje. „Lepa Brena Prodžekt“ zato nije uspešna predstava, ona nije ispunila idejne i scenske potencijale koje je u startu nesporno imala.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 24.12.2019. godine

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s