Traganje za ljubavlju u svetu bez milosti

„Ko se boji Virdžinije Vulf“, tekst Edvard Olbi, režija Lenka Udovički i „Liliom“, tekst Ferenc Molnar, režija Ana Tomović, Beogradsko dramsko pozorište

Drama „Ko se boji Virdžinije Vulf“ (1962)  jedna je od najvažnijih u korpusu američke posleratne dramaturgije. Na tragu Judžina O Nila i Tenesi Vilijamsa, kroz tananu analizu razglavljenih porodičnih odnosa i psihološko komadanje likova, ona odražava raspad američkog sna. Za ovaj komad je ključno osećanje apsurda, odnosno „mračne komičnosti“, kako apsurd shvata Džon Luis Stajan, kao dominantno osećanje u vremenu nesigurnosti. Pogled na svet apsurdista je obeležen besciljnošću, a njihova dramska obrada stvarnosti se zasniva na nastojanju da se besmislenost prihvati kroz smeh, što je slučaj sa Olbijevom dramom koja takođe nosi i važna mitska značenja. Da bi se ovi nivoi značenja izrazili na sceni, potreban je naročito delikatan rediteljski pristup.

fotograf Darja Štravs Tisu / BDP press

Predstava rediteljke Lenke Udovički ostvarena je u maniru psihološkog realizma, koji nije u potpunosti adekvatan u izražavanju celine značenja drame. Glumci su nesporno vešti, što predstavu čini dovoljno intrigantnom za praćenje, ali ona ne osvaja pomenute dublje slojeve značenja polaznog teksta. Rade Šerbedžija spretno i sa lakoćom igra Džordža, rezigniranog univerzitetskog profesora izgriženog razočaranjima i frustracijama, koji se ponajviše izlivaju u odnosu prema supruzi. Katarina Bistrović Darvaš je njegova žena Marta koja sa komplementarnim nemarom odgovara na cinizam, i koketira sa Nikom (Milan Marić) iz osvete i dosade. Njihov iscrpljujući odnos, natopljen verbalnim i fizičkim nasiljem, odraz je nemogućnosti da se istinski približe jedno drugome.

Scensko tumačenje komada „Liliom“ Ferenca Molnara (1909), koji se sa Olbijevim sreće u tematici potrage za ljubavlju i bliskošću u svetu otuđenosti, karakteriše znatno drugačiji, osobeniji i autentičniji pristup. Molnarovu melodramu sa elementima fantastike, rediteljka Ana Tomović prevela je u predstavu izražene stilizacije, naglašene simbolike, upečatljive vizuelnosti i osećajnosti. Na rotacionoj sceni koja je tesno vezana za tok radnje, likovi se vrte u krug, na vrtešci gorke komedije života, karusela postojanja. Tokom cele predstave će se nagoveštavati simbolička značenja tog vrtenja, koje povremeno izaziva i teturanja, saplitanja likova, životne faze nemogućnosti da se ostane uspravan. Prepoznatljiv za rad Aleksandra Denića, scenski prostor odgovarajuće definiše atmosferu sumorne otuđenosti, oronule napuštenosti grada, u saglasju sa potrošenošću duša. Na rotacionoj sceni je postavljena cela trafika, musava i zarđala, glomazni objekti sa reklamama, umazani frižideri za pića kojih nema, obasjani žmirkajućim neonskim svetlima.

foto Dragana Udovičić / BDP press

Liliom Andrije Kuzmanovića je verodostojan tip „buntovnika bez razloga“, nemarne ništarije koji ostavlja žene bez daha, siledžija je, ali i prikriveni tragač za romansom, što je razlog uspeha njegovog donžuanstva. Juli Maje Izetbegović je takođe uspešno uobličen lik, ili tip žene romantičnih pogleda na ljubav. Nepokolebljiva je u odluci da ostane sa muškarcem koji joj uništava život, a vođena razornom snagom zaslepljujućih osećanja. U pogledu građenja uverljivosti njihovog odnosa, posebna je scena prvog uspostavljanja međusobne privlačnosti, širenja seksualne napetosti u trafici. Taj prizor pratimo kroz štrokava stakla trafike, što gradi vrlo specifičan voajeristički utisak, uzbudljivu atmosferu rađanja bliskosti.

Igra celog ansambla je odmerena, glumci minimalističkim sredstvima izražavaju unutrašnje bure (u predstavi igraju i Ivana Nikolić, Marko Živić, Marko Gvero, Jovo Maksić, Aleksandra Anja Alač, Jadranka Selec i Vladan Milić). To je naročito važno napomenuti, jer se tako izbegla mogućnost pada u patetiku i plitki sentiment, što je realan rizik u tumačenju ove vrste drame. Jedina krupnija zamerka ovoj bazično uspeloj i vrednoj predstavi jeste rešenje šeste scene Molnarove drame, koja se odvija na Onom svetu, nakon Liliomove smrti. Ona je postavljena suviše prosto, u neskladu sa ostatkom predstave. U šestoj sceni se Liliom javlja na telefon koji zvoni u nekoj govornici u bestragiji, i razgovara sa čovekom čiji glas čujemo preko razglasa, o greškama koje je učinio tokom života. Njihov razgovor na Onom svetu je suviše direktno, i zato banalno, izveden, mogao se pronaći suptilniji način da se scena reši, u skladu sa finom poezijom i simbolikom celine. Ipak, predstavu „Liliom“ ćemo upamtiti po brojnijim, zavodljivim prizorima eskpresionističkog senzibiliteta, prodornim slikama iz ofucanih života, ljubavnika koji ne odustaju od ljubavi, čak ni posle kraja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 15.12.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s