O spletkama, ljubavi i revoluciji

“Lorencačo”, Alfred de Mise /Boris Liješević i “Mnogo buke ni oko čega”, Vilijam Šekspir / Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište

Žan Divinjo je u „Sociologiji pozorišta“ pisao da politička tragedija „Lorencačo“ Alfreda de Misea (1834) uživa glas komada čije praćenje zahteva veliki duhovni napor, da je to komad u kome se ljubav kao takva i heroizam u svom čistom vidu ni u jednom trenutku ne mogu videti, da Lorencačo nije pozitivni junak jasnih pobuda, već da je slabić koji mučki ubija vojvodu. Ovim tezama Divinjo objašnjava zašto se komad nije igrao u vreme kada je napisan (Žan Vilar ga je „rehabilitovao“ uspešnom režijom u Parizu, pedesetih godina prošlog veka).

Koristeći navedene probleme ovog romantičarskog komada kao prednosti, reditelj Boris Liješević je stvorio uspešnu predstavu, utemeljenu u domišljato teatralizovanoj igri (adaptacija Fedor Šili, dramaturg Miloš Krečković). Ona je brehtovski postavljena, kao delo u nastajanju, kao proba otvorena za savremena značenja. U prvom planu je sama igra, igranje sa revolucijom, iz čega se rađa utisak o ritualnosti revolucije u istoriji, cikličnom, večnom ponavljanju mehanizama tiranije, vlasti koja iscrpljuje narod, i revolucije koja jede svoju decu. Veoma vešti glumci, Marko Janketić, Branislav Lečić, Milan Marić, Sloboda Mićalović, Milena Vasić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina i Joakim Tasić, na odgovarajući način, sa različitim stilovima igre, utemeljenim u groteski, ali sa povremenim pomeranjima u realizam, dosledno predstavljaju ove ideje. Na sceni su spretno iznesene i filozofske dimenzije značenja radnje, pitanja odnosa razuma i starosti, slobode i vlasti, ljubavi i požude, dobra i zla, koji ne postoje jedno bez drugog.

Foto Nenad Petrovic / JDP

Razbijenost scenske iluzije uspostavlja se na samom početku, na planu scenografije, postavkom velikog crvenog sanduka na prostranu praznu scenu, na kojem piše JDP, Firenca, 1536. godina (scenograf Gorčin Stojanović, kostimograf Maria Marković Milojev). Teatralizacija i samoironija će se označavati tokom cele predstave, na primer, kada glumci privremeno izlaze iz uloga i najavljuju scene, ili kada čitaju tekst, pokazujući tako takođe da nisu likovi, već glumci, i sa time uspostavljaju brehtovsku distancu, koja traži veći angažman gledaoca. Na toj liniji brehtovske stilizacije tumačimo i izbor da glumci igraju više uloga, što dovodi do relativizacije njihove pozicije, poroznosti granice između tirana i dobrotvora, siledžije i pravednika. Uključivanje songova dodatno labavi dramsku strukturu, kao i elementi ironične spektakularizacije. To je, na primer, slučaj na kraju, kada konfete začinjavaju radost „novog početka“, nakon ubistva tirana, sugerišući ironičan, razobličavajući odnos prema tom novom početku. Naučili smo iz istorije, surove učiteljice života, da nove vođe samo menjaju imena, dok suština vlasti ostaje bolno ista, utemeljena u korupciji, sprovođenju ličnih interesa, beskrajnog ojađivanja naroda.

Radnju Šekspirove komedije „Mnogo buke ni oko čega“, koja se, kao i u Miseovom tekstu, dešava u Italiji u šesnaestom veku, u burnim društvenim vremenima, nakon rata, rediteljka Iva Milošević postavlja u elegantan stilizovan prostor bele kutije (scenograf Gorčin Stojanović). Dizajn sugeriše svevremenost, odnosno univerzalnost značenja radnje, što nameće i diskretna elektronska muzika koja podseća na duh osamdesetih godina prošlog veka (kostim Maria Marković Milojev, kompozitor Vladimir Pejković). Ovu komediju koja ima tamne, tragične tonove, što je uobičajeno za Šekspira, u upadljivo stilizovanom, plastičnom, blago karikaturalnom maniru razigravaju takođe veoma spretni glumci, Radovan Vujović (Don Pedro), Marko Janketić (Benedeto), Milica Gojković (Beatriče), Joakim Tasić (Klaudio), Milica Sužnjević (Hera), Marko Baćović (Leonato), Miodrag Dragičević (Don Huan), Srđan Timarov (Boračo), Milena Vasić (Margareta) i Bojan Lazarov (Franciskus).

Foto Nenad Petrovic / JDP

Oni predstavljaju ukrštene ljubavne zavrzlame, pripovesti o spajanju i razdvajanju ljubavnika, sukobu potrebe za samoćom i slobodom, kao i o obavezama ljubavi i braka. Kroz isprepletanost spletki, intriga, obmana, maskiranja i nesporazuma, nastala je predstava koja će biti gledana zbog zavodljivosti igre glumaca i nepresušne snage Šekspirovih reči i ideja. Sa druge strane, za razliku od „Lorencača“, fali joj rediteljske koherencije, jačeg opravdanja za konkretne scenske postupke. Na primer, na početku glumci nepotrebno govore tekst u mikrofon, pri čemu se do kraja ne vraćaju tom postupku, stvarajući utisak o rediteljskoj proizvoljnosti. Kasnije, u jednoj sceni se koriste prizori senki koji su atraktivni po sebi, ali takođe ne pripadaju celini organski, potvrđujući misao o odsustvu jasnije vizije interpretacije.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 8.12.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s