Neuhvatljivi smisao ljubavi

„Livada puna tame“, tekst Milena Marković, režija Jovana Tomić, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

„Livada puna tame“  Milene Marković je scenski tekst koji je po stilu i strukturi blizak njenom poslednjem izvedenom komadu, „Pet života pretužnog Milutina“, zbog snažne poetičnosti i istovremene sirovosti izraza, kao i prisustva mnoštva likova koji vode radnju. „Livada puna tame“ je nešto zgusnutija od prethodnog teksta, tematski je zaokruženija, usmerena na temu romantične ljubavi koja se provlači kroz razlomljenu radnju. Ipak, veliki problem i sa ovim tekstom, kao i sa njegovim prethodnikom, jeste prevelika fragmentarnost radnje. Likovi su kratkog daha, prizori sa različitim akterima se previše brzo menjaju, radnja prebrzo prelazi iz prizora u prizor, isuviše je rasparčana, razuđena, psihodelična,  zbog čega je teško prohodna za gledaoca. Komadi Milene Marković imaju nespornu poetsku, mitsku snagu, izraženu komunikativnost sa iracionalnim i arhetipskim u biću, no, scenski tekst, za razliku od poetskog teksta namenjenog čitanju, ipak traži konzistentniju radnju i likove. Iz tog razloga su njeni raniji dramski tekstovi „Deca radosti“ i „Brod za lutke“, za razliku od poslednja dva, znatno pogodniji za scensko izvođenje, jer uključuju i opipljiviju dramsku strukturu, pored izuzetne poetske snage.

U postavljanju „Livade pune tame“ na scenu „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu, rediteljka Jovana Tomić je izabrala pravi put minimalističke poetske stilizacije. Scenski prostor Jasmine Holbus je upečatljivo apstraktan, čini ga raskršće dve padine iznad kojeg stoji ograda sa neonskim lampama, vizuelizacija „livade pune tame“. Tumačimo je kao prostor simboličkih padova i uzdizanja, gde se susreću razne lutalice života. Kostimi Selene Orb su takođe lepo razmaštani, stilizovani, vizuelno zavodljivi i povremeno komični zbog naglašene stilizacije koja prati promene likova. Glumci Slobodan Beštić, Nada Šargin i Anastasia Mandić vešto otelotvoruju brojne fragmente likova, majke i ćerke, zaljubljene devojke i mladiće koji ih prose, očeve i ćerke, braću i sestre, dve sestre… Oni najčešće deluju kao neke vanvremenske persone, snolika stvorenja koja u sebi nose večnu ljudsku sudbinu, obrasce osećanja i delovanja koji se provlače kroz čitavu ljudsku istoriju. Igra je stilizovana, ponekada i krajnje groteskna, što ima i komičan efekat, naročito u slučaju nastupa Anastasie Mandić (scenski pokret Maja Kalafatić). Osobena zvučna zavesa odgovarajuće upotpunjuje ovu mitsku, snoliku atmosferu, kroz susret minimalističke muzike, uznemirujućih šumova, kao i horskih songova koji imaju najveću poetsku moć (kompozitor Luka Mejdžor).

Foto NP

Iako „Livada puna tame“ ima suptilne vrednosti na koje smo ukazali, zbog previše fragmentizovane radnje u tekstu, odsustva upadljivijeg dramskog toka za koji se gledalac može vezati, predstava ne izaziva puniji doživljaj. Naprotiv, ona brzo vodi do gubitka interesovanja i pažnje, uprkos trudu i veštini izvođenja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19.11.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s