Noćna mora umesto sna

“San letnje noći, po delu Vilijama Šekspira, reditelj Kokan Mladenović, Narodno pozorište u Beogradu

Foto Narodno pozorište

Šekspirovu magičnu, višeslojno zavodljivu komediju „San letnje noći“, reditelj Kokan Mladenović daje u ruke zatvorenicama koje su deo političkog „Projekta Šekspir“, podržanog od Saveta Evrope, sa idejom resocijalizacije, oplemenjivanja kroz umetnost (adaptacija teksta Kokan Mladenović, Dimtrije Kokanov i Željko Hubač). Postupak smeštanja izvođenja u okolnosti zatvora, Mladenović je i ranije koristio, naročito uspešno u kruševačkoj produkciji „Dundo Maroje“ koja je vrcala energijom, humorom i maštom, što ovde nažalost nije slučaj.

Polazna ideja, situacija pozorišta u pozorištu, ima nespornu snagu, dokazanu u nizu dramskih tekstova koji su koristili ovaj postupak, između ostalog „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“ Ive Brešana, ili „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića. Nažalost, novi scenski tekst „Sna letnje noći“ nema bogatija značenja, poput pomenutih komada, zbog čega ne opravdava polaznu zamisao, delujući lažno skoro sve vreme. Izvođenje Šekspirove komedije u ženskom zatvoru donekle jeste zanimljivo, zbog analiziranja problema rodnih odnosa i ograničenja patrijarhata. U određenoj meri su podsticajna i značenja koja proizilaze iz sukoba prostora slobode, oličenog u Šekspirovoj šumi, karnevalskom mestu eksplozije ljubavi i strasti, i neslobode zatvorskog okruženja. No, uključivanje (pseudo)dokumentarističkih detalja iz života zatvorenica nije u specifičnijem, isprepletanijem, istinitijem odnosu prema Šekspirovom tekstu koji se izvodi. Pozorište i život nisu dublje povezani, što bi trebalo da bude slučaj u ovakvim postavkama, kako bi se esencijalno opravdalo njihovo postojanje.

Realizacija novog scenskog teksta nažalost nije pomogla u opravdavanju njegovog smisla. Predstava počinje izlaskom zatvorenica iz pojedinačnih ćelija, i njihovim  predstavljanjem, saopštavanjem imena, brojeva i zločina koje su počinile (igraju ih Dušanka Stojanović Glid, Vanja Ejdus, Sanja Marković, Marija Vicković, Nina Nešković, Jovana Belović, Isidora Simijonović, Ivana Šćepanović). Zatim će Milena Đorđević, u ulozi Ministarke, teatralno najaviti početak „Projekta Šekspir“ i igra može da počne. Na sceni se onda do kraja ove predugačke predstave smenjuju prizori proba „Sna letnje noći“ i zatvorska svakodnevica. Probe vodi Profesorka, zanesena lepotom Šekspira, koju blago i korektno igra Aleksandra Nikolić, dok ostale zatvorenice predvidivo analiziraju tekst i karikaturalno ga izvode. Zbog naglašene karikaturalnosti igre, gledalac biva brzo izmoren, pa i iziritiran. Takav način izvođenja Šekspirovog stiha brutalno poništava njegovu lepotu, jarku poeziju reči. Opojnost simbolike i tajanstvenih iracionalnih značenja, najveće vrednosti Šekspirovog „Sna letnje noći“, bezobzirno su pregažene karikaturom. Povremeno se na sceni izrodi upečatljivija igra, na primer Vanje Ejdus i Dušanke Stojanović Glid, koje na trenutak razbiju monotoniju, gledaočevu zasićenost opštom mlitavošću toka radnje. Uzbudljivo je rešen i kraj predstave, dirljiva horska pesma zatvorenica koja se prostire tokom ritualnog bešenja Puka.  No, kako je ova ubedljiva scena deo nefunkcionalne celine, ni ona nažalost ne uspeva da izazove puniji, snažniji doživljaj gledaoca, do tada već ozbiljno ugruvanog postojanom neuverljivošću radnje.

Usiljena teatralnost određuje i postavku Šekspirove glumačke družine koju oblikuju zatvorske čuvarke (Danijela Ugrenović, Lidija Pletl, Vanja Milačić, Bojana Bambić). Upravnica zatvora (Radmila Živković) zaista nije morala da u nepotrebno velikoj meri u govor ubacuje psovke koje imaju upadljiv smisao brzopoteznog osvajanja publike, umesto da su pronađena suptilnija, istinski vredna rešenja. Da ne bude nesporazuma, nismo protiv psovanja u teatru per se, elementi populizma su itekako bili bliski Šekspiru, koji je dobro poznavao svoju publiku. Ali, da bi se ti sastojci uzdigli na viši nivo, što očekujemo od predstave u Nacionalnom teatru, oni moraju biti utkani u osmišljeniju strukturu, sa slojevitijim značenjima. U protivnom, što je ovde slučaj, oni iz nemoći, nedostatka drugih vrednosti, postaju sredstvo najplićeg zadovoljavanja niskih strasti publike, koje Šekspirov san pretvara u noćnu moru.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.10.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s