Prizori iz apokaliptičnog sveta

  1. BITEF: „Yuropa“, koreograf Kuduz Onikeku, kompanija Q, Lagos, Nigerija, „Nemoralne priče-1.deo: kuća majka“, dramaturgija i režija Fija Menar i Žan-Lik Božol, kompanija Non Nova, Francuska i „O mesu i betonu-koreografska instalacija“, koreografija i koncept Lusijana Lara, kompanija Anti status kvo, Brazil

Predstava „Yuropa“ nigerijskog koreografa Kuduza Onikekua je umetnički oskudan i naivan plesni performans koji se na predvidiv, pojednostavljen i previše sentimentalan način bavi stradanjem izbeglica u današnjem svetu. Igra počinje u mraku, gde tri izvođača kopa po dokumentima i nalazi imena ljudi koji su nestali, preminuli, ili oduzeli sebi živote. Izgovaranje njihovih imena i sudbina je predvidivo i patetično, što su atributi koji definišu celu predstavu. Koreografski delovi su scenski efektniji jer su manje očigledni i jednoznačni. Sa druge strane, projekcije fotografija u pozadini su veoma banalne, ali i emotivno prilično manipulativne, jer preovlađuju slike izmučene dece i transparenti sa natpisima tipa „Mi smo ljudi“, „Mi nismo teroristi“.

Foto Marianne Menke

„Nemoralne priče-1.deo:  kuća majka“ je performans francuske autorke i izvođačice Fije Menar, u kojem ona, obučena stilizovano, kao kemp ratnica, gradi nekakvu kartonsku kuću, ili hram, oko dve trećine vremena ove jednoipočasovne predstave. Izgradnja počinje na sasvim praznoj sceni prostrane hale u Luci Beograd gde je predstava igrana. Menar ni iz čega, uz fizičke i mentalne napore, mučeći se i posrćući, podiže ovaj objekat. Kada ga završi, počinje kiša, koja će ga postepeno urušiti. Poslednje, apokaliptične scene, gde se ovo zdanje gubi u kiši i dimu, vizuelno jesu veoma izražajne, snažne. Osim toga, ovaj performans koji više pripada vizuelnim nego teatarskim umetnostima, što ističemo uz punu svest o raširenim granicama multidisciplinarnosti savremenog pozorišta, zaista nije mnogo podsticajan, ni formalno, ni izvođački, ni idejno. Naravno, moguće je u njega učitati neka metaforička značenja, tumačiti ovaj objekat kao odraz savremenog sveta koji propada, Evrope pred apokalipsom itd. No, suštinski je on zaista isuviše opšti, ne nudi neku inspirativniju interpretaciju, dok je na nivou izvođenja ravan i monoton. Nije previše primamljivo gledati neverbalno jednočasovno dizanje ovog objekta, ma šta on bio.

Foto Jean-Luc Beaujault

Problem odsustva kontekstualizacije donekle karakteriše i brazilsku predstavu „O mesu i betonu-koreografska instalacija“ koreografkinje Lusijane Lare, prikazane sledeće veče, naročito u njenom prvom delu, koji su autori definisali kao „društveni eksperiment“. U tom delu su svi gledaoci bili prinuđeni da u velikoj hali Luke Beograd, gde je predstava takođe izvedena, nose papirne kese na glavama, koje smo dobili na ulazu. Sa tim kesama se vrzmamo po sali skoro sat vremena, ne znamo šta ćemo sa sobom. Kao u slučaju prethodne francuske produkcije, moguće je u ovaj deo predstave pod kesama učitati značenja, na primer o građenju međuljudskih odnosa, bez predrasuda vođenim identitetskim razlikama itd. No, zbog tog odsustva bilo kakvog objašnjenja, on nam nije bio nimalo izazovan. Nije nas podstakao ni u jednom smeru, zbog čega je suvišan.

Foto Mila Petrilo

Kada skinemo kese sa glava, počinje drugi deo predstave koji je svakako zanimljiviji. On kreće sa izručivanjem gomile plastičnih flaša po sceni, zaista brda koje preplavljuje sve, guši i gledaoce i izvođače koji se mešaju, simbolički predstavljajući borbu čoveka sa otpadom. Osam izvođača ih prvo pohlepno trpa u sebe, smešta ih u proreze svoje odeće, praveći od svojih tela groteskno narasle oblike. Posle toga sledi njihova divljačka makljaža, scenski vrlo uzbudljiva, krovoločna, u kojoj se oni žestoko mlate, otimaju te flaše jedni od drugih, skidaju mahnito, životinjski, odeću jedni sa drugih, grebući se, dahćući i urlajući, dok svi ne ostanu potpuno goli. Nakon toga pratimo nastavak upečatljive koreografije, sazdan od smene njihovog međusobnog razvijanja nežnosti, topline i solidarnosti, i zverskog, svirepog rata za opstanak, iznurujućeg maratona preživljavanja. Potpuno nagi, oni se tuku sa sobom i drugima, ali i sa đubretom cilivilizacije. Njihova igra donosi opčinjavajuće odraze našeg sveta u kojem smo prinuđeni da se varvarski borimo za preživljavanje, gubeći ljudske kvalitete. Zbog njih je vredelo podvrgavati se ovom zahtevnom tročasovnom eksperimentu, ali smatramo da je on dramaturški mogao da se prečisti. Pored uvodnog suvišnog dela pod kesama, u nastavku se izlišno ponavljaju motivi borbe ljudi i đubreta,  zbog čega se predstava nepotrebno produžava.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 25.9.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s