Gadno vreme za lutajuće vitezove

“Don Kihot”, prema motivima Servantesovog romana, tekst Vedrana Božinović, reditelj Andraš Urban, koprodukcija festival Barski Ljetopis i Gradsko pozorište Podgorica, premijera na Letnjoj pozornici u Baru

Koristeći Servantesov roman „Don Kihot“ (1605) kao polazišnu tačku stvaranja istoimene predstave, reditelj Andraš Urban i autor scenskog teksta Vedrana Božinović grade delo prepoznatljvog urbanovskog stila i značenja. Fragmentarne, multimedijalne, muzičko-dramsko forme, nikle na avangardnoj tradiciji provokacije i apsurda, predstava istražuje današnja značenja donkihotovskih borbi. Stabilni likovi ne postoje, skoro ni likovi uopšte, glumice se, na tragovima performativnog nasleđa, ne predstavljaju, nego jesu, postoje u ovom vremenu i prostoru. Ne kriju se iza likova, već ih koriste samo kao povod da uđu duboko u sebe i prokopaju po potisnutim istinama. Njihova tela, sećanja i osećanja postaju dokumentaristička građa od koje se prave scenski snovi, projekcije idealnijeg sveta, društva koje je Don Kihot tražio na svom putu. Ovakvo pozorište je prostor zamišljanja pravednijeg društva, kroz dekonstrukciju postojećeg, i hrabro, kritičko čerečenje gomile ličnih i društvenih ograničenja. Teatar je ovde oblik utopije koja utiče na stvarni svet, njegovog dvojnika, u težnji ka stvaranju jedne dvojničke utopije.

Imajući u vidu da ansambl ovog „Don Kihota“ čine isključivo žene, u fokusu su ženska (rodna) pitanja, ironično, kritičko razobličavanje inferiornog položaja žene u naglašeno patrijarhalnom društvu. Zaista izvanredno, eksplozivno posvećene glumice, Branka Femić Šćekić, Vanja Jovićević, Kristina Obradović, Sanja Popović, Anđelija Rondović, Jelena Simić i Branka Stanić, igraju kao da su jedno biće, u potrazi za katarzom i utehom, u društvu koje lomi nemoćnog pojedinca. Bavljenje ženskim pitanjima se širi na kritičko suočavanje sa položajem savremenog čoveka uopšte, sa problemima nasilja, cenzure, izneverenih očekivanja. Izdvojićemo upečatljivu anegdotu glumice Branke Femić o kupovini stana. Njen san o životu u miru postaje noćna mora jer se okolina u kojoj su cvrkutale ptice pretvara u tlo nicanja zgradurina. Profit nema milosti, finansijski interesi ljudi skopčanih sa vlašću postaju divovi, vetrenjače, meta borbe sa agresivnim interesima liberalnog kapitalizma. Njen ispovedni monolog vodi do naglašeno ironične ode Crnoj Gori na kraju predstave, zaokružujuće dekonstrukcije mitova o obećavanim vrednostima života, dok se na video bimu vijori crnogorska zastava.

Foto Duško Miljanić

Fragmente u kojima se raspravlja o savremenom smislu Don Kihotovih avantura presecaju autoironični prizori pozorišta u pozorištu. Razotkriva se da smo gledaoci probe tokom koje glumice postavljaju i pitanja o funkciji pozorišta. I ono ovde postaje polje donkihotovskih borbi, ogledalo stvarnog života koje se kritički razgrće. U jednom trenutku čujemo pitanje: „Kome danas treba pozorište?“. Odgovori sugerišu da su stvaraoci političkog pozorišta nalik lutajućem vitezu. Ekscentrici pomućenog razuma koji se biju sa vetrenjačama. Borci na marginama društva, na obodima liberalnog kapitalizma koji uzima sve. No, društvene okolnosti danas u celini nisu nimalo jednostavne, jer su i ovi pozorišni umetnici deo sistema koji ih plaća da prave kritičke predstave. To se u ovoj izazovnoj predstavi brojnih značenja i eksplozivne energije takođe problematizuje.

Muzika kompozitorke Irene Popović uživo se izvodi na praznoj sceni prepunoj mikrofona, kojih je ovaj put i više, što shvatamo i kao Urbanov ironičan komentar na zamerku koja se čuje u kritičkoj javnosti, da je svaka Urbanova predstava ista, sa mikrofonima, psovkama i nagim izvođačkim telima. Songovi su izvanredno moćni, oni dubinski drmaju gledaoca, mnogo jače nego izgovorene reči. Izdvojićemo “Kučku”, zaista dirljivo ispovednu pesmu o bolno inferiornom položaju žene u patrijarhalnom okruženju. Raskošne, zavodljive kostime Line Leković, svečane i glamurozne, tumačimo takođe u ironičnom ključu. Oni prolaze kroz simbolički put transformacije, od raskošnih venčanica, preko crnih haljina, do svedenosti na donji veš. Njihov glamur stvara osećanje kontrasta, kao i metafizičke potrebe da se iskorači iz mulja stvarnosti, u uređeniji, dostojanstveniji svet. Takođe, pompeznost kostima sugeriše i značenje ceremonijalnosti, tipično urbanovski obred egzekucije potiskivanih, divljih demona.

Don Kihot je tragična i mudra luda u isto vreme, rod Lirove lude, onaj koji govori istinu u vremenu vladavine laži. Takva granična pozicija je vrlo inspirativno tlo za diskusiju o složenim napetostima našeg vremena koje ova izazovna predstava pretresa. Na sceni se beskompromisno raseca naše doba izvrnutih vrednosti, društvo u kojem lutajući vitezovi posrću, ali ne odustaju od bitki za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u POlitici 25.7.2019.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s