Konji, viljuškari i pirati

27. Kotorski festival pozorišta za decu

Na dvadeset i sedmom Kotorskom festivalu pozorišta za decu, održanom od 1. do 12. jula, u veoma šarolikom i ukupno kvalitetnom programu, publika je mogla da vidi niz predstava isklesanih u tradicionalnoj pripovedačkoj formi. Predstava „Nikome pravo“ Pozorišta lutaka iz Zadra, nastala prema narodnoj pripoveci  „Svetu se ne može ugoditi“, bavi se izuzetno važnom temom, čuvanja osobenosti i individualnosti u svetu koji nameće svoje kodove ponašanja (adaptacija i režija Ana Prolić). Borba za slobodu delovanja i mišljenja podrazumeva negu bogatstva različitosti, ključnu u pogledu mogućnosti popravljanja sveta, što se izdvaja kao glavna ideja. Priča prati Majku (Sanja Zalović) i Sina (Dominik Karakašić) na putu sa Magarcem (Jura Aras), gde sreću različite pametnjakoviće, primitivne i tvrdoglave džangrizavce koji uvek najbolje znaju šta je dobro činiti. Oni se u predstavi pojavljuju kao varijacije na temu tri žene, nalik Magbetovim vešticama, tri ostrvljanke, tri graničarke, tri zaštitnice prava životinja  (Anđela Ćurković Petković, Tamara Šoletić i Irena Bausović). U osnovnoj rediteljskoj postavci, predstava je izazovna, postavljena je kao proba, „pozorište u pozorištu“. Time se opravdava razbijanje iluzije, kao i grananje teatralnosti igre. Ironija je često prisutna, posebno upečatljivo u songovima (muzika i tekst songova Mate Matišić).

Na početku predstave nam glumci žele dobro veče, da bi zatim od inspicijenta zatražili početak igre, što ima brehtovski smisao građenja i negovanja kritičke svesti. To je upadljivo važno u kontekstu teme, podržavanja individualnosti. Dizajn je usklađen sa situacijom pozorišta u pozorištu, naglašena je uslovnost postupaka koja podstiče maštu (scenografija Robert Košta, kostimografija Anita Goreta). Predstava „Nikome pravo“ je istovremeno zabavna i kritička, što jeste Brehtov recept društveno delotvornog pozorišta. Jedina upadljivija mana je nepotrebno pojačana igra glumaca, preglumljivanje koje često smeta.

Predstava „Pitam se, pitam, koliko sam bitan“, prema knjizi Erlenda Lua, u režiji Jane Maričić i izvođenju pozorišta Boško Buha iz Beograda, donela je bliske teme, borbu za individualnost, očuvanje sloboda mišljenja i delovanja (dramatizacija Milena Depolo). Ipak, u poređenju sa zadarskom predstavom, igra beogradskog ansambla je u celini znatno energičnija, produbljenija, uverljivija. Radnja prati Kurta (Stefan Bundalo), vozača viljuškara koji želi da postigne nešto veće u životu, pod pritiscima društva koje forsira kompetativnost, podstičući pozerstvo i snobizam, što se ovde pripoveda u ironičnom tonu. Zato on kreće na put sa svojim sinom Budom (Aleksandar Milković), put koji otkriva da godine nisu preduslov za zrelost. Njih dvojica se tom prilikom menjaju, prilagođavaju i suštinski pronalaze. Teodora Ristovski, Miloš Vlalukin i Jelena Trkulja takođe vešto igraju različite uloge, spretno izlazeći iz jedne u drugu. Njihovi nastupi su najčešće određeni parodičnim tonom, što dovodi do uspostavljanja razobličavajućeg, kritičkog odnosa prema sveprisutnim društvenim lagarijama.  Dizajn je maštovito razgranat, u skladu sa brzom i duhovitom igrom, kao i lucidnošću postavke (scenografija Veljko Stojanović, kostimografija Snežana Veljković, kompozitor Božidar Obradinović, koreografija Maja Kalafatić). Pored opštih vrednosti ove predstave, naročito je važno napomenuti činjenicu repertoarskog iskoraka, smelost da se na scenu postavi jedno neuobičajeno delo za mlade, izvan polja očekivanih, poznatih narativa.

Scena iz predstave „Pitam se, pitam, koliko sam bitan“, foto Kotorski festival pozorišta za decu

Prostoru više ili manje tradicionalnog pričanja priče, na ovogodišnjem programu kotorskog festivala, pripada i predstava „Mali pirat“, koprodukcija Gradskog pozorišta iz Podgorice i Centra za kulturu Tivat. Nastala je prema avanturističkom romanu Ante Staničića, čija se radnja dešava u Boki u osamnaestom veku i prati borbe pomoraca protiv turskog gusara. Za ovu predstavu u režiji Milana Karadžića bez sumnje se može reći da je u umetničkom pogledu bezvredna. Sa druge strane, produkcija je, takođe bez sumnje, ambiciozna i raskošna. Igru karakteriše čvrsta potreba za spoljnim atrakcijama, spektakularizacijom koju čini mnogo pucanja i još više pevanja, bez osvrtanja na red, smisao i opravdanost postupaka. Predstava u celini zato nameće pitanja o etičnosti ovakvog pozorišta, imajući u vidu da je ono namenjeno mladima. Zbog spektakularne forme, „Mali pirat“ je očigledno zavodljiv većem delu publike, koja zato hrli da ga gleda. To nedvosmisleno izoštrava ogroman problem odsustva obrazovne funkcije ovakvog pozorišta, odnosno njegov bolan nemar u pogledu razvijanja ukusa i svesti o istinskim umetničkim vrednostima.

 Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21.7.2019.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s