O lutkama, gradovima i apokalipsama

27. Kotorski festival pozorišta za decu

 Kotor- Dvadeset i sedmi Kotorski festival pozorišta za decu, održan od 1. do 12. jula, publici je dao mogućnost da vidi različite predstave za mlade, od formalnih eksperimenata do tradicionalno vođenih dramskih pripovesti. Predstave iz Norveške, Holandije, Nemačke, Škotske, Mađarske, Hrvatske, Crne Gore i Srbije, otkrile su izuzetno različite pristupe u stvaranju teatra za mlade, od vrhunski umetničkih, pažljivo estetski oblikovanih dela, do onih koja su izabrala umetnički bezvredniji put izražavanja. U celini se može reći da je program bio izuzetno bogat, i veoma dragocen u pogledu davanja značajnog preseka produkcije pozorišta za mlade.

U ovom tekstu ćemo se osvrnuti na formalno inovativne predstave, multimedijalne i multižanrovske. Španska produkcija „2062“ Karle Kraht i Andresa Beladieza donela je distopijske projekcije budućnosti, u veoma specifičnoj formi. Čini je spoj video prenosa animacija figurica koje su postavljene na scenu, sa projekcijama košmarnih crteža, što je sve obliveno uznemirujućim zvucima. Ova napeta audio-vizuelna celina je osmišljena sa ciljem građenja izrazito kritičkog odnosa prema različitim oblicima ugrožavanja naše planete. Apokaliptični prizori budućnosti se postavljaju u kontekst kontinuiteta ratova, od Prvog svetskog, preko Vijetnamskog, do 11. septembra i sukoba u Somaliji. Projekat „2062“ je vredan zbog čvrstih kritičkih temelja, kao i osećanja uznemirenosti koja proizvodi scenska stvarnost. Ipak, upadljivo je to što nisu dovoljno iskorišćene mogućnosti snimanja i montaže animacija. Prisetili smo se formalno i tematski bliske predstave „Logor“ holandske grupe Hotel Modern, igrane pre desetak godina na Bitefu. Njeni autori su blisko kritički obrađivali problem zastrašujućih posledica ratova, takođe koristeći video prenos animacija figurica, ali su tamo oni imali znatno jači efekat, zbog korenitijeg korišćenja scenskih potencijala video materijala.

Scena iz predstave Feral

Formalno i žanrovski bliska predstavi „2062“, ali dubinski znatno razgranatija, bila je „Feral“, koprodukcija škotskih pozorišta Tortoaz in Natšel i Kambernold, u režiji Rosa Mekeja. Ona donosi priču o primorskom gradu u Britaniji, čiji je narator Džo, odrastao u tom gradu. Pripovest počinje idiličnim, naslućujućim ironičnim tonovima, podsećajući na izvrsnu poetsku dramu Dilana Tomasa „Pod mlečnom šumom“. Priča se na sceni takođe prostire spretnom animacijom figurica, koja se snima kamerom i prenosi direktno na platno. Za razliku od španske predstave, tokom snimanja su vešto korišćeni krupni planovi, kao i raskošne mogućnosti montaže, što je stvorilo izuzetnu dinamiku, kao i emotivnost prizora. Doživljaj je pojačala i pažljiva upotreba svetla, ali i muzike koja se uživo proizvodi. Pored animacija lutkica, na platno se projektuju i crteži koji nastaju uživo, kao i ranije urađeni zapisi i crteži. Scensko prisustvo izvođača – animatora (Aran Houvi, Rok Mekej, Aleks Brd, Džim Harborn, Metju Leonard), takođe je osmišljeno delikatno, njihovi pokreti su teatralizovani, koreografisani. A radnja koja je na početku isklesana u vedrim crtama postepeno dobija tamnije obrise, završavajući se kao priča o nemirima, protestima i krvi. Autori stvaraju bespoštednu kritičku projekciju sveta koga nemilosrdno melju korporacije, društva u kojem pojedinac strada zbog interesa bogatih koji postaju sve bogatiji. „Feral“ u celini predstavlja zaista redak spoj impresivne, funkcionalne forme i sadržaja izrazitog društvenog značaja, koji intrigiraju svakog gledaoca, bez obzira na uzrast.

Scena iz predstave Monstrumi

U predstavi „Monstrumi“ holandske plesno-lutkarske kompanije Duda Paiva, publika je pratila višeznačnu tematizaciju različitih strahova i mogućnosti oslobađanja od njih, koja takođe prevazilazi sva generacijska ograničenja. Čudovišta metaforički označavaju naše strahove, a materijalizuju ih upečatljivo sazdane lutke, stvorenja sačinjena od svetlo braonkastih sunđera, između ljudi i životinja, ptičurina, bikova, zmija, konja. Ona su ponekada šarmantna i dopadljiva, a ponekada opaka, što gradi napete odnose, smenu privlačnosti i odbojnosti. Na sceni je naročito podsticajan odnos između animatora i lutki. Izvođači povremeno izlaze iz uloga, koketiraju sa iluzijom prikaza, ali i sa značenjima čudovišta, pri čemu je njihova igra veoma virtuozna, između drame, plesa i akrobatike. Same lutke su takođe fascinantne, često imaju ucrtane emocije koje izvođači uzbudljivo oživljavaju, proizvodeći začudnost koja pomera granice teatarskog izražavanja. U ovom kontekstu se sećamo koncepta pozorišta koje je sanjao Edvard Gordon Kreg na početku dvadesetog veka, teatra nad-marionete. U tom pozorištu lutke zamenjuju glumce, predstavljajući inkarnaciju istinske duhovnosti, znatno moćniju od prisutnog ljudskog tela, platformu za nova sagledavanja umetnosti, ali i života.

Najvredniji oblici pozorišta za decu i mlade su oni koji prevazilaze ograničenja uzrastom i obraćaju se univerzalnim, višeslojnim jezikom koji deluje izvan vremena i prostora, što je nesporno slučaj sa ovom predstavom. Takva uspela vrsta pozorišta u svakom gledaocu budi ono arhetipsko, mitsko, duboko ljudsko, pokriveno iluzijama naše civilizacije.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 13.7.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s