Tartifi našeg vremena

„Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice, po motivima Molijerove drame, koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad i Narodnog pozorišta Sombor

Polazeći od Molijerove klasične komedije „Tartif“, koja bespoštedno razobličava društveno i religiozno licemerje, reditelj Igor Vuk Torbica je napravio zaista izuzetnu, čistu, ogoljenu, bolno savremenu predstavu. Govor likova je u najvećoj meri osavremenjen, u dobroj meri je napušten Molijerov dijalog u stihu koji bi u novim okolnostima tumačenja delovao anahrono, prepreka na putu do gledaoca. Činjenica da je Molijerov Tartif bogomoljac takođe je zanemarena, jer ta vrsta kritičkog fokusa na religioznim motivima u ovom trenutku u našem društvu nema tako upadljiv značaj. Sa ovim postupcima, intervencijama na originalnom tekstu, on nam je značenjski i stilski približen. Akcenat predstave je na kritici porodičnih odnosa, što ima jasan metaforički značaj. Ona jasno, ali istovremeno sasvim suptilno i estetizovano, donosi širu društvenu kritiku, kroz raskrinkavanje porodične truleži, jer je porodica osnovna ćelija društva. Predstava razobličava sve nas, naš popustljivi moral, pristajanje na neprihvatljive uslove života.

Igra počinje pod upaljenim svetlima u celoj sali, direktnim obraćanjem glumice Hane Selimović koja predstavlja Dorinu, ovde u ulozi neke vrste uvodnog naratora. Zahvaljuje nam se što smo došli i otkriva nam svoje slabosti, strahove, i sumnju u čestitost Tartifa koji je njihov dom okrenuo naglavačke, a zatim nam predstavlja i članove Orgonove porodice, od Elmire (Tijana Marković) i Kleanta (Marko Marković), pa nadalje. Njena igra je tu neposredna i delotvorna, svedeno komički atraktivna, delikatno zavodljiva i zabavna, ali istovremeno i surovo ogoljavajuća. Ona odmah uspostavlja direktnu komunikaciju sa nama gledaocima, ključno nas uvlači nas u igru, čini nas neodovojivim delom predstave, odgovornima za potpuno rasulo do kojeg će postepeno doći. Tokom cele predstave će se održavati taj živi odnos izvođača sa gledaocima, koji karakteriše izuzetna začudnost i slojevitost značenja, istovremena zabavna zavodljivost, ali i bezrezervno razotkrivanje maski.

Foto NP Sombor

Dizajn scene je sveden, blago stilizovan i savremen, u skladu sa značenjima predstave (scenografija Andreja Rondović, kostim Jelisaveta Tatić Čuturilo). Ceo ansambl je posvećen, igra je verodostojna i precizna, na poroznoj granici između ironije i tragedije. Saša Torlaković je izvanredan kao Tartif, prikriveni manipulant, lažov od poverenja, mefistofelovski sladak i dopadljiv. Na scenu stupa poput zvezde, dok ga zavedeni Orgon (Ninoslav Đorđević) najavljuje kao samoga Boga. Slova koja u pozadini svetlucaju ispisuju njegovo ime, podsećajući na površni glamur naše stvarnosti, na gradove koji svetle u mraku, nespretno pokušavajući da prikriju dubinsku trulež. Njegov dolazak na scenu prati aplauz, kao u rijalitijima, dok on, ne bez ironije, uzima mikrofon, kako bismo ga bolje čuli. Elementi ironičnog spekakla su sveprisutni. U kulminaciji horora Tartifovog mutnog opčinjavanja Orgonove porodice, što je Torbica u odnosu na Molijera brutalno rastegao, ispaljuju se konfete. One postaju snažna metaforička oznaka opšteg društvenog kiča, dekorativnog sjaja koji pokušava da sakrije činjenicu da su ljudi postali zombiji, što se na kraju u predstavi i doslovno prikazuje. Likovi su postali živi mrtvaci, ispumpane lutke, od Elmire, preko Gospođe Pernel (Biljana Keskenović) i Damisa (Marko Savić), do Marijane (Danica Grubački) i Valera (Dušan Vukašinović).

Somborski „Tartif“ odlučno razotkriva sveprisutne laži. Izuzetno je angažovan, ali u jednom promišljenom i visoko estetizovnom obliku. Predstava nenametljivo ukazuje na lice i naličje manipulacija, složenost odnosa između prevaranta i prevarenih, ali i na odgovornost koju svi dele. Ove ideje se naročito impresivno izražavaju u jednoj sugestivnoj, opojnoj, zavodljivoj (!) sceni, kada likovi horski pevaju pesmu Bitlsa „Let it Be“, predvođeni Tartifom. Ona ovde postaje nežna pesma poraza, prepuštanja dijaboličnom Tartifu, višeznačna himna unesrećenih koji dobrovoljno ulaze u nesreću, nemoćni da joj se odupru.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.2.2019. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s