Ponovljena posrsnuća Čehovljevih junaka

„Ujka Vanja“, prema drami Antona Pavloviča Čehova, adaptacija, režija i scenografija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište

Foto JDP

Čehovljev „Ujka Vanja“ je u rukama reditelja Egona Savina diskretno propušten kroz blagi filter teatra apsurda. Likovi podsećaju na Beketove tragikomične aktere koji tumaraju u nekom međuprostoru, ni na nebu ni na zemlji, pokušavajući da dosegnu nedokučivi smisao svojih patnji. Duh apsurda se odražava u neverbalnim scenama, kada likovi, bezvoljni i dotučeni, odsutno bulje u daljinu, zamišljeni u neki drugi prostor i vreme. Nemoćni su u delovanju, kao ofucani nesretnici Beketovih dramskih svetova. Apsurd boji i niz tragikomičnih scena, bitno prisutnih u predstavi. Na primer u prvoj pojavi Serebrjakova, kilavog zdravlja, kada kuka da teško diše, groteskno posrćući.

Radnja Savinove predstave je zgusnuta, tekst Čehovljeve drame je u velikoj meri skraćen. Nema praznih hodova i tromih scena koje bi ubile živost, što je uvek realna pretnja u inscenacijama Čehova, imajući u vidu odsustvo opipljivije dinamike događaja. Glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta u najvećoj meri nadahnuto predstavljaju likove dotučene životom, beznađem pustog provincijskog postojanja. Nastupaju u preovlađujućem maniru psihološkog realizma koji povremeno skrene u plastičnu tragikomičnost, grotesku nemoći suočavanja sa svakodnevnim udarcima života. Bogdan Diklić suvereno igra Serebrjakova, samoživog profesora u penziji, u žaljenju za slavom koja je ostala zaglavljena u prošlosti. Milica Gojković je izuzetna kao Sonja, duboko nesrećna zbog nemogućnosti ljubavi sa doktorom Astrovom. Ova glumica u markantnim crtama upečatljivo oblikuje lik koji je sopstvena senka, bledi odraz stvarnog ljudskog postojanja. Marija Vicković je manje autentično predstavila Jelenu, žena koja okreće tu sredinu naglavačke – njena igra je povremeno usiljena, nedovoljno prirodna. Branislav Lečić  je u najvećoj meri ubedljiv u građenju Ujka Vanjine čemerne egzistencije. Naročito je izražajan u prelomnoj sceni na kraju trećeg čina, kada puca zbog Serebrjakovog predloga prodaje imanja. Lečić tu uverljivo delikatnim pokretima suptilno sažima celokupnu tragičnost njegovog bića. Sa druge strane, manje je skladna njegova ranija scena sa Jelenom, gde usiljeno, nevešto plače zbog nemogućnosti ostvarivanja njihove ljubavi – bilo bi delotvornije, emotivnije da je groteska tu suzbijenija. Nenad Jezdić je spretno predstavio Astrova, rezigniranog, mada i dalje poželjnog muškarca koji od banalnosti svakodnevnice beži u zagrljaj prirode, ali i alkohola. Dubravko Jovanović kao Telegin i Aleksandra Nikolić kao Marina, skladnom igrom odgovarajuće upotpunjuju ovaj svet posustalih, razočaranih ljudi, izmrcvarenih provincijskim životom.

Čehovljeva drama ne prestaje da nas pogađa, zbog svevremene aktuelnosti, uvek izazovne obrade životnih razočaranja, suočavanja sa propuštenim prilikama, neuhvaćenim čežnjama, neostvarenim strastima. Zbog nepresušne izazovnosti Čehovljevog komada, koji vešto razigravaju glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, predstava uspešno teče i nesumnjivo će biti gledana.

Sa druge strane, ova scenska postavka „Ujka Vanje“ otvara problem rediteljske autentičnosti, odnosno kritičkog vrednovanja autocitata. Savin je ovde ponovio rešenja korišćena u tivatskoj produkciji „Providenca“ (2014), bokeškoj verziji „Ujka Vanje“, koju je adaptirao Stevan Koprivica. Savinova scenografija koju određuje središnji prazan prostor i pozadinski zid sa nizom prozora obloženim šalonima koji se po potrebi radnje otvaraju i zatvaraju, sa efektnim simboličkim značenjima, gotovo da je ista u ove dve predstave. Prisećamo se i prizora prisutnog u obe predstave, scene razbijanja Vanjinih iluzija, kada sa buketom ruža dolazi kod Jelene i zatiče je u zagrljaju Astrova (Ujka Vanja je u tivatskoj verziji bio Dondo Vojin, a Astrov Doktor Astić). U vezi sa time se postavlja pitanje odnosa reditelja prema sopstvenom radu: do koje granice je prihvatljivo autocitiranje? Imajući u vidu da je reč o produkciji na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, našeg verovatno umetnički najznačajnijeg teatra, očekujemo veći stepen angažmana, posvećenosti i inventivnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 18.12.2018.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s