Neuništiva volja za životom

„Petrijin venac“, prema romanu Dragoslava Mihailovića, dramatizacija Mila Mašović-Nikolić, režija Boban Skerlić, Atelje 212

Foto Atelje 212

Nastala prema istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića, predstava „Petrijin venac“ je ogoljena, dirljiva, simbolički izražajna pripovest o Petriji, ženi koju je život kršio ceo njen vek (dramatizacija Mila Mašović-Nikolić). Mihailovićev roman o neukoj, priprostoj ženi, preopterećenoj praznoverjem, karakterističan je po stilu, odnosno Petrijinom neknjiževnom govoru, nepravilnom, povremeno i osobeno smešnom. Iako takav, on je sredstvo burnog raskopavanja egzistencijalističkih tema samoće, bolesti, smrti, patnje, starenja, kao i čelično jake volje za životom.

Predstava reditelja Bobana Skerlića je karakteristična po izazovnom uvođenju tri glumice koje delikatno, hipnotički igraju Petriju – Marta Bjelica (Petrija mlada), Jovana Gavrilović (Petrija gradska) i Milica Mihajlović (Petrija udovica). One su sve vreme prisutne na sceni, a označavaju različite etape u životu ove tragične junakinje. Kada ne predstavljaju Petriju u prvom planu, preostale dve glumice posmatraju događaje, prate ih sa različitom izražajnošću, od vedrine, preko brige, do užasnutosti. One su najčešće nemi svedoci patnje, što razumemo kao naglašavanje introspektivnih značenja, Petrijinog pogleda u sebe, suočavanja sa sobom. Na primer, kada je njen prvi muž Dobrivoje tera od kuće, Mlada Petrija ide da se obesi, dok je druge dve odgovaraju od toga, teše je i hrabre. Razumemo ih kao znak Petrijine potisnute snage, njene savesti, prisutne, ali rasklimatane. Kasnije, kada Gradska Petrija upoznaje Ljubišu, preostale dve Petrije sa pažnjom posmatraju razvoj događaja, nadgledaju je, kao neki metafizički čuvari.

Ansambl u celini igra stilski i kvalitativno ujednačeno i vešto, gradeći tešku, košmarnu atmosferu koja verodostojno odražava Petrijne nedaće. Dobrivoje (Ivan Marković) je prvi Petrijin suprug sa kojim je nadrljala, nasilan, fizički i verbalno, uz podršku njegove majke, Vele Bugarke (Isidora Minić). Petrijin drugi muž Misa (Igor Đorđević) je energičan i pun života, do povrede. Tada  se menja njegov stav prema životu, bojeći Petrijinu tragediju još tamnijim tonovima. Ljubiša Tihomira Stanića je takođe ubedljiv lik u toj galeriji očajnika koje je život polomio, i koji utehu traži u lokanju rakije. U predstavi, kao i u romanu, važan je suptilan humor koji pomalo razblažuje sveprisutan čemer. Komičke crte povremeno obezbeđuju epizodni likovi, doktor (Vladislav Mihailović), ili fotograf (Branislav Zeremski). Delikatnu komiku donosi i Petrijina vera u vradžbine Vlajne Ane (Jelena Rakočević), na primer njen recept za testiranje trudnoće koji uključuje mokrenje po sekiri.

Scenografija koju primarno čini niz različitih kaveza, metalnih i izanđalih, značenjski je opravdana, u pogledu simboličkog izražavanja sputanosti, odsustva slobode u tom rigidnom patrijarhatu (scenograf Goran Stojčetović). Ipak, ne možemo se oteti utisku o njenoj ružnoći, kabastosti tih kaveza, (namernom?) odsustvu estetskih vrednosti. Kostimi Tatjane Radišić su izuzetno zanimljivi, razmaštani u stilizovanom predstavljanju ruralne odeće. Naročito su lepo rešene ženske podsuknje, sačinjene od konopaca kojima je scena generalno preplavljena. Sveprisutni konopci grade neobične uslovnosti, tražeći simboličko razumevenje. Likovi ih razvlače na početku i na kraju, asocirajući nas na Penelopino pletivo koje se zapliće i raspliće, u očekivanju Odiseja. Penelopino čekanje se ovde može shvatiti metaforički, kao Petrijino čekanje boljeg života. Takođe, Petrija na početku za dlaku ne završava na konopcu, samoobešena. U tom smislu, konopac je i simbolički znak pretnje, mogućeg okončanja života. Zgužvani konopci kasnije predstavljaju i Petrijinu bebu, odnosno njeno stradanje, što je takođe izazovna scenska uslovnost.

Muzika u predstavi je vrlo upečatljiva, ona boji atmosferu i oblikuje raspoloženje, od razigranog do setnog, koje pojačava tragični doživljaj (kompozitor Mate Matišić). Na planu režije, karakteristično je vođenje paralelenih prizora, što podseća na filmsku izražajnost. Osvetljenje je utuljeno, događaji su preovlađujuće uronjeni u tamu, konkretnu i simboličku. Ona je odraz sumornog patrijarhalnog sveta koji guši slobodu i život sam, ali i sveta koji otkriva žilavost pojedinca, neuništivu želju za životom.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.12.2018. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s