Ljudi na prodaju, cena povoljna

Premijerno izveden “Kapital” u režiji Andraša Urbana na Cetinju

Foto Duško Miljanić

Cetinje –  Na sceni Kraljevskog pozorišta Zetski Dom premijerno je izveden „Kapital“, prema Marksovom kultnom delu, u poslednjim godinama globalno aktuelizovanom zbog naraslih ekonomskih kriza i sve većih pritisaka (post)kapitalističkih sistema. Cetinjski „Kapital“ donosi prepoznatljiv rukopis reditelja Andraša Urbana. Na planu forme, igra se prostire na mešovitom polju rok koncerta, performansa, stend-apa, kabarea, dramskih prizora. U pogledu sadržaja, tematika Marksovog „Kapitala“ i njegovih današnjih značenja, podivljalih u odnosu na originalni kontekst, bitno je postavljena u lokalno okruženje. Teme diktata robe i prodaje svega se  tretiraju u okvirima današnjeg života u Crnoj Gori (dramaturgija Vedrana Božinović).

Predstavu izvodi četiri muzičara (Milivoje Pićurić-klavir, Jovan Bjelica-gitara, Blažo Tatar-bubnjevi, Vedran Zeković-bas gitara) i četiri glumca (Jelena Laban, Jelena Šestović, Pavle Prelević, Stevan Vuković). Glumci su studenti FDU na Cetinju, što shvatamo kao funkcionalan izbor, ključno povezan sa temom pobune koju predstava nosi. Njihova igra se kreće između bezličnosti i blage karikature, u zavisnosti od teme koja se obrađuje, a u svakom slučaju je nesputana, određena ogromnom količinom izbačene snage. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović je neodvojivo, organski utkana u celinu. Eksplozivno izvođenje songova je ubojiti izraz otpora, mnogo jači od izgovorenih reči.

Predstava počinje u svečanom tonu. Elegantno, stilizovano, u crno obučeni glumci nam žele dobrodošlicu u pozorište i mole nas da pozdravimo izvođenje crnogorske himne „Oj, svijetla majska zoro“ (kostimografija Lina Leković). Dok publika stoji pozdravljajući himnu, jedan od glumaca nas slika mobilnim telefonom. Tako se na početku uspostavlja otvoren i direktan, ali i ironično-kritičan odnos prema gledaocima, kao i prema državi i tradiciji. Ovako svečano uspostavljena struktura će se postepeno razvaljivati, preispitivati, kroz sirov i surov telesni izraz. Urbanov odnos prema tradiciji nas ovde podseća na stav T.S. Eliota da tradiciju ne nasleđujemo, već gradimo, stičemo velikim trudom. Ona je živo tkivo, a ne okamenjena gromada.

Posle himne se nižu žestoko kritički songovi o dijaboličnosti današnjeg kapitalizma, sistemu koji sve pretvara u robu, pa i samog čoveka, njegovo telo. Ono se otuđuje od drugih ljudskih tela, a vezuje za hrpu materijalnih stvari. Izvođači iz dubine svojih utroba vrište protiv društva u kojem je, hobsovski, čovek čoveku vuk. Između songova se izvode kraće igrane scene, izazovne u sadržaju, ali i formi, simbolički izražajnoj. Jedna od scena bezobzirno direktno problematizuje crnogorski nacionalni identitet, kroz provokativno duhovite rasprave o odnosu Crne Gore i Srbije. One se odvijaju dok žene muškarcima ritualno „peru“ noge u crnogorskoj zemlji, koja je prethodno izručena iz vreće, sa simboličkim značenjem (Majke) zemlje. Za nju se akteri deklarativno bore, međusobno se nadmeću u izražavanju patriotizma, podsećajući na one Sterijine rodoljupce.

Kulminacija izraza kritike današnjeg kapitalizma se odigrava u sceni koja se približava čistom performansu. Tela izvođača tu prevazilaze predstavljanje, mimezu, i ulaze u polje stvarnog izlaganja surovostima. Dok urlaju o bezgraničnim željama za još stvari, odgovarajuće praćeni hipnotičkom muzikom, polivaju se koka-kolom, kečapom, šećerom itd. Scena postaje konkretno i metaforičko bojno polje, otelotovorenje neutoljive gladi za robom, posledica slepila pohlepe. Do gledalaca se širi smrad izmuljane hrane, materijalizovani pakao telesnosti, oživljena Sodoma i Gomora.

Nakon ove kulminacije pratimo scenu pod upaljenim svetlima u celoj sali. Glumci nam se direktno obraćaju, ispovedaju se o mučnom procesu rada na ovoj predstavi, gde su bili „primorani“ da blate svoju zemlju, Crnu Goru. Ove autoironične prizore tumačimo kao problematizaciju društvene funkcije pozorišta. Takođe su nas podsetile na predstave Olivera Frljića, njegove autoironične odjeke svuda prisutnog, konzervativnog otpora prema političkom pozorištu. U Srbiji smo ga najjače iskusili u procesu rada na predstavi „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212, kada su pojedini glumci tokom proba vraćali uloge zbog delikatnog načina rada.

U kapitalizmu, gde je novac sve, a čovek ništa, ne nazire se kraj puta. Kako je italijanski filozof Dijego Fuzaro naveo, tumačeći Marksa, to je metafizički problem. U kapitalizmu caruje načelo neograničenosti, beskonačno zlo večne proizvodnje koja je sama sebi cilj. Ova izuzetna predstava izražava neodložnu potrebu za prekidom tog puta, urlik za njegovim krajem.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 10.11.2018. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s